Od tvojih dodira pletem svoju utrobu. Ona je plašt u kom čuvam, u kom grejem vasionu. A vasiona je samo nusprodukt između dodira i pogleda. Taština u koju sam urezao svoj strah i dane u kojima ću te poništiti. Da li čuješ muziku kako razbija prozore tvoje mračne sobe? Čuješ muziku i ne vidiš instrument. Ni svirača. To je dobro. Ni ne treba da ih vidiš. Klavir i pijanista su samo kabl koji sprovodi ono što jesmo. Kapi kiše na verandi što pokušavamo da prebrojimo i tako sačinimo kolekciju uspomena koja će nam dokazati, koja će nam potvrditi da ovo prisustvo, da ovo istrajavanje pripada meni. Mom mesu. Mom oku. Dok te odlažem u saksiju i zatrpavam zemljom koja miriše na moje kosti. Tolike sahrane na čijim će povorkama izniknuti živ čovek. Krv. Melanholija. I Mesec je ponovo beo, a nebesa tamnija od tvog pogleda. Pogleda koji objedinjuje kamen i oblak.
Marko Jović, rođen 17. marta 1998. u Beogradu. Studira na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljena mu je zbirka pesama ,,1862.“(nagrada na „Limskim večerima poezije”). Njegova poezija se može pronaći i na mnogobrojnim internet portalima, a jedan od njih je i književni časopis „Strane”.