Laza Lazić na dodeli Vukove nagrade
Obično se kaže: strpljiv spašen. Mogla bih da dodam: skroman spašen. Pesnik Laza Lazić, na takav način govori o svom stvaralaštvu i stvaralaštvu uopšte, o svojim dostignućima i nagradama koje je dobio, naročito ove godine (dodeljene su mu Vukova nagrada i Nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije), da nam u razgovoru sa njim postaje jasno zašto je Bog (jer, kako sam kaže: čovek je bog u malom) uvek predstavljan kao skroman, povučen, tih i u miru sa samim sobom. U današnjim vremenima, kada nam se čini da gubimo bitku protiv nekulture, važno je razgovarati sa onima i čitati one koji imaju šta da kažu, koji umeju da podele svoje iskustvo, prenesu svoju mudrost i uliju nam novu snagu u borbi za kulturu.
T:L: Svaki pisac ima svoj mikrosvet. Kako izgleda vaš mikrosvet, čime je nastanjen?
L.L: Možda je dovoljno reći svoj svet, cvet koji staje u sferu kojom se bavi jedan čovek, koja obuhvata svet ideja jednog čoveka, ili koja je nešto kao zapremina, duhovna zapremina jednog čoveka. To polazi od definicije čoveka kao mikrokosmosa. Ili još bolje rečeno: od mikroteosa.
Čovek, stvoren po podobiju božjem, nije, dakle, samo nalik bogu, čovek je bog u malom. To znači da čovekov svet nije umanjen u odnosu na Svemir, naprotiv, to kaže da čovekov um obuhvata sav apsolut, što se najbolje dokazuje u knjigama, u delima filosofije ili književnosti uopšte. Svet jednog pisca, na šta se, verujem, odnosi vaše pitanje, dakle nije minijaturizovan. On se tehnički ograničava samo izborom tema koje obuzimaju pesnika, on je tako da kažem određen odlomkom univerzalne stvarnosti o kojem pisac piše.
Jednostavnije rečeno, moj mali svet se odnosi na ono na šta sam trenutno usredsređen kad pišem. Pars pro toto. U svakom retku umetnika, u svakom stihu pesnika ogleda se sav multiverzum. Stvaralaštvo se svodi na traženje i izraz suštine sveta. Ako mislite na život pisca, privatan život i životne preokupacije pisca – mislim da je kod mene, naročito usled godina, sve takođe svedeno na prosto, nasušno, na rad, urednost, šetnju, prijatelje, muziku koju slušam gotovo neprestano. Imam svoje stalne radosti i svoje povremene tuge i sećanja. Mnogo manje se krećem nego ranije.
T.L: Imaju li čitaoci uvid u vaš mikrosvet kroz vaša dela, ili on ostaje sakriven?
L.L: Sav uvid čitaoca jeste uvid u knjige, u tekstove koje pisac objavi. Knjige su nezavisan entitet. On je zaokružen u sebi. Tekstovi pisca su novum. Nešto što nije ranije postojalo, to je nešto što je stvoreno. Zato se stvaralaštvo tako zove. Stvaralaštvo je, kako se vidi, nešto vrlo ozbiljno, sam bog je poeta, dakle prvi stvaralac, i stvoritelj svega, i mi se samo usuđujemo da stvorimo nešto što bi bilo dobro i lepo i što bi imalo izvesnu trajnost.
Samo se u novije vreme posvećuje pažnja piscu kao ličnosti i to ima razlog u radoznalosti ljudi, ne baš pozitivnoj. Nekad se o piscu u njegovom vremenu znalo malo. Mnogim književnim delima, pa i najvećim, pisac se i ne zna. Naravno, razumem ja šta vi pitate. Književna dela imaju svoj smisao koji iz njih izvire. Taj smisao, pored lepote i svih onih vrednosti kojima se bavi estetika, je izraz onog smisla koji je pisac kao čovek imao u svojoj ideji o delu koje tvori.
T.L: Koji su vaši dnevni rituali? Kako ugađate sebi tokom dana?
L.L: Svako ko se bavi, ko je navikao da se bavi nekim odgovornim poslom, tokom vremena, mora da izgradi nekakav svoj red. Nikada nisam verovao u improvizacije, u boemstvo i u mitove o raspuštenom geniju vetrogonji. Ja sam spartanac, rigorozan duh što se tiče ličnog života. Seneka je moj učitelj. Ja sam u disciplini našao više uživanja, čak negaciju samomučenja, i to sam od detinjstva lako primenio na svoj rad i život koji, inače, nije bio nimalo lak.
