Majstor i Margarita
Ja tvoj majstor – Margarita ti si!
Da, pijan sam, ni ti trezna nisi.
Ja tvoj majstor, Margarito bludna,
Željo moja, voljo moja trudna!
Alkoholno ti ludilo moje,
Moj poroku – vrline ti stoje!
Moj nemiru iz besanih noći,
Tajni izvoru svih mojih moći!
Ja tvoj majstor, Margarita, tu si?
Nek se slavi, realnost se ruši!
Sad pravila samo naša važe,
Ovde blažen – na Zemlji me traže!
Margarita, ljubav s tobom vodim,
Mrtav pijan po ast(r)alu hodim,
Bele miševe ja odobravam,
ludost svoju smelo ispoljavam!
Ja tvoj majstor, Margarita, gde si?!
Pojavi se, mamurluk odnesi!
Nevernice, ostavljaš na trezno,
Pa, to boli! Bar me ubij nežno!
Margarita, moja mazna droljo,
Sveta voljo, o najveća nevoljo!
Vratićeš se čim popijem malo,
Hoćeš, do pijanstva ti je stalo…
Margarita, eto mene opet,
ako trezan sad sam – nek sam proklet!
Kad mamuran ja sam tebe nema,
Ali nešto kraj kreveta drema…
Kraj kreveta držim tečnu volju,
Da te vratim, moju maznu drolju.
Kraj kreveta flaša mi je puna,
O, ti fukso pelina i ruma!
Ja tvoj majstor, Margarita – loči!
Jesam pijan, al još nek se toči!
Na dnu čaše ničeg dobrog nema,
Zato sipaj – mamurluk se sprema!
Iz bureta glas božanstva čujem,
O, Bahuse, čujem i poštujem!
Margarita, sveštenik sam pića,
Miljenik sam alkoholnog bića!
I, kad padnu zavese teatra,
Kada duše prigrli nam Atra,
Mraka tkanju izvrsne smo potke,
Moja damo vinjaka i votke!
Margarita, dušice od svile,
Moja divna draga od tekile!
Čuješ li me, pijan sam po zvanju,
Nisam bogalj – jetru imam manju!
Mrtvologija Vudu
Više mira ne’am, a ko me je ter’o?!
Filmove da gledam što pravi Romero.
Živih decu jedem, tražim sebi žrtve,
odlazim ti majko u zombije mrtve!
Gluposti da pravim, a da me ne krive,
odlazim ti majko u mrtvace žive!
U tržnome centru, gužva na sve strane,
zombiji se tamo sa ljudima hrane.
Gledam i zavidim, pomalo mi krivo,
zombi, taj ne bira – taj jede sve živo!
Poštovanje nudim, i skidam im kape,
golo dupe davam, zombi da ga ape!
Prizvao sam Legbu i Erzuli Fridu,
radio taj Vudu, ljudi da me vidu.
Lobanje i zmije, kosti i napici,
sastojci sa pijac, i magijski svici.
Od kolibri muda, i dživdžana rep,
dva od slepca oka, i jedan miš slep.
O ti, zemljo crna, pogle šta ti nudim!
S mojom mrtvom dragom, da na tebi bludim!
I zoo i nekro, pa koja ti milija,
Samo nek je ljubav, samo nek je filija!
Gavrani i svrake, miševi i vrane,
s mrtvog mesa crvi, i druge anđame!
Gromovi i munje, i kiša što lije,
magluština, blato, alkohol se pije!
Skidam sve sa sebe, ona se ne trudi,
ljubim mrtva usta, njene mrtve grudi.
U zanosu, blatu, tela naša klize,
i osetih kasno, da nešto me grize…
Uzvrati mi ljubav na način mrtvaka,
zombi-vudu žena, takva je baš svaka!
U samrtnom hropcu, kroz maglu se vidi,
igra vudu sudbe sada se providi.
U biskop kad sam moju dragu ter’o,
na maraton zombi filmova, Romerov.
Kostur sa šeširom, zli Samedi Baron,
što puši i pije, taj je vudu – haron!
Pocepa nam karte, i uvali flajer,
„ponoćni after-vudu, dođi ak’ si frajer!“
U holu je haos od zombija maski,
ja već polu-pijan, al pijem do daski!
Vudu atmosfera, Mambe i Hungani,
droge su u vodi, alkoholu hrani.
