Kosana Lupu
EMANCIPOVANI POSLODAVCI I NJIHOVI MUČITELJI, RADNICI
U tekstu koji sledi potcrtala bih nekoliko opštih mesta i tendencija koje figuriraju kao neizostavne poštapalice poslodavaca prilikom razgovora za posao. Najviše ću se osvrtati na poslednje iskustvo (direktor privatne srednje škole: poslodavac traži profesora-ku engleskog jezika) ali ću napraviti paralele i sa pređašnjim iskustvima. Želim po svaku cenu da izbegnem ovdašnju i preko svake mere prisutnu tezu, mantru o „divljem kapitalizmu“ kao nekoj samonikloj biljci ili posebno lošoj i Balkanu imanentnoj verziji inače najboljeg i najefikasnijeg sistema eksploatacije jednog čoveka nad drugim čovekom. Mene ne zanima, naime, kako reformisati i poboljšati taj sistem, nego kako ga uništiti i izgraditi bolji svet na novim, pravednijim temeljima.
POŠTENA PRAKSA: IMAM JEDNU TAJNU
Jedna od tendencija o kojoj ću govoriti jeste izvesna praksa instantnog poveravanja/ familijarizacije, intimiziranja poslodavca i radnika: poslodavac je baš vama odlučio da se iskreno poveri, da vam saopšti svoje skrivene tajne o njegovim dosadašnjim pogreškama, problemima, ali i načinima da se one poprave, novim strategijama, inovacijama, 3 u 1 programima i sl. Cilj ove terapeutske travestije, obrtanja uloga eksploatatora-eksploatisanog jeste upravo da se poslodavac predstavi kao žrtva iskorišćena od strane svojih dosadašnjih podređenih (radnika). Poslodavac je zapravo, dalo bi se zaključiti, na našim pozicijama, na pozicijama eksploatisanih.
On je, naime, uvek neko ko je fer ili se to trudio da bude, ali je imao loša iskustva, opekao se, tako da je odustao od te poštene prakse da radnike prijavljuje, uplaćuje im doprinose, ili ih uopšte plaća za obavljeni posao. Tako, za uvertiru vašeg razgovora, nimalo slučajno, poput neke nesrećne zakonitosti, pomenuće slučaj bar dve ili tri žene koje je on pripremao za to isto radno mesto a koje su potom zatrudnele baš kad je trebalo konačno da počnu da rade, što je njemu, poštenom i emancipovanom poslodavcu, razume se, zadalo velike probleme. Zbog tih problema, te ugroženosti i žrtvovanja, kao i nanete mu štete, uzima za potpuno pravo da vas pre nego što vas i oslovi (Katarina beše? – Ne, Kosana. Aha, da. Perić? – Ne, Lupu), prvo upita za bračno stanje i vaše reproduktivno zdravlje u stilu: znam da je neugodno, ali da pregrmimo potencijalne trudnoće što pre.
Jedna od najupečatljivijih epizoda koja mi trenutno pada na pamet u vezi sa ovom tematikom desila se pre tri godine, kada sam odbijena u jednoj biblioteci (odeljak Američki kutak) za zamenu zaposlene na porodiljskom odsustvu, nakon što sam samo mesec dana pre toga na to isto mesto zamene pozvana, odnosno pitana da li sam zainteresovana, da li da me imaju u vidu. Nakon što je direktor biblioteke podrobno, ne trepnuvši, objasnio da je zapravo slagao, i da je mesto čuvano za anonimnog bivšeg studenta medicine, u dobrom starom mizoginom maniru je odahnuo: „Sada nema šanse, mesto je popunjeno (ima ovde ljudi koji volontiraju već godinama (?!)), dodao je), ali, ne brinite, ovo je ženski kolektiv, biće još trudnoća.“
Logika dotičnog direktora da je kolektiv koji se mahom sastoji od sredovečnih žena taj koji će da obezbeđuje neke imaginarne trudnoće, a da osoba od dvadeset sedam godina koja stoji pred njim treba samo strpljivo da čeka da neka od žena u klimaksu iz njegovog „harema“ (ova omaška nije slučajna, jer poslodavci svoje zaposlene tretiraju kao produžetak svoje privatne svojine, kao posed određenih tela sposobnih da vrše određene vrste poslova) zatrudni kako bi imala mogućnost da je menja godinu i po dana, i to ukoliko nema još nekih skrivajućih i skrivenih volontera koji, eto, godinama čekaju na neku zamenu, porazno je suluda. Treba napomenuti da je taj direktor pre nego što je došao na tu poziciju deset godina primao platu za uređivanje jednog kniževnog časopisa koji je, odjednom, u trenutku kada mi ga je poverio (njegova omiljena reč, kao i reč svih poslodavaca) na uređivanje, dobio status volonterskog posla, pitanje pukih privilegija i časti, pružena prilika na kojoj do kraja života treba da budem zahvalna.