Umetnost je oblik. Ne verujem u ljude koji žele da su umetnici, a čiji je život bezobličan. Haos je stanje koje i priroda nastoji da savlada. Tvoraštvo je bitka protiv besmisla, nega, oplemenjivanje. Naravno, iako umetnost ima svoje zakone (koji se danas sve više nipodaštavaju, podcenjuju i prenebregavaju), težnja za oblikom nije neka rigorozna prisilna stvar, ja sam inače antimilitaristički duh bez ikakvog popusta.
Za pisca i filosofa trening ne važi. Savršenstvo oblika postiže pririoda superiorno, pogledajte samo cvet, vrh Fudžijame, pahulju snega, lik zdravog deteta, trk slobodne gazele… Disciplina, kad se usvoji i nauči, spasava čoveka od petljanja, besa, depresije, čak proste brige, zamršenosti, zdravstvenih potreba i iznenađenja…
Veći deo radnog veka proveo sam van radnog odnosa, kao „slobodan umetnik“, izgradio sam korisne navike, oslobađao se loših. Ustajem rano, najpre doručkujem, to mi je ostalo od bačkih seljaka (iako niko od mojih predaka nije bio seljak, što mi je veoma žao, ja sam gradski čovek, gradski tip). Ručam umereno, uveče jedem vrlo malo, najkasnije u 6. Mnogo čitam. Slušam muziku. Kad me pitate, nemam razloga da vam ne odgovorim: ja sam usvojio princip – neprekidno, sem spavanja, raditi nešto.
Naravno, kadgod mogu sastajem se s prijateljima. Imam ih dosta, to su sve ljudi koje veoma cenim, težim da se nalazim sa onima koje mogu da slušam. Po prirodi sam ćutljiv, stidljiv. Ali u bliskom druženju, pa i u najintimnijem smislu, nikad nisam oskudevao. Dobar deo vremena proveo sam sa osobama koje volim. Kad planirate svoje vreme, otkrićete da ga imate malo za sve ono što volite. Ali nije tako. Tek onda vam neće izmaći ono što vam je potrebno, kad povedete red o svom vremenu.
T.L: Kakav vam je dnevni raspored? Kad i kako radite (pišete) stvarate?
L.L: Moje vreme je jutro. Posle doručka i kratke šetnje, sedam za radni sto. Svi moji bliski oko mene uvek su to poštovali. Od osam, devet, pa sve dok me drži snaga, posvećen sam najličnijem radu. To traje, kako kad, do dva, tri sata popodne. Naravno, ničiji rad nije automatski, istog intenziteta svaki dan. Daleko od toga. Uz to, bar jedan dan u nedelji posvećujem izlasku ili sedenju s prijateljima. Ali više, odavno, nemam praznog hoda kao kad sam bio mlad, priznajem: propustio sam čak i dosta godina! Mislim – nije stvar u nekoj nepopustljivosti, ali čovek je ono što je načinio od svoga vremena.
Ja pišem, ako hoćete da vam baš sve otkrijem, ja pišem sa nekom čistom radošću, sa nekom disciplinovanom, ali srećnom glađu. Važno mi je, to sam konstatovao racionalno, važno mi je da izbegnem sve veštačko, najpre neistinu, zatim bezosećajnost, onda suvišnu učenost, pa senku nekog nametljivog uticaja, tuđ stil i slične smetnje.
Zatim, poslušao sam Ivu Andrića. On nam je, nekad davno, još u „Studentskom književnom klubu“ (u Balkanskoj ulici, iznad bioskopa „20 oktobar“) govorio: „Pišite samo o uzvišenim stvarima, samo o korenitim stvarima, samo o stvarima koje su na višem nivou.“ Naravno, to se odnosi ne na sredinu o kojoj pišete, nego na uzvišenost sfera pravednog, lepog, osnovnog, bitnog, na lepotu i istinitost ideja, makar one bile u tamnoj oblasti ljudskog stradanja i patnje. Mene ni danas ne zanimaju trivijalnosti. Na primer današnja zabava, reklama, prizemna politika, izvrgnuta, kvaziumetnička produkcija, trač, razularena neukost, praznoslovlje itd.
T.L: Kakvim koracima pisac treba da kroči kroz svet književnosti?
L.L: Ne znam baš da li sam kompetentan da dajem odgovor na takva pitanja. Iako, paradoksalno, u mojim knjigama sam, više puta, zabeležio neke „Savete mladim piscima“. Odgovoriću uopšteno.
