Приредио: Душан Опачић
На нашим просторима о Владимиру Мајаковском писано је веома мало у односу на његов стварни значај и стваралаштво. У предратној књижевној периодици, од 1930. године па све до ослобођења 1945. године текстови о Мајаковском и преводи његових радова су скоро увек већином били злонамерни и површни. Ако којим случајем завирите у архиве предратне штампе налетећете на преводе и чланке који су махом писали људи без културно-политичке одговорности који имају минимум књижевних квалификација. Веродостојне доказе можете наћи у „антологији“ Забавне библиотеке – „Руска лирика од Пушкина до наших дана“, Загреб (1940). У тој антологији песме Мајаковског траљаво и злонамерно су превели предратне присталице а током рата сарадници усташког покрета Николај Федоров и Јосип Бадалић (историчар књижевности који је након ослобођења „преживео“ захваљујући познанству и пријатељству са Мирославом Крлежом), затим приказе М. М. Пешића за „Роман без лажи“ Анатолија Мариенгофа, Београд (1941) и у часописима „Печат“(Загреб) и „Израз“ током целе 1939. године. У предратном периоду у Краљевини Југославији, када је књижевна периодика у питању, поезија Владимира Мајаковског је, међутим, добила значајно место на страницама тада прогресивног часописа „Учитељска стража“ (1940), званичног гласила Удружења учитеља Краљевине Југославије који је уређивао Ђуро Губеринић, касније партизан који је трагично изгубио живот 1941. године. Одмах по ослобођењу 1945. године београдско издавачко предузеће „Култура“ објавило је књигу „Мајаковски“, уз предговор Теодора Павлова, бугарског филозофа, теоретичара уметности и књижевног критичара, док су превод са руског језика сачинили Радован Лалић и Радован Зоговић. То је била прва објективна књига о животу и раду великог совјетског песника, и постала је увод и подстрек за даље аутентично превођење и објективно изучавање поезије Владимира Мајаковског. Међутим, брзо након резолуције Информбироа (1948), Лењинов „инжењер људске душе“ и Стаљинов „највећи и најталентованији песник совјетске епохе“ био је скоро пола века занемарен од стране Брозовог режима и културно-бирократског апарата социјалистичке Југославије док је поезија Мајаковског етикетирана као „непожељна“.
Песма „Другу Нете (пароброду и човеку)“ Владимира Мајаковског се веома ретко појављивала на нашим просторима. Говорећи о истинитом догађају, посвећена је Теодору Нету, дипломатском куриру тадашњег Министарства иностраних послова СССР који је херојски погинуо 5. фебруара. 1926. године, бранећи дипломатску пошту у возу од напада на територији Литваније. По имену палог хероја касније је назван и један од бродова Црноморске флоте.
ДРУГУ НЕТЕ (ПАРОБРОДУ И ЧОВЕКУ) – ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ
С разлогом задрхтах
Није гробна варка.
У луку, горућу
к’о растопљено лето,
улазио је, маневришући,
друг Теодор Нете.
Он – збиља,
У наочарима кругова од плуте.
Препознајем знанца.
-Здраво Нете! Што сам рад што ти живиш
Животом димњака
сидра,
конопаца.
Доплови ближе
Није ли ти плитко?
Сигурно,
котлове од Батума знојиш…
Памтиш, Нете, –
док си човек био
у дипкупеу* смо пили чај
к’o своји.
Ти ниси бежао.
Хркали су људи.
Печате црвене
са стране мотрећи
брбљао си стално
О Ромки Јакобсону*
И знојио се смешно
Стихове учећи
Заспао би ујутру
Запев прст
и ороз…
Изволте-
ко се игра са животом!
Помисли ли
да ћу
тек годину потом
срести се с тобом
као паробродом.
За крмом крупни месец.
Алал вера!
Путује,
пространство за двоје расекао
К’o да заувек
за собом
из битке у ходнику
вучеш траг хероја,
светао и крвав.
У комунизам из књиге
не верују сасвим
„У књизи се може
свега надробити“
А ово-
оживи изненада „тлапње“
и покаже комунизам
у телу и у бити
Ми смо уједињени
челичном заклетвом
За њу-
пуцајте у лице:
то је-
да у свету
Без Русије
без Литваније
живимо животом
људске породице.
Хтео бих да живим,
да журим и живим,
док назад године лете.
Али на крају хоћу-
да смрт сретнем
као друг
Теодор Нете.
* Дипкупе – дипломатски купе у возу
* Јакобсон Роман- Ромка, књижевни критичар. Заједнички пријатељ Мајаковског и Нета