Ukoliko se vaš potencijalni poslodavac osigurao od vaših potencijalnih pretećih trudnoća koje bi ga dovele do bankrota, sledi njegova druga ispovest.
ČIJI JE ZAPRAVO POSLODAVČEV DŽEP?
Moderni & emancipovani poslodavac će se dobro potruditi da se distancira od slike zadriglog i gramzivog šefa koji je željan autoriteta; umesto toga, reći će da on smatra da ste vi i on drugari na jednakim osnovama, takoreći borci za istu stvar, te da nema potrebe da on izigrava nekakav autoritet, boga & batinu.
Naime, saznaćete, njemu i nije potreban profesor engleskog, jer redovnih učenika u toj školi još nema, već neko ko će obavljati korespondenciju na engleskom sa stranim agencijama za zapošljavanje koje bi regrutovale nove radnike. Naravno, to bi bio jedan deo posla, drugi je (ipak) predavanje engleskog grupama odraslih (ali i srednjoškolaca) različitog nivoa znanja i stručne spreme. Jer, kako je naglasio poslodavac, danas se bez jezika ne može van. Koliko sam razumela – plan tri u jednom – je spojiti stručno obrazovanje, učenje jezika i sređivanje papirologije ljudima koji žele van. Međutim, kako je on hteo već sve da bude legalno, pa je ranije sve svoje radnike plaćao, ako treba i iz svog džepa, to se nije pokazalo kao dobro & pametno rešenje (poslodavac se opet gadno zeznuo, eh, sve radi na svoju štetu), sada je jednostavno prinuđen da vas pita da li ste spremni na tri meseca probnog rada. Dodao je da on nije vidovit, te da ne zna kada će novac početi da se obrće, a čim bude novca – imate puno pravo da pitate za platu, naglasio je (da bez para nema ni prava dobro je poznato). Na kraju krajeva, (neće zaboraviti da doda), ja vas ne poznajem, treba da vidim kako radite, da li to sve pije vodu i vi sami da procenite da li je to posao za vas. Naravno, u ovakvim razgovorima za posao potcrtaće se kako se počinje od nule, kako sve vaše prethodno radno iskustvo njemu ništa ne znači jer on treba da se uveri da ste to baš vi, treba da kliknete, onako kao pravi ljubavni par i da znate da je to osećanje obostrano i skoro pa zauvek. Da, eksploatator nikad ne kazuje ekploatisanima kako ih eksploatiše. Ali, ne zavaravajmo se. U nekim slučajevima to nije ni potrebno.
MORATE DA RIZIKUJETE
Budete li odbili još jedan probni rad na volonterskoj bazi uz objašnjenje da vam strukturne prinude to ne dopuštaju – živim svakog dana u mesecu, a ne jednom na svaka tri meseca, počeće da se zanima za vaše trenutne izvore prihoda i pokušaće da vam objasni kako eto vi morate da shvatite da ćete jednom morati da rizikujete, pa zašto ne započnete tu svoju avanturu baš sa njim? Te otrcane floskule kako samo onaj koji rizikuje profitira, kako se posao traži a ne nalazi se (ne pada) sam i kako je za vašu sreću potrebno samo malo rizika biće vam mučno da slušate – pogotovo ako ste neko ko je već više od šest godina bez stalnog posla i svog stana, ko je svoju radnu snagu i sposobnosti nudio beskrajno puta, sa maksimalnim ulogom a gotovo nikakvim „dobicima“ i ko permanentno radi bar dva posla kako bi pregurao svaki mesec. Potrudiće se i da vam objasni kako ništa nema od tog vašeg posla, sve je to samo privremeno, kad tad može, zajedno s vama sve to da se raspadne, a godine idu.
I, tu je potpuno u pravu.
Ipak, jedina strana koja ne trpi status rizika jesu upravo poslodavci, naši nežni tlačitelji, naši puni obzira prepodobni tamničari koji su toliko puta prevareni, iskorišteni i zlostavljani od strane nas, radnika, da zasigurno više neće pristajati na bilo koji vid rizika koji ne znači bezuslovan i neprekinut profit, rast i gojenje njihovih džepova.