Svaki pisac je stroga, često i naročita, pa i neobična priroda. Izuzetan čovek, svoj. Pisati treba samo ako imate neotklonjiv poriv za to. Ako ste za to rođeni, znaćete to. Biću konvencionalan: pre svega treba neprekidno čitati. Pisac koji nije čitao vidi se odmah i ne valja ništa.
Treba učiti, ne biti ignorant, ne biti, nadalje, ubeđen u kakvu dogmu, ne družiti se s političkim ekstremistima, nikako. Treba se družiti s vrlim intelektualcima, trpeti njihove zablude, kritike, ubeđenja, zavaravanja. Treba biti povučen. Treba imati ljubav, ili nekoga koji vam donosi ljubavne neizvesnosti, patnje, čežnju, naravno i radosti. Svakako, treba biti prožet skroz samom čežnjom za prirodom, za vasionom, za bogom.
Treba u sebi izgraditi format koji otprilike odgovara formatu dobrog književnog dela. Ne sme se ni koketirati sa, a kamo li učestvovati u radnjama koje su daleko od umetnosti, književnosti, nauke, vere…
Treba se kloniti uspeha. Polako, imate vremena za uspeh. Posmatrajte Svet iz prikrajka. Zaboravite svaku težnju ka slavi. Kročite kroz svet književnosti kao da mu ne pripadate. Klonite se vlasti i moći. Ako ste skloni manipulaciji ljudima, zaboravite na književnost. Težite najboljima. Budite spremni na doslovno materijalno siromaštvo. Pišite bez žurbe, pročitajte sto puta ono što ste namerili da objavite. Ako vas ne primaju, budite uvereni da će jednom doći po vas.
T.L: Čime sve mlad pisac treba da se naoruža pre nego što stupi u svet književnosti, a čime kada u njega kroči?
L.L: Uvek sa dostojanstvom, i s poštovanjem prema drugima. Strpljenjem i razboritošću. Morate čitati mnogo. Olake, katregoričke sudove o vrednostima dela drugih pisaca i vrednostima svetske baštine, morate zadržati za sebe, ali najbolje je nemati ih.
Svoje mišljenje koje je dozrelo, iznosite slobodno i na pravom mestu. Rečju, naoružajte se vrlinama čoveka. One važe i za pisca. Ne morate vi mnogo znati, naoružajte se ispravnim načinom pristupa ljudima, delima i stvarima. Saznajte što više to – gde koja stvar pripada, koliki joj je doseg i značaj, kakav ima smisao. Učenje usmerite na to da odmerite velike ideje sveta, gde koja pripada, kuda koja vuče i šta znači.
Poznavanje ljudi dolazi postepeno, ne grešite mnogo što ste mladi, ne zatrčavajte se. Imajte svog omiljenog pisca, koga jako volite, ali pišite sasvim drugačije od njega. Nema saveta za dobar život, Škola za pisce ne postoji. Ta diploma da ste završili školu pisanja ne postoji. Naoružajte se ljudskošću, tolerancijom, dobrim ukusom, izbegavanjem lakših puteva.
Vlast, moć, protekciju, jagmu, „snalaženje“ u pokvarenom svetu, prezir drugih, zavist, mala vrata iza kuće kojima se naprečac izlazi na veliku pozornicu, korist od pisanja – zaboravite.
Kad stupi među iskusne pisce, mlad čovek treba da zadrži najbolje strane ove pripreme. Kod mnogih pisaca sujeta je prvi pokretač. Kod manjeg broja pisaca prvo je: dobro i vredno književno delo kojem se posvećuje.
T.L: Poznavali ste Ivu Andrića i često ste s njim razgovarali. Kako su izgledali ti razgovori?
L.L: To je osetljiva tema. Kod nas značajni ljudi i veliki ljudi ulaze u legendu. Deo legende prelazi na one koji mogu da se pohvale kako su Velikana lično poznavali, saobraćali s njim, ili čak bili njegovi prijatelji. Tako, i ne retko, misle i govore ljudi koji uzimaju to što su poznavali recimo velikog pisca - kao neku ličnu zaslugu.
Bio sam urednik značajnog književnog časopisa, i sekretar redakcije, a Ivo Andrić je u njemu sarađivao. Kao najmlađi u uredništvu odlazio sam kod IveAndrića (u Prizrenskoj ulici) poslom. Ivo Andrić je tu živeo više nego skromno! To je bilo pedesetih godina, mislim da je Ivo Andrić produžio da živi onako kako je živeo i pod okupacijom.
