Vojislav Vukomanović: POSLEDNJA TURA

Dani prolaze, sunce izađe i zađe, a meni u utrobi nešto igra. Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Bio sam srećan čovek, sve do te večeri. Te večeri kada sam te upoznao, i kročio u tvoje rajske odaje ispunjene mirisima života. Mislio sam da sam jak, i opako pogrešio. Došao sam nepripremljen, popio nokaut u prvoj rundi kao početnik, i umesto da predahnem malo, odmah sam nasrnuo ponovo. Bilo me je briga za tvoju reputaciju srcolomke. Nisam verovao da takva ljubav postoji. Udvarali smo se jedno drugom korak po korak, mic po mic, gradili poverenje, a onda je sve otišlo u pizdu materinu! Nema dana a da ne mislim na tebe. Noćima se prevrćem po krevetu, ne spavam. Srećo, nado, živote! Nešto se isprečilo između nas, a šta, Bog će ga znati. Ti si spas, ti si pakao, volim te, mrzim te. Nisam navikao na razdvojenost. Kada me pitaju za tebe, ja podignem pogled, onako, kao što samo ja znam, kažem, nemaš pojma koliko je lepa. Najlepša je u kariranoj, crveno-beloj kombinaciji. Sećam se svih naših sastanaka, rastanaka vrlo malo. Ostavljao sam sve samo da bih te na trenutak video. Prijatelje, posao, porodicu. Tvoja mudrost je najveća, tvoj osmeh najlepši, tvoj miris opija. Društvo kaže da ponekad pitaš za mene. Kada prođem pored tebe skrećem pogled. Plašim se, a u isto vreme, želim reći celom svetu koliko te volim. Zbog tebe sam dobijao hrabrost da kažem pravu istinu, da kažem sve što mi leži na duši. Moram biti sa tobom, moraš biti sa mnom, flertuješ sa drugima, ja brzo zaboravljam. Nijedna druga nikada neće imati moje srce. Voleo bih te još više, ali ne znam kako. Doktor dolazi, gura mi lekove u usta, njegov pomoćnik, vezuje me malo čvršće za krevet. Nedostaješ mi, moja kafano…