Politički terorizam proglašen demokratijom ne pruža nikakve koristi fiktivnim građanskim pravima naroda neorganizovanog da radi, privređuje, misli i uživa, bukvalno govoreći – plodove svoga rada, umesto kojih mu politika (stranke i partije – parazitski organizmi društva) podmeću političke prazne dobitke ili gubitke, sukobe, otimanja, pljačke i korupcije od kojih imaju koristi samo politički akteri, okoštali u svoje birokratske ljušture, finasirane na teret naroda shodno birokratskim zakonima koje same one donose u zakonodavnom telu.
Piše: Dragi Tasić
Pisac sam knjige „Savapolis“, te o njenim književnim odlikama sam ne mogu da sudim. Izišla je 1. oktobra 2011, u Boru. Mediji su je listom prećutali, jer postoji pravilo da prećutane knjige ne postoje. Zašto? Sadržajem ona zahvata zbivanja i odnose među srpskim strankama i partijama, a „junaci romana“ su njihove vođe, upletene u politički život srpskog naroda, pun zapleta i naopakih raspleta.
Roman neka ocenjuju čitaoci, čitalo ga je više od dve stotine čitalaca, mojih prijatelja i poznanika koje mi je podario internet. Neka oni vrednuju njegove radnje, slike, misli, zaplete i rasplete, stil, i naravno – pitkost i čitkost i samu uverljivost štiva.
Ja, pak, mislim da sam „Savapolisom“ opravdao svoje pobude za pisanjem satiričnog romana o srpskoj političkoj eliti, koja u nas živi sa dubokim uverenjem da dobro služi svome narodu. Kako godinama tu elitu čine isti ljudi, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, oni godinama, po mom osećnju stvarnosti ubijaju dušu i nade srpskog natroda.
Koliko energije u svojoj političkoj ponetosti, dobronamerno a jalovo troše Tadić, Koštunica, Dinkić, Dačić; da ne pominjem Šešelja i njegove, prvo partijsko-podaničke satrape, a sada ljute protivnike Nikolića i Vučića. Ili, politički agresivnog, moralno bestežinskog politikanta Čedomira Jovanovića. Po njemu sudeći, ja ga dodajem poslednjoj dvojici, kao kompradorskom rentom plaćenog odanika evropskoj zamisli tranzicije, to jest skučavanja, potčinjavanja i savremene kolonizacije ionako ojađene Srbije.
Politička i ljudska naivnost, ili rentno plaćena odanost apstraktnoj Evropi i njenoj desktrukciji, i da dodam primitivizam savremene srpske političke elite, nanose ogromne štete Srbiji, tom proklamovanom bespoštednom „borbom za vlast“.
Na pisanje satiričnog romana o obličju i bezobličju srpske političke elite mene je pobudila smešna strana njene ljudske nesloge i političke neefikasnosti. Ustvari srpsko tobože građansko društvo koje je prezasićeno međusobnom političkom nekulturom i netrpeljivošću njegovih narodnih izabraniika, vođa i uglednika.
Posebno, na pisanje su me naveli komi-tragično i bezočno slavoljublje ili samoljublje pozicije i opozicije, tačnije – ljudi naše političke elite koje traje i ispoljava se grubim verbalizmom i obmanjivanjem naroda neistinama i obećanjima. Ono se ispoljava i udvaranjem narodu i svuda vidljivim bljutavim patosom patriotizma, poduprtog fiktivnom podrškom inostrane moći našoj nemoći. Ispoljava se i oslanja na nerealnu snagu srpskog istorijskog i moralnog bića, koje se, „napašću istorije“, embargom te Evrope i sveta i haosom nerada iznutra, svelo na privrednu nemoć, na tragove „sitničarnice, ostale u beogradskoj Mitićevoj rupi“, čiju sliku je stvorio naš poznati pisac Goran Petrović.
Slabašno ili uspešno, ja sam morao da smislim irealan grad i političke ustanove, kao što su zalagaonica savesti, obećarnik, kula dogovora ili oglednica, u kojima žive i delaju stvarni političari, da bih čitaocima predstavio ono što sam video u sirovvoj svakodnevnici našeg jalovog političkog delovanja. Onoga i onakvog, koje i kakvo državu ne čini državom, ni privredu privredom, ni zakon i pravosuđe zakonom i pravednim suđenjem u narodu.
Možda sam se neukusno ogrešio o stvarne ličnosti političara, pretvarajući ih u književne likove.
Ali, zar satira treba da ih označava drugim imenima? Zar, kao ranije, treba štivo da davi čitaoca, a on da se doseća šta se u satiričnom štivu na koga, jadnika, odnosi?
Najzad, zar štetna režimska postava predimenzionirane vlasti, koju stvaraju i nose konkretni ljudi, treba da bude pošteđena čuvanjem ugleda takvih ljudi?
Mora da priznam da je moj stav utopijski kad govorim da vođenje politike ili osvajanje demokratije, te zapadne, tamo tobože osvojene, može da se postiže bez opore borbe za vlast. Mora li, s druge strane, ta borba da bude bitka Aristotelovih „političkih životinja“ koje vladaju ljudima? Ili treba da bude međusoban sukob razumevanja, utakmica korisne pameti, očigledno dobro naroda? Ali i ovo je deklaracija građanske demokratije, i one stvarnosti tamo, na Zapadu, sa kojeg nam emituju višepartijske sisteme i tobožnje građanske slobode, uterujući nas, „despotske“ Balkance, u tor demokratskih ljudskih prava, u kome nema najvišeg građanskog prava na zaposlenje i zaradu za život čoveka i njegove porodice. Neka se pomisli samo na besposlicu koja hara i na Zapadu, sa ekonomskim krizama koje, pak, stalno zahvataju i traju, dosežući besposlicu i do dvadeset procenata radno sposobnog stanovništava. Krize će nezaposlenošću obnoviti gotovo zaboravljene sukobe i rasula naroda koji su nazivani revolucijama. Njih će suzbijati nato-paktovi savremenih evro-američkih kompradora, kolonizatora savremenog sveta. Jer, tamo je oružana moć i moć sile da odlučuje i osvaja savremena kosova, avganistane, irake i tako do kraja sveta.