Naoko strogog držanja, ćutljiv, otmen gospodin, krajnje uredan, ljubazan, Andrić je tako kao ličnost i zapamćen. Bio je takav. Ali pri komunikaciji s vama, pokazivala se njegova životna mudrost koja nikako nije bila kao kod nekog čoveka u futroli. U reči, kada bismo ponekad otišli u razgovor, Ivo Andrić je bio toliko životan, zapahnula bi vas najednom njegova, doduše gospodska, duševnost i, što je najzanimljivije: pokazao bi nekonvencionalno interesovanje za vašu ličnost, za vaš rad.
Sa Andrića je lako spadala krutost (to tako Srbi zovu). Ne bi se on tada drugačije ponašao nego kad je u javnosti, njegov način razgovora zadržavao je sva obeležja kurtoazije (to je diplomatska profesionalna crta), ali vi biste osetili da je sasvim posvećen susretu s vama.
Ja sam bio mlad pesnik, svi znaju da se Andrić novim literatama često obraćao i inače. Govorio mi je o načinu kako je on učio, s kojim i kakvim zanimanjem je čitao knjige, govorio mi je čak i o idejama koje je zastupao i kroz koje je prošao, ali najviše je bilo reči o poštovanju i samopoštovanju čoveka, našeg čoveka, koji je i u prošlosti i danas izložen najtežim, katkad drastično teškim iskustvima, patnji, zlu, zločinima, ropstvu, krvi. On je te stvari znao i o tome je pisao. O tome je i govorio.
On je u meni, usuđujem se da ga tumačim, čini mi se, video literatu (u samom časopisu čitao je moje priloge), ali on je u meni video sirotana, što sam i bio, koji je došao u svet, u Beograd, istom tom Balkanskom ulicom koja je sve nas strmo vezivala s provincijom, s mutnim nadama i plamenim željama srca koje je drhtalo. Bio sam uredan, ali u lošem odelu, brižan, nisam mogao kriti ni svoju bojažljivost ni svoje oskudno znanje, ni svoju žeđ za svetom.
Ivo Andrić je sa mnom razgovarao kao sa kolegom! Ja sam negde napisao da je Andrić voleo ljude. Ali on je upoznao i nezahvalnost, da ne govorimo sad o tome. Rečju, uvek me je obodrio nekako. Ne direktnom pohvalom ili podrškom, nego kao čoveka; indirektno objasnio bi sagovorniku njegov ljudski rang. O Anriću se, znate i sami, govori svašta. Ali to nije lepo. U Ivi Andriću ljudskost, umetnost i temeljno poznavanje naših nacionalnih tragedija i ljudskih mana uopšte, išli su zajedno.
T.L: Sećate li se razgovora sa još nekim od naših pisaca?
L.L: Kako da ne. Veoma često mislim na ljude, pisce, i sećam se, dabome, mnogih susreta i razgovora. Sa čovekom koji ode gubi se, nažalost, i deo živog blaga koje je on u drugima ostavio, mada u njihovim srcima zauvek gori spomen! Jer je nemoguće to sve reprodukovati i sačuvati, iznositi javno, pošto je blago koje su izvesni ljudi nosili sobom i izražavali ga kao ličnosti mnogo veće čak i od njihovih dela! Čovek je neponovljiv, a naša sećanja su ipak mala.
Ne znam koga bih od mojih prijatelja i poznanika izdvojio da ga ovde pomenem. Od starijih pisaca izdvojio bih Stanislava Vinavera i Veljka Petrovića, možda kao sjajnu i atraktivnu ličnost Ljubišu Jocića, čije je ime zaboravljeno a delo potcenjeno, s njima sam se sretao i razgovarao ponekad, ali dvojica potpuno različitih ljudi koje sam voleo i cenio i s kojima sam često bio, bili su Skender Kulenović i Oskar Davičo. Sa Skenderom sam se upoznao još za vreme rata (1945) u Somboru, a sa Davičom sam boravio, pred njegove poslednje dane, u mojoj kući i njegovoj barci, u Veloj Luci, gde smo boravili krajem osamdesetih godina. Ova su dva pesnika bila sasvim različitog karaktera, mišljenja i poetskog duha nego ja, ali od njih sam mnogo naučio šta je poezija uopšte, a naročito koliko je veličanstven i darodavalački život koji nam je na Zemlji pružen.