Projekcija poče, prava noćna mora,
na platnu je prava, zlih mrtvaca zora!
Policajci beže, i bacaju puške,
zombiji ih jure, da grizu im njuške.
Ludnica na platnu, ko i u dvorani,
alkohol svi piju, niko im ne brani.
Prekinu se prenos, bol me strašan trgnu,
meso moje živo s mene draga strgnu.
U hladnoći noći, vrela krv se puši,
creva su po zemlji, krv sopstvena guši.
Ritual je prso, ustala pre kraja,
zajeba me vudu, napravi belaja!
Život je pri kraju, i sa krvom teče,
živi – laku noć, mrtvi – dobro veče!
Ukočeni pogled što gleda u Lunu,
kunem svoju sudbu, mene drugi kunu.
Prođe neko vreme, i glad mi se javi,
na jedvite jade, pokret se pojavi.
Osećanja nemam, sećanja tek malo,
shvatih da do mesa jedino mi stalo…
Završi se film – sve ludnica i buka,
svi su u fazonu, jedno dete kuka,
Pale se sva svetla, đubre na sve strane,
kako li u ljude tol’ko toga stane?
Gužva do izlaza, di su tu maniri,
Baron mi se smeje, kaže da se smirim.
Kaže, iza platna, dešava se žurka,
After-zombi parti, najbolja je furka.
Posle na poljanče, da pravimo Vudu,
kada baciš vračke, to se zove Hudu!
Mrtvi kad ožive, na meti su živi,
ako te ugrizu, nisu ništa krivi!
Ja i moja draga, otišli na tulum,
na orgiju vudu, i na mrtvih zulum.
Ko je koga griz’o, kako da se setim?
Tad je vidoh mrtvu, kome sad da pretim?
Pronađoh Barona, pitah šta da radim,
to se desi kad sa vudu tikve sadim.
Tad mi Baron dade, sva bitna uputstva,
magija je bitna, nebitna su ljudstva.
Odvedi je, kaže na groblje, po kiši,
po oluji besnoj, na smrt što miriši.
Stavi je u krug, i prizovi Legbu,
taj otvara vrata, pozdravi mi dedu!
Namirnice što si na pijac kupio,
posluži ko žrtvu, plus kokoške dio.
Seksualno tada stvori uzbuđenje,
misli na magiju, i zajebi mnjenje.
Stvori atmosferu da ustanu mrtvi,
dodaj miša slepog, da pomogne žrtvi.
Više mira ne’am, a ko me je ter’o?!
Filmove da gledam što pravi Romero.
Ples senki
Plesale su senke, a i ja sa njima,
zavežljaji sile, mračnog sena plasti.
Zgusnute i retke, činilo se svima,
da i ja sam sena u njihovoj vlasti.
Dvostruke suštine, propusne i čvrste,
zavode lakoćom dok mi tiho zbore.
Krhke muze noći od posebne vrste,
priču svog porekla šapatom što tvore.
Sve podsvesti želje međ’ senama žive,
svega što je mrtvo to su živi snovi.
Zato nek se živi svim mrtvima dive,
jer njima su stari svi prohtevi novi.
Dok mi tihe sene nameću svoj izbor,
shvatam da ni one nisu posve same.
Satkane od žudnji, imaju svoj izvor,
ta gospoda mrtva, i te mračne dame.
Učile me senke svom sablasnom plesu,
u kojem se žudnja prepliće sa željom.
Sa ljubavlju uvek, nikada u besu,
igrale se svešću, i sa mojim telom.
Pustiše me sene da snevam o njima,
usnio sam tada taj san vrlo čudan,
gde poreklo želje ja otkrivam svima,
sa senama plešem i kada sam budan.
Dejan Sklizović, rođen 12.10.1980. Živi u Nišu. Posle srednje Umetničke škole, završio filozofiju. Poeziju nikada nije objavljivao, ali je piše nekih 5-6 godina (barem onu za koju smatra da je vredna za podeliti sa svetom). Objavljivao tekstove u časopisu Unus Mundus, u čijem je uredništvu bio nekoliko godina. Pored presokratovske filozofije, Heraklita, Pitagorejaca i Platona, inspiraciju nalazi najviše u Bodleru, Markizu De Sadu, Lavkraftu, Hodorovskom, Alisteru Krouliju, Zen Budizmu, tibetanskim spisima, kao i mnogim okultnim strujama.