Baš kad je naša dična vlada predložila restriktivni budžet meni pukne leva cipela, desna je već bila u stanju raspadanja. Druge cipele nemam, a nemam ni para da kupim nove.
Otrčim u preduzeće bosonog i uzmem neplaćeno odsustvo. Plaćeno ne daju. Za topli obrok i regres neće ni da čuju.
Vratim se kući, isključim veš mašinu, frižider, zamrzivač, mali i veliki bojler, televizor… Strujomer vitla i dalje. Tresnem ga ciglom. Ostanemo u totalnom mraku.
Zabranim korišćenje vode za umivanje i kupanje. Ni moji preci se nisu ribali svakodnevno, pa šta im fali.
Žena me šalje kod psihijatra. Ja nju pošaljem u tri lepe materine. Ona pokupi pinkle i ode kod svoje majke.
Ostanem sam. Preskačem doručak i večeru, ručam redovno – svaki drugi dan. Kafu pijem samo ako me pozove neko iz komšiluka. Pušim kad nađem pikavac na trotoaru, a rakiju zabatalim načisto.
Preko agencije za druženje i poslovnu pratnju ponudin svoje usluge. Baš me briga šta drugi misle, od nečega mora da se živi.
Upute me na određenu adresu i posavetuju da najpre uzmem pare, što je sigurno sigurno.
Dočekala me lomara u koju je skrkano materijala za dve normalne žene. Malo me uhvati trema, ali kad sam uzeo pare već mi je bilo bolje.. Trudim se svojski, ne da ostavim utisak nego da pošteno odradim tarifu. Međutim, to nije bila žena nego mašina. Melje, drobi, gnječi, vrišti, ujeda, grokće… Ja se odupirem i udaram kontru koliko mogu. Ipak, ne pokažem se u najboljem svetlu. Iskreno, ne pokažem se nikako. Vratim joj pare, izvinim se čovečanski uz obavezno: „Ovako nešto mi se prvi put desilo“, a prijavu iz agencije momentalno povučem. Bolje da ispustim dušu gladan, nego kao impotentni mlakonja.
Prijatelji me uputiše u narodnu kuhinju.
– Nemam platu, nemam penziju, nemam socijalnu pomoć, nemam borački dodatak, nemam invalidninu, nemam ništa! – zakukam.
– Narodna kuhinja je za one koji imaju minimalna primanja! – obavestiše me.
– Ali, ja nemam nikakva! – zavapim.
– Nismo nadležni za takve slučajeve!
– A kakav sam ja to slučaj?!
– Beznadežni…
Uđem u kinesku radnju. Prazna, jedino kosooki kasir drema. Skembam ga za pevalo i pokupim pare iz kase.Dok sam izlazio Kinez zapomaže:
– Jun cin cun! Jun cin cun!
Nisam znao da to juncincikanje znači „upomoć, pljačka“, a nisam ni pretpostavljao da naša milicija razume njihov jezik.
Privedoše me dežurnom sudiji, a on mi odvali dva meseca bajbokane.
U zatvoru toplo i čisto, ne štede struju, umivanje i kupanje obavezno, gledanje televizora dozvoljeno, slušanje muzike poželjno, hrana odlična i to tri obroka dnevno, ne radi se ništa, kažu sve je stalo zbog krize.
Divota, pravi raj.
Nešto razmišljam. Kad me puste opljačkaću banku. Častiće me bar godinu dana zatvora. Za to vreme proćiće, valjda, i kriza…
LJUBOMIR ILIĆ