Skender me je zapazio još kao maturanta, a Davičo je moje pesme objavio već u prvim brojevima Nove Misli. Skender je izvanredni soneter, od božanske vrste, a Davičo, bio se posvetio prozi, bio je ateist, no njegova pesnička crta savladavala je i bit i tehniku kojom je pisao, jer je Oskar govorio da je pisanje rad, skoro zanat, i da nikakvoj mistici tu nema mesta. Sporili smo se, ja sam mu mahao pred licem njegovom zbirkom pesama Hana.
Od pisaca, zapravo pesnika mog kruga i generacije, voleo sam Stevu, Stevana Raičkovića, bili smo drugovi, on je bio i kao ličnost tanan, tih i fin kao njegova poezija. S Vaskom Popom bio sam isprva na distanci, ali poslednjih njegovih godina nalazili smo se često i sedeli u „Ekscelzioru“. Ne mogu preskočiti Kiša, mog zemljaka, s kojim sam govorio prisno, mađarski.
Žao mi je što ovde ne mogu govoriti duže, spomenuo bih niz velikih pisaca, od kojih su mnogi još među nama. Čak ispada i nepravedno što ne mogu da ih pomenem. Ima nekoliko ličnosti mojih prijatelja koji su čak i objavili knjige, ali za koje se zna malo, ili nimalo, jer su rano umrli. Velika pesnikinja srpske književnosti je Slavica Matejić. Nadam se da će neko od naših inače odličnih istraživača književnosti jednom napisati studiju o njenim odista divotnim i dubokim knjigama. Spomenuću ovde još vrlo poučan primer potpuno nekomentarisanog značajnog srpskog proznog pisca (čoveka rođenog 1913.), romansijera koga sam pobliže znao lično (i napisao o njemu nekoliko reči), tajanstvenog Arsena Lozanina! 
T.L: Iz vašeg bogatog uredničkog iskustva možete li nam izdvojiti jedan ili više zanimljivih susreta sa nekim od naših pisaca.
L.L: Kao urednik „Mlade kulture“, zajedno sa Slavkom Vukosavljevićem (tada smo bili jedini književni list za mlade pisce) izdvojio sam čarobnog pesnika, Petra Gudelja, koji je sada, mislim, na Hvaru. To je jedan od najvećih pesnika, ja tvrdim. On nas je sve oduševio i zapahnuo čistom lirikom. Tek posle više godina pojavio se u Beogradu…
Pesme su pisali tada i Aleksandar Tišma i Pavle Ugrinov. Tu je najpre objavljivao i Joca Hristić. Slavko i ja objavili smo njegovu pesmu Odisej i bili njom oduševljeni. Nažalost, Vava je tu pemu posle izmenio, dao joj drugi lik i pokvario je! Jakov Grobarov doneo nam je pesmu na listu školske sveske napisanu olovkom i izvadio je iz nedara košulje!
U Savremeniku sam bio urednik i uglavnom sam birao poeziju. Milovan Danojlić, koji je jedan od najvećih živih srpskih pesnika, dao mi je dvanaestak pesama, a tada je baš bio upleten u neku polemiku, jer je istovremeno objavljivao pesme i drugde, pa nije bio siguran da će Savremenik primiti njegove radove. Uspeo sam da smirim situaciju u našem uredništvu i objavili smo mu sve pesme u celini. (Savremenik i Delo bili su „suprotne strane“.)
Gordana Todorović slala nam je pesme, a nikad je u životu nisam video! Savremenik je zanosio na „realizam“, a Delo na „modernizam“, pesnici su bili, međutim, braća, i to u daleko većoj meri nego danas, kada ih je većinu progutao „postmodernizam“ i puka isprekidana proza, što vrlo često sa Orfejem nema nikakve veze…
T.L: Naš književni svet je zapravo jako mali, svako svakog poznaje. Kako u takvoj atmosferi pisci reaguju na negativnu kritiku svojih kolega? Zašto je važna negativna kritika za jednog pisca?
L.L: Negativna književna kritika, ako ste primetili, vrlo je u nas retka. To je šteta. Kamo sreće da negativnih ocena u našoj književnoj kritici ima onoliko koliko ima loših knjiga! To možda i jeste rezultat relativno uske književne pozornice i izvesne snishodljivosti naše stručne kritike.
Neki naši pisci, čak i s velikim renomeom, preterano su osetljivi. Sujetni su, s jedne strane, a s druge: imaju moć! Pisci su, hteli to ili ne, praktično javne ličnosti. Publika malo čita. Ona shvata i želi samo skandal, svađu, sukob, umesto da sudi sama.
