Наша кућа
У напуштеној кући,
Лепотици,
Легу се слатки пацовчићи.
На тучку звона конци
Паучине,
Стара рукавица позвонила
Ником.
Тркач у покушају
Потрча ведрог чела.
Паде.
Још једном из све снаге.
Паде.
Дрхтећи отпљуну мало.
Паде.
Остаде тако ево до данас.
Портрет уметника у гадости
Није било времена за
Тример. Мало је прешао
По обрвама, још мало,
Ох, отпаде откос
Поприличан, заличио
На боксера једва
Залечене аркаде.
Чекаоноца бившег СИЗ-а
Похабана одећа, тешке мокре ципеле,
базди на коломаст,
неопране ноге и
каријес.
Мушкарци.
Мумлају под неоном
или ћуте, опет под неоном.
Децембар, може се и без њих.
Неподшишани, неочешљани,
необријани, непотребни.
Путници у возу заборава.
Жеравице угасле у мрклој ноћи,
хитнут пикавац кратко
врисне у тмини.
Они који све хране,
над свим
заспалим брину.
Они без глади и жеђи,
без хладно,
без вруће,
не умеју да пожале себе.
Светло се угасило.
Кривац случајно
притиснуо лактом
прекидач.
Покушава: клик-клак
клик-клак. Ни то не иде.
“Цркла”-кратко вели.
Најзад смех.
Брундав и помирљив.
Тешки, претешки
теретни вагони…
Апокатастаза
Змија рече: “Не једи са тог дрвета.
Не ваља се”.
Она одговори: “Ох, добро ми рече,
још сам буновна, сањам своју кућу
у ништавилу”…
Онда обе одоше да га потраже.
Он се играо с малим бићима
тепајући им новим именима.
Зачуше Његово дозивање.
Пљусак страха кроз крошње
зашушта Његовим
студеним присуством.
Уплашио се.
Погледаше га без бојазни.
Невиност још увек би intacta.
“Добро је! О, како је добро!”-
узвикну испуњен срећом и одахнућем.
“Сањао сам нешто страшно! Страшно,
страшно”…
Као да је неко избрисао све друге речи.
А они беху као три цветне чашице у пољу,
затресене мало жустрим ходом
непознатог шетача…
Чедомир Јаничић, рођен у Задру. Основну и средњу школу завршио у Сомбору. На Филозофском факултету у Београду дипломирао историју уметности.
Објављује у књижевним часописима. Запослен је као кустос Галерије савремене уметности Градског музеја Сомбор.
Објавио је е-књигу прича Et in Arcadia Ego, у издању ,,Media Art Content“, Нови Сад, 2015. године.