Аутор: Душан Опачић
Његови снови, ако су уопште остварени, одлетели су у космос, не постоје више, као ни он. Поезија и проза коју је писао биле су потчињене револуцији, левици и родољубљу. Његов свет није успео да се одбрани и опстане од силних удараца чекића из руку светских моћника. Када је пао Берлински зид, одмах су попуцали зидови и његовог света, коме је цео живот потчинио. Оскар Давичо, необичан песник, обичан човек! И он припада црвеној гарди књижевних стваралаца који су умрли на време. Са овог света је отишао као поклоник социјализма уочи његовог историјског краха. Имао је среће, смрт га је спасила патњи и понижења. Како је цео живот подредио Партији, којој је припадао целим бићем, дао јој је више него она њему. Дао јој је сопствено незнање како да стваралаштво уздигне до неухватљивих висина и идеологију стави у џеп. КПЈ је за Давича била домовина, револуционарна идеологија слобода и стваралаштво. Интелектуалац великог формата, чија је лежерност била украшена уличним жаргоном. Дозволио је себи да, као један од предратних комуниста, стоји у ставу мирно, пун поштовања према секретарчићима и лобањама из последњег ешалона армије, друштвеним паразитима и бирократама. Та љубав је била перверзна, проузрокована вером у изградњу праведнијег и бољег друштва.
Песник који никада није сазрео. Песник који је у џепу имао трогодишњу затворску дестинацију Сремска Митровица, као предратни комуниста спреман да живот жртвује олтар идеологије. Робијао је са Александром Ранковићем, Милованом Ђиласом и Мошом Пијаде. Ова жртва му није узета као олакшавајућа околност када га је Партија осуђивала због левих „скретања“, када је објављивао текстове за загребачки „Печат“ и након ослобођења запослен у „Гласу“, листу Народног фронта Србије, окружен приученим новинарима.
Тек у јесен 1948. године, након Резолуције Информбироа, Агитпроп ЦК КП Србије га мобилише и укључује у агитацију против Резолуције ИБ и Стаљиновог идеолошког напада на југословенско руководство. У идеолошку борбу против СССР били су укључени предратни надреалисти. Под покровитељством Милована Ђиласа, 1953. године, са Добрицом Ћосићем, својим књижевним „учеником“, као и неколицином других српских писаца, Давичо постаје члан редакције часописа „Нова Мисао“. Исте године објављује поему „Човеков човек“, коју ће партијски апаратчици осудити као скретање са линија самоуправног социјализма, и у пакету са Ђиласом ће бити проглашен за ревизионисту. Давичо је ову осуду доживео као идеолошки и животни пораз. Био је на ивици да изврши самоубиство. Ипак, прихватио је критику Партије којој није имао храбрости да се супростави, јер није знао ван стиха да се бори за слободу мишљења. Партија му је опростила, а он остао њен верни војник.
Врхунац лојалности Партији показао је на Брионском пленуму ЦК СК Југославије 1966. године на коме се Броз јавно обрачунао са Ранковићем. Иако је примљен у ЦК на Ранковићев предлог, и добро знао да се у том сукобу ради о Брозовој саботажи, Давичо је на пленуму ћутао и није стао у одбрану свог заштитника и предратног тамничког друга. Није имао снаге да изврши политичко самоубиство да уђе у отворену борбу против монолитног Централног комитета.
Оскар Давичо је одиграо капиталну улогу у стварању новог модернистичког књижевног круга у Београду, крајем педесетих година прошлог века. Ту су се, поред њега нашли и Васко Попа, Миодраг Павловић, Раде Константиновић и други. Утемељење социјалистичког модернизма“ догодиће се оснивањем часописа „Дело“, у чијем ће стварању учествовати и Александар Вучо и Антоније Исаковић. Београд као главни град тих година постаје и престоница модернизма у култури и уметности, књижевно стваралачко средиште Југославије. Придружиће им се модернисти из Загреба, Јура Каштелан, Едо Муртић, Ранко Маринковић, Златко Прица и други.
Са стваралаштвом Давича сам се „сусрео“ као средњошколац, у првој половини деведестих прошлог века, неколико година након његове смрти. Његова дела тих година баш нешто и нису била популарна. Претпостављам да сам био један од малобројних поштовалаца његовог песничког дара. Донекле сам му се дивио, али га и жалио. Његова поезија је била већа од његовог идеолошког фанатизма, моје је мишљење. Њом је дотакао антологијске врхове. Његове стихове су рецитовали леви и десни дисиденти, али и следбеници власти. Многим младим песницима свог доба је помогао и подржао их. Волео је и ценио младост. Старост му је била непознаница.
Као радикални левичар деведесетих сам сакупљао цигле са развалина нашег и светског социјализма, скидао прашину са књига аутора прогресивне књижевности. Као писац у жељи и тајности, стидљиво сам записивао закаснеле некрономе о оним књижевним ствараоцима који су ме својим стихом дотакли и будили у мени жељу да се борим за неки праведнији свет, који је у реалности био клинички мртав.
Један од твораца мог неоствареног света, признајем, био је овај антологијски песник, грчки партизан комаданта Маркоса, студент и боксер лаке категорије у Паризу, Србин мојсијеве вере – Оскар Давичо.
ЋЕЛИЈА (Оскар Давичо)
Ћелија смрадна, ћелија гадна.
Мајко, мајчице драга,
Твоја драгања, нежног мајкања
Жељан сам. Издаје снага.
О, мајко, муке. Ако ме руке
Твоје мртвога приме
Хоће ли сузе, пасти на узе,
Хоћеш ли рећи: Сине?
– Сине, куни ме. Скоте животе,
Узе ми све моје драго.
Можда је крао, можда је клао,
Ипак, моје је благо.
Не, нисам крао, ја нисам клао,
За слободу ја сам био,
За слободу већу, за људску срећу
За живот о ком сам снио.
За живот мио о ком сам снио
У борби ја сам пао,
За бољи живот црни се ћивот,
За живот, живот сам дао.