Kritika bi pomogla da čitalac nauči nešto više, da bi i njegovi lični sudovi bili bolji. Odlučna negativna kritika shvata se najviše kao napad na pisca, na njegovu ličnost. To je besmisleno, jer napada se nešto napisano, a ne čovek. Uostalom, ima i zlonamernih napada, ali glavni nedostatak naše kritike jeste što kritičar katkad deli pisce na njihove i naše. Bilo iz političkih ili drugih razloga. (Ovih dana pročitao sam odličnu knjigu pisca čiji je politički stav, čiji je svetski nazor, čiji je tabor nešto potpuno suprotno mojem. Ne znam baš da li bi moj kritički stav prema toj knjizi bio nepristrasan!)
Dobra, utemeljena kritika, napisana sa znanjem, poznavanjem društvenih okolnosti, istorije kulture, estetike itd, ne sme se generalno podceniti. Dobrog, superiornog pisca kritika njegovih dela malo zanima. Ali ipak, ko zna, uvek se dâ nešto naučiti.
T. L: Šta mi možete reći o zabrani knjiga kod nas i u svetu? Zašto se zabranjuju knjige i zašto to ima negativne posledice po našu i svetsku kulturu?
L.L: Zabrana kakve knjige, bilo kakve knjige, teško se može braniti! Načelno, ne bi trebalo zabranjivati publikovanje i rasturanje knjiga. Ja sam mišljenja da treba čak zabraniti uništavanje knjiga uopšte.
U našoj sredini, u Srbiji, mnoge vredne knjige, ne u malim količinama, jednostavno se, iz bilo kakvog sticaja okolnosti, bez stručnog mišljenja i bez odbrane, jednostavno uništavaju. To je legalno spaljivanje knjiga svoje vrste. Taj problem treba, pre zabranā pojedinih dela, energično izneti u javnost. Knjige se uništavaju na Otpadima, za preradu, takozvanu reciklažu hartije, a da niko ne zaustavlja to slobodno uništavanje hiljada tomova potpuno dobrih umetničkih, naučnih i drugih knjiga! One bi možda, a to je zapravo izvesno, mogle poslužiti školama, bibliotekama, prosvećivanju ljudi, učenju.
Koliko ljudi ima u našoj zemlji koji su gladni knjiga?! Nemojte to pitanje podceniti. Treba zabraniti ne knjige, nego uništavanje knjiga. Razume se, mora se na neki način sprečiti neposredno vređanje drugih naroda, rasa, religija i drugih svetinja svih naroda sveta. Rugati se tuđim tradicionalnim ili religijskim ličnostima, prvacima, običajima i svetim spisima ružno je i opasno.
Šta da radimo s govorom mržnje? Šta da radimo s knjigama koje pozivaju na ubistvo? Neka budala može da objavi knjigu o Mauthauzenu i da kaže da je žrtava trebalo s pravom pobiti što više. Šta da se radi s pozivima na rat, na razaranje? A pre svega, ko je taj ko ima pravo da oceni da je neka knjiga štetna? To što bi javnost, kritika, visoko stručno mišljenje prvo reagovalo na zaista sramne, humano štetočinske i mržnjom i neljudskošću nadahnute knjige, nabijene destrukcijom i otrovne za um, dušu i slobodu ličnosti, možda nije dovoljno…
U svakom slučaju o pojedinačnim slučajevima treba da rešava neki Sud, možda neki Sud ad hoc, ne zvanični, ne znam… Čak i propagandističke knjige kao zvanične ideologije nekih zemalja mogu nam pomoći da shvatimo duh ili privremeno stanje naroda i ljudi pojedinaca koji tamo žive…
T.L: Kako gledate na današnje stanje u kulturi?
L.L: Moramo biti pravedni. Nikada toliko kao danas na svetu kulturna dobra nisu bila dostupna ljudima. I to gotovo svim ljudima. Danas postoji gigantsko izdavaštvo, ogromni trezori umetničkog blaga, džinovske biblioteke, čuva se neverovatan broj živih spomenika kulture, u svakom velikom gradu održavaju se koncerti, pozorišta u velikim i malim zemljama ima koliko ti srce ište. Na svetu je većini stanovništva dostupna Vavilonska biblioteka, elektronska revolucija strpala nam je knjige i filmove pravo u džep. Onaj ko je žedan dobara kulture (bez obzira na premoć šunda i kiča) može lako utoliti svoju žeđ.
