Književna tribina „Iz iskre – reči“
biće održana 19.2.2015. u 19h, u UKS-u, u Francuskoj 7.
Gost večeri, pod nazivom, „Smisao svakog trenutka“,
Milica Cincar-Popović, govoriće o hermetizmu i
svom novom romanu „Kako ugristi vampira“.
Pratiće je, na flauti, Danica Ilić.
Domaćini večeri,
Gordana Petković,
Tamara Lujak i
Nataša Stanić
Izvod iz romana:
…
– Postoje prolazi između svetova. Kroz jedan smo upravo prošli. Takva mesta su pomno čuvana jer su to srca sveta. Ako bi se takva mesta zagadila, zlo bi se proširilo i harmonija planete bi bila narušena. Zato ih čuvaju bića koja su slepa i nemaju ni srce, ni razum. Njihova uloga je da ne dozvole prolaz nedostojnima. Na Zemlji oko takvih mesta stalno izbijaju ratovi jer svetom može da vlada onaj ko vlada prolazom. Naš cilj je toranj koji se nalazi u središtu polja prolaza i koji, kao centralni stub, čuva njegovu stabilnost. Da bismo do njega prošli, moramo da prođemo Čuvare.
– Ali, ako nemaju ni vid, ni srce, ni razum, kako će nas čuvari primetiti? – Jelena je bila zbunjena.
– Oni su jednostavna bića koja reaguju samo na vibraciju. Sačinjeni su od mraka, senke, i svetlost ih rastapa. Oni ne mogu da priđu tornju.Samo čuvaju prilaz. Privlače tamu i zlo kao magnet i ako biće koje im priđe nosi u sebi makar i trun zla, čuvari će ga uvući u sebe. Zato je Kan-u-Vaajajab strele natopio izvorskom vodom koja je, kao što si već shvatila, čist svetlosni eter.
Jelena je razumela zašto im je potrebno oružje. Svrha strela je da štite nju, da je Čuvari ne proždru i ne pretvore u jednog od njih.
– Ali – počela je – na toranj dolaze razni ljudi koji sigurno nisu svi čisti i blistavi.
– Kan-u-Vaajajab te je upozorio: ne zaboravi da smo ovde u našim astralnim telima. Ti govoriš o svetu grube materije koji je privid. Gruba materija ne može da prođe kroz svetove i nema uticaj. Materijalni betonski toranj samo je izgrađen, spolja, oko svetlosnog snopa koji je stub polja prolaza i naš cilj. Kada nas stub podigne moći ćeš, zaštićena, da vidiš pravo lice svog grada. Ali prvo treba da prođemo Čuvare.
Na te reči, Nima je uzela svoj bubanj i počela da udara ritam koji je prodirao u Jelenu i njoj se učinilo da raste, da postaje sve veća.
Krenuli su napred, ka tornju, nošeni ritmom bubnja.
– Zapamti ovo – dodala je Nima – tvoja snaga je tvoja namera. Ne razmišljaj ni o čemu i, ma šta se desilo, ne dozvoli da te obuzme strah. Sve što treba da imaš u umu i pred očima, jeste namera da vidiš. Ako se uplašiš, čuvari će zgrabiti tvoj strah i uvući će te u sebe.
Muljevite kugle su se uskomešale i počele da rastu, kao da se izvlače iz tla. Postale su ogromne i prerasle u naduven tmasti zid koji je zaklonio svetlost, ali Ratnik je i dalje koračao pravo ka njemu u nepromenjenom ritmu Niminog bubnja. Leopard je zarežala.
Nošene ritmom bubnja, Jelenine noge su same koračale. Nije se plašila. Naprotiv, osećala je kako u njoj raste snaga. Osećala je da je ona sada, u ovom trenutku, centar svemira. Sve veća i jača sa svakim udarcem bubnja, zaštićena Ratnikovim strelama svetlosti, snažna, brza i neuništiva kao njena drugarica leopard, usklađena sa svim kosmičkim silama koje je nose napred.
Senke su počele da se skupljaju i oblikuju. Ratnik je već skoro zakoračio u tamni zid, kada su bezoblična muljevita bića izvukla iz amorfne mase dugačke lepljive pipke i iskežena ogromna bezuba usta koja usisavaju u svoju još mračniju duplju ono malo svetlosti što je preostalo. Jedva nazirući, videla je da je Ratnik izvukao strelu i napeo luk. Nimin bubanj nije menjao ritam. Mračni pipci nalik na pijavice bili su svuda oko njih. Jelena je osetila kako iz njih izbija hladnoća. Napeo se svaki deo njenog tela, ma od čega da se to telo sastojalo. Leopard je režala, spremna na skok. Ogromna usta su zjapila a pijavice su se preplele oko njih kao ribarska mreža, kada je zavladao potpun mrak. Samo se čuo Nimin bubanj i Jelena je koračala i dalje, po ritmu. Hladnoća joj se ljigavo obavijala oko nogu i ruku, kočeći nju i vreme. Kao da joj pije snagu, hladnoća ju je usporavala. Koračali su već veoma dugo, bar joj se tako činilo, ali svetlost se nije nazirala. Jelena više nije bila sigurna da li hoda u dobrom smeru. Lepljiva tama je bila svuda oko nje. Pružila je ruku da se osloni na leoparda, ali životinje nije bilo. Ničeg, osim hladnog muljevitog mraka.
