Ових дана навршиће се 135.година од рођења прве српске револуционарне песникиње, Љубице Ивошевић Димитров. У данашњој Србији се негују неке друге вредности, тако да дан њеног рођења неће бити ни поменут. Нажалост њено име је утонуло у заборав и у савременом радничком покрету Србије. Да ли аутентична левица у Србији данас постоји, дискутабилно је, али једно је сигурно, да и таква левица каква је, има другог посла данас, и нема времена да се бави родоначелницима и весницима модерне српске социјалистичке мисли. Љубица Ивошевић Димитров, заузима веома значајно место у српској прогресивној књижевности, као жена која се својим песмама највише бавила социјалним проблемима тог времена. Стихови су јој били оштрији од ножа и револуционарно – социјалног карактера. Од 1902.године, када је прешла да живи у Бугарску , своје песме је слала редакцијама у Србији и постаје стални сарадник „Радничких новина“ где је и објављена њена прва песма „Напред“. До њеног емигрирања Русију 1923. године у „Радничким новинама“ објављено је 25 њених песама. Песме је објављивала у српским прогресивним листовима са почетка двадесетог века, као што су : „Једнакост“, дечији лист „Будућност“ и „Радник“. У Бугарској је била уредник радничког периодичног листа „Кројачки радник“ и члан централног савета федерације жена Бугарске социјалдемократске радничке партије (комуниста). Испред исте партије је као делегат-гост учествовала у раду Другог конгреса Комунистичке партије Југославије у Вуковару, 1920. године. Била је супруга најпознатијег бугарског револуционара а касније и државника Георги Димитрова.
Преминула је у Москви, 1933.године, и о разлозима њене смрти се доста шпекулисало. Умрла је у години када се њен супруг пред нацистичким судом у Лајпцигу бранио као осумњичен да је учествовао у паљењу Рајхстага. Димитров је аргументима разбуцао оптужницу и раскринкао тужилаштво нацистичке Немачке,тако да је било неминовно да буде и званично ослобођен. Бивши агент Коминтерне Карло Штајнер, у својој књизи “Повратак из гулага”, навео је да је Љубица Ивошевић Димитров, преминула у душевној болници у источном делу Москве, јер се код највиших званичника Коминтерне и СССР-а распитивала о судбини свога супруга. По Штајнеровим наводима долазимо до закључка да ју је НКВД затворио у лудницу и убрзо ликвидирао. Међутим сама биографија аутора ове књиге је веома дискутабилна, па самим тим и његови наводи везани за судбину српске песникиње. Као агент Коминтерне али и авантуриста, Штајнер је”оперисао” диљем Европе, где је по званичним документима совјетског тужилаштва дошао у контакт са обавештајним структурама нацистичке Немачке, због чега је и робијао у Совјетском Савезу, као двоструки агент. На велику жалост властима у СФРЈ није сметало да након његовог пуштања из затвора и депортације из СССР-а, пружи Штајнеру као агенту нациста уточиште. Почетком седамдесетих година прошлог века, Брозове власти су искористиле Штајнера у својој пропаганди против званичне Москве. У Штајнеровим књигама “7000 дана у Сибиру” и “Повратак из гулага”, изнете су најпрљавије лажи о Совјетском Савезу, па самим тим се могу довести у сумњу његови наводи о Љубици Ивошевић Димитров.
Прва српска револуционарна песникиња је рођена 17. јула 1880.године у селу Сараново, у близини Раче. Након завршетка основне школе, одлази на кројачки занат. У Крагујевцу се запошљава као текстилна радница, и узима учешће у активностима у синдикалном покрету. Љубица Ивошевић Димитров је била активиста синдикалног и социјалистичког покрета Србије, Бугарске и СССР-а. Била је члан Српске социјалдемократске странке Димитрија Туцовића, Бугарске социјалдемократске радничке партије (комуниста), Свесавезне комунистичке партије и Савеза совјетских писаца.
НАПРЕД! (Љубица Ивошевић Димитров)
Ћутите, ћутите – не куните свет! –
Је л’ вам судба грозна; је л’ вам живот клет;
Дал’ вам слаба чеда, гола, гладна мру;
Да л’ вам силни права човечанска тру? –
Не куните свет:
Смело главу горе, у борбу напред!
Војска вам је мала; слога спаја нас –
Амо, браћо мила, куцнуо је час!
Вођа нам је Правда а Истина с њом,
Слобода је мета – хајдмо циљу том! –
Не кунимо свет!
Смело главу горе, у борбу – напред!
Београд 9.2. 1902. год.
„Радничке новине” бр. 10 од 9.3. 1902. године, Београд