Kriza kulture proizašla je iz krize Ustanove. Birokratija upravlja svim. Ljudi koji ne znaju da upravljaju državom, zemljom, privredom, sopstvenom vladom, svetskim dobrima koja se pretvaraju u svetski novac i služe pogrešnim svrhama, te dospevaju opet u ruke ljudi svetske Kancelarije – ti ljudi rangitraju kulturu po svom shvatanju.
Nezgoda je što kultura i novac nisu spojivi, a jedno od drugog zavisi. Male zemlje, siromašne zemlje, nerazvijene zemlje, kažu njihovi šefovi, imaju preče potrebe od kulture. Tu je osnovna greška, jer kao što znamo nije sve u hlebu.
Ja mislim da je kultura na prvom mestu, kao što je to kod Hotentota i Bušmana koji nemaju ništa, čak ni odela, ni svoju zemlju, ali imaju običaje, rituale, igre i pesme, tetovažu i simbole, pripovedačku tradiciju, verovanje u duha, baštinu na kojoj podižu svoju decu itd.
Potencijal stvaralaštva neizmeran je u svakom narodu, svakoj generaciji, u svakom pojedincu. Ne može se na bankete i „reprezentaciju“, na profesionalni sport i na sramna „narodna veselja“ davati iz državne kase više nego na visoko afirmisane svetske pisce, glumce, slikare, baletmajstore i muzičare.
Tako je kultura potpala pod „raspodelu“, a ta se vrši nejednako, zavisno od moći ili shvatanja potreba, ili slučajno, slepo, tako da mnogi zaslužni, ugroženi u svojim nasušnim potrebama, kulturni radnici, umetnici i prosvetitelji, ostaju kratkih rukava. Zašto sredstava ima za bombe, a nema za liriku?
Nemojte zaboraviti da je stožer evropske kulture antička umetnost epa, drame, slike, muzike, kipa – oslonac i naše kulture takođe, obogaćene Vizantijom i slovenskim korenom. Samo stvaraoci kulture ostaju besmrtni, osim zavojevača i ponekog stvarnog heroja čovečanstva.
O kulturi u našoj zemlji ne bih da ovde iznosim moje odlučno mišljenje, ono se ne razlikuje od opšteg. A inače, kulturu i umetnost održaće snažni pojedinci, bilo kakvo stanje da je. Kultura i umetnost mogu biti biljka koja se slabo zaliva, ali ona neće usahnuti nikad.
T.L: Šta mislite, kako možemo, ili ne možemo, sami sebi da pomognemo?
L.L: Treba raširiti shvatanje da svaki čovek pojedinac može pomoći sebi tako što će se otimati i boriti, bez obzira u kakvoj situaciji se nalazi, da se sam što više prosvećuje, da čita i uči. Nije mali broj ljudi koji su sami sebe uzdigli.
Najviše sredstava društvo treba da daje na prosvetu, u svim formama, na školstvo i na zaštitu mladih, da omogući svakome da uči i da se obrazuje. Usredsređenom politikom može se mnogo postići. U društvu, na sve načine, mora se podizati svest o vrednostima. Naravno, i opšti standard, što humaniji uslovi za život svakog pojedinca, sami od sebe podižu i kulturu jedne sredine, jednog naroda. Neosporno i neotuđivo pravo svakog građanina da se obrazuje.
Potrebno je podići poštovanje prema učenosti, prema prosvetnim radnicima, podići njihov socijalni položaj. Neizostavno se naučnici, prosvetitelji, umetnici i svi oni kojima je glavno zanimanje i posao kultura – vidno dovesti u rang visoko cenjenih ljudi, a kulturne velikane koji više nisu među živima treba daleko više poštovati.
Kulturi treba dati dostojanstveno mesto. Treba ukazivati na štetnost i sramotu koju danas nekontrolisano širi pseudo kultura, turbo-folk, strašan kič, preovlađujući šund i apsolutno štetna narodnjačka estrada. To je istinskoj kulturi danas moćna protivteža koja propoveda ružno, trivijalno i besramno i svakodnevno vojuje protiv svega što je istinska vrednost. Treba uopšte vrlo mnogo učiniti da se opovrgne poguban izgovor kako „narod to voli“. Treba onemogućiti bogaćenje individua koje žive i bogate se od industrije lažne zabave čiji se kraci pružaju u sve institute kulture uopšte…
T.L: Ove ste godine dobili dve nagrade: Vukovu nagradu i Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije. Recite mi nešto više o tome. Kako ste se osećali kada ste saznali novosti?