Demokratija, opšta istorijska potreba, ostala je zabluda, kako u Atini za slobodne a ne i za robove, tako i kasnije, u socijalizamu. A u kapitalizmu, neka je Marks u nečem u pravu, ona je nemoguća među ekonomski nejednakima; bogati stvaraju svoju vlast makar je plaćali siromašnim glasačima, prema kojima je uvek koriste u interesu svog bogaćenja i posedovanja ekonomske i političke moći (vladanja).
Zvuči li ovo anahrono i suviše „komunistički“? U nas bogati, tajkuni, biznismeni sa zlatnim lancima oko vrata i ruku, korupcijom birokratske i podmitljive vlasti, vladaju ekonomijom i standardima. Vladaju po zakonima koje donose poslanici potplaćenih stranaka i partija, namnoženih kao kusih pasa na gradskim ulicama. Stoga se obnavlja korumpirana vlast elite na vlasti, koja tamo ostaje, gotovo uvek ista. Njeno „pravo da vlada“ i njen metod vladavine su plod birokratske samoreprodukcije i umnožavanja birokratije, u službi nevidne ekonomske oligarhije.
Gde je mesto u takvom političkom sistemu takozvanih narodnih masa, ustvari siromašnog stanovništva, koje je glasačka mašina? Posle rušenja klasne vladavine radničke klase, koja je u biti bila birokratska i beneficirana, mi imamo višestranački sistem partija i stranaka, koji je oglašen zapadnom demokratijom, bez pogovora najuspešnijim oblikom vladavine. Kako nastaje taj sistem u kome bogati korupcijom stvaraju političku elitu i preko nje vladaju? Jednostavno, jednom uspostavljena „građanska vlast“ gomile stranaka i partija, dosovština, organizovanom, nažalost skupom i na teret naroda vođenom političkom propagandom, obnavlja vlast istih slojeva, istih ljudi, stvarajući elite koje dolaze i opstaju na vlasti, odnosno koje ne silaze sa vlasti. Bile na poziciji ili u opoziciji, one vladaju uvek zajedno boreći se međusobno sredstvima države, dakle znojem i bedom svojih opčinjenih birača
Elite dolaze, ostaju ili se delimično menjaju na vlasti, uvek izgrađenim metodima političkog verbalizma; govorenjem i obećarnicima i jalovim nadama. Bore se snažnim oružjem sebi podčinjenih medija. Bore se kultovanjem političkih vođa, lidera; sistemom, kako sam ja napisao u romanu: „likovanja, mitingovanja i koalicijanja srpskog naroda“. To državno, ustvari partijsko i stranačko opsedanje naroda i udaljavanje miliona od poslova stvaranja uslova za ličan i zajednički život, to višemesečno zamajavanje ljudi medijskom propagandom, plakatiranjem vođa, povorkanjem i mitingovanjem pristalica, koje zakrčuju saobraćaj i dnevnu prohodnost građana na njihovim atarima života, to mitingovanje koje traje i mesecima medijskog koalicijanja naroda i raspaljivanje njegovih strasti navijača, izbornih dobitnika i gubitnika, jeste teror koji se vrši nad građanima, njihovim porodicama i nad zajednicom naroda u državi, koja se parceliše prema strankama i partijama, po veri i narodu, i prestaje da se ponaša racionalno, zajednički u interesu zajednice.
Politički terorizam proglašen demokratijom ne pruža nikakve koristi fiktivnim građanskim pravima naroda neorganizovanog da radi, privređuje, misli i uživa, bukvalno govoreći – plodove svoga rada, umesto kojih mu politika (stranke i partije – parazitski organizmi društva) podmeću političke prazne dobitke ili gubitke, sukobe, otimanja, pljačke i korupcije od kojih imaju koristi samo politički akteri, okoštali u svoje birokratske ljušture, finasirane na teret naroda shodno birokratskim zakonima koje same one donose u zakonodavnom telu. Narod obuhvaćen takvom državom stranaka i partija trpi posledice neorganizovanog a stranački sukobljenog društva, koje se pokriva krilaticom da su postojeće krize prolazne. Da li je prolazna kriza koja nastaje destrukcijom društva?
Ono što se može, bar delimično, smatrati demokratijom, građanskom ili drugom, ja tu ne vidim posebne razlike s obzirom na broj partija ili vladajućih klasa, jeste smenjivost nosilaca vlasti i zabrana ponavljanja mandata, to jest zabrana monopolisanja i profesionalizovanja vlasti.
Ovo su pobude koje su pisca Savapolisa naterale da napiše roman, dajući tom štivu književnu formu sa nadom da će biti čitano bez dosade. Hoće li biti čitano uopšte, igde i od ikoga, kad je deset beogradskih medija dostavljenu knjigu bacilo u koš poštujući svetu moć stranaka i partija na vlasti ili u opoziciji, koje podeljeno vladaju srpskim medijima, u kojima su novinari najamni i poslušni radnici nepoznatih vlasnika medija?