Najednom je osetila kako je obuzima panika. „Možda idem u krug“, proletela joj je misao. Istog trena, noge su joj postale hladne i teške. – Nima! – pokušala je da uzvikne, ali tama joj je ulazila u grlo otimajući joj glas. Stala je pružajući ruke ispred sebe i okrenula se da nađe Nimu. Uzalud. Ni nje nije bilo. Samo se i dalje čuo bubanj, ali Jelena više nije mogla da odredi odakle dolazi zvuk. Potpuno nasumično, okrenula se ponovo, u pravcu koji bi trebalo da je onaj kojim su krenuli. Više nije osećala noge i postajalo je sve hladnije. „Hodaj!“, naredila je sebi. „Moram da hodam, moram da hodam“, ponavljala je. Jedina njena misao je bila da pokreće noge koje više nije osećala i koje su nesigurno posrtale. Rukama je tražila nešto na šta bi se oslonila, ali prsti su joj prolazili kroz praznu tamu. Više nije imala nijednu misao u glavi, osim da ne sme da padne. Pokretala je noge, koje nije osećala i koje su se zanosile drhteći, ponavljajući u sebi naredbu: „Hodaj!“
– Jelena – odnekud je došao glas. Ni muški ni ženski, ali dolazio je iz blizine i ponavljao njeno ime. – Jelena, osloni se na nas. Prihvati nas, mi smo tu, da te nosimo.
Na te reči, osetila je kako se zgusnuta tama obavija oko nje i grli je.
– Osećaš li? Mi nismo ni hladni, ni topli. Mi smo gospodari svemira. Ceo svemir će jednom postati mi. Pridruži nam se.
Jelena je osetila kako jeza koja ju je obuzimala prestaje. Tama joj je pružala oslonac i bila je ugodna. – Jelena, prepusti nam se.
„Samo malo, da se odmorim“, proletela joj je misao, ali pre nego što ju je dovršila, njen unutrašnji glas je ponovo naredio: „Hodaj!“ i njene noge su nastavile da posrću.
– Mi smo svemir. To ti je jasno.Niko ne može da nam se suprotstavi.
Jelena je najednom shvatila da više ne čuje bubanj.
– Nima je sa nama – nastavio je glas. – I Kan-u-Vaajajab i njegove smešne svetlosne strele. Prepusti nam se.
„A leopard“, pomislila je. „Leopard nikad ne bi postala kao vi, ona bi se borila do smrti!“
– Leopard je obična životinja bez inteligencije. Ona je mrtva. Mi te čekamo. Prepusti nam se.
Jelenine noge su stale. Više nije mogla da napravi nijedan korak. Kolena su joj klecala i osećala je da će pasti svakog trenutka. Zgusnuta tama se podvijala pod nju kao meka udobna fotelja. Trebalo je samo da se opusti i sve će biti u redu. Njene nemoćne noge joj više nisu bile potrebne. Tama će je nositi i više joj neće biti hladno.
– Prepusti nam se. Slaba si. Snaga je u nama.
Pridržala se čvrsto za zgusnutu tamu koja je nudila oslonac. „Samo malo“, pomislila je. „Samo malo, da se odmorim“. Hladnoća, od koje je drhtala, sasvim je iščilela. Prepustila se. „Tako sam umorna.“ Počela je da tone, ugodno, bez napora, kad se je odjednom, tiho ali jasno, negde iz nje probudio Nikolin glas: „Rešenje je uvek jednostavno“, rekao je. „Samo treba da ugrizeš vampira koji te je napao.“
– Ne! – uzviknula je, kao da se prenula iz neželjenog sna, zarivši prste u tamu koja joj se nudila. Uspravila se i napravila korak. Noge su joj bile slabe. Posrtala je, ali uspela je da korakne, zatim još jednom… Nikolin glas je titrao u njoj. I pogled, pogled u kome je blistala ista ona plava svetlost koju je videla da obavija Avalski toranj.
– Pridružite se vi meni, ljigava i odvratna bića mraka! Vi ste strahovi, slabosti, vi ste laž! – Sa svakom reči snaga joj se vraćala. Zgusnuta tama je počela da se povlači, pokušavajući da se izvuče iz njenog stiska, ali ona ju je čvrsto držala. – Pridružite se vi meni ako smete! Kukavice! Vi koji se plašite i života i smrti!
– Rugobe, prihvatite vi lepotu sveta! – uzviknula je, kada je kroz mrak zaparao hitac svetlosti. „Ratnikova strela!“, shvatila je. Tama se brzo povlačila, ali Jelena je čvrsto držala jedan ljigav muljevit pipak koji se otimao, bežeći. Potrčala je za njim ne ispuštajući ga iz ruku. – Lažovi! Uplašene, bedne lažljive kukavice! Pokažite svoja ljigava lica, poklonite se vi lepoti svemira! Molite je da vas prihvati, vi, jadne rugobe!
Strele su s bljeskom letele jedna za drugom. Mračni pipci su se brzo razilazili, valjajući se po zemlji i ponirući u nju, pred danom koji je opet zavladao. Toranj se zablistao pred Jelenom. I dalje je grčevito držala onaj muljevit pipak koji se otimao, kada je ugledala kako se na vedrom plavom nebu pojavila kugla jarke svetlosti koja leti pravo k njoj.
…