L.L: Pre svega cenim ljude koji su odluke o ovim nagradama doneli. Osećao sam se lepo. Svakome ko je nešto čestito uradio godi priznanje. Značajne književne nagrade doprinose da se knjige više čitaju, zato je to dobro.
T.L: Smeši li vam se nacionalna penzija?
L.L: Penzije umetnicima koje su se tri godine dodeljivale sad su ukinute.
T.L: Planirate li izdanje Sabranih dela?
L.L: Planiram. To je veliki tehnički posao, a i kritički. Još jedno rešeto dobro će doći. Međutim, još radim s namerom da napišem još nešto od literarne vrednosti. Uzdam se, kao i uvek u Gospoda. Pripadam onim ljudima koji ne prave bilanse. Radujem se uvek kad i jedna jedina moja knjiga dođe do čitaoca. Izdati korpus svojih ostvarenja u obliku konačnih izdanja svojih dela je i tehnički poduhvat koji ne zavisi mnogo od pisca. Ko ima novaca da to finansira? Koliko društvo drži do toga? Treba li to našoj kulturi? Treba li to našem narodu? Ko o tome odlučuje?
T.L: Zapisujete li i dalje svoje lirske beleške i da li uskoro možemo da ih očekujemo u formi knjige?
L.L: Vidim da ljudi uglavnom nemaju predstavu kako izgleda rad jednog pisca, slikara, kompozitora… Paradoksalno, iako je završeno umetničko delo vrhunac izvesnog reda, ustrojstva pojmova, osećanja, misli, lika, boje, zvuka, geometrije, vatre, molitve, harmonije i kontrapunkta, svega toga, slivenog jednom naročitom disciplinom duha u jedno, u uredan i skladan znak, delo – tok stvaranja je veoma različit kod pojedinih ljudi.
Znate, nema svaki pisac ni radno vreme, ni obaveze, ni naročitog plana, ni jednakog postupka. Pisac je jednostavno čovek koji mnogo upija, uzima, udiše, konzumira od života, od prirode, od odnosa ljudi i stvari, od onoga što sluša, što mu se događa i što sanja.
Katkad je pisanje nešto kao argatluk. Katkad prosvetljenje, katkad jednostavno tuga ili očajanje. Ne zna se šta je okidač da se formiraju reči, stihovi, melodija… Ako umetnik ulegne u naviku suviše jednoličnog života i jednoličnog pisanja, nema ništa od toga. Nekad je i sama estetika uzdizala pojam „inspiracije“.
Inspiracija je sam život kao takav, nekad ljubav, nekad vetar u granju, nekad ljuta rana koju ti je zadao neko ko ti je bio u srcu i u zagrljaju. Katkad nešto zapišeš na voznoj karti, na rubu novina. Katkad dugo zarezuješ olovku, pripremaš sveske, boje, penkala. Katkad te mrzi da se pokreneš i sijaset najlepših misli ode ti jednostavno u etar, u nebesa.
Verujte mi, pisac ponekad ne piše mesecima, pa i godinama! Nikako nismo sve zapisali, čak ni ono što je daleko bolje od svega što je u našim knjigama… Usled trenutnog stanja našeg izdavaštva, nekoliko mojih gotovih rukopisa čekaju kod izdavača…
T.L: Na čemu sada radite?
L.L: Teško je o tome govoriti. Na primer: smatra se da su najlepše pesme napisali mladi ljudi. Sad, trenutno, obuzima me izvesno utapanje u smisao prirode kosmosa – kako bismo ukratko to označili. Beskraj na nas baca bleskove pitanja, straha i blaženstva ujedno. Mislim da su neki oblici poezije, stroge, večne forme poezije, recimo sonet, svojom zapovednom sažetošću, najpogodnije da se izrazi potpuno neobuhvatan svemir. Usuđivao sam se i pre, zašto se ne bih usuđivao i danas.
T.L: Ceo ste život posvetili književnosti, unapređenju naše kulture. Žalite li za nečim?
L.L: Po prirodi svojoj, ja sam zadovoljan čovek. Nezdrava ambicija čini da je čovek uvek nezadovoljan i da mu uvek nešto fali, za šta okrivljuje druge. Bio sam slobodan, i sad sam slobodan. Mogu da pogledam svakome u oči. Najveća zla nanosili su mi ljudi. Najviše mi je žao što se, skoro svakodnevno, rastajem s ljudima. U književnom životu ne žalim baš ni za čim.
Razgovor vodila:
Tamara Lujak