F41
Ime mi je Dominik.
Dominik Majer.
Ali to uopšte nije važno s obzirom da zaista želim
da se zovem nekako drugačije.
I da sam neko drugi. Bilo ko.
Međutim, tako je to sa željama.
Moje želje, eto one su vrlo dobre!
Fine, ali neplodne.
Šteta!
Š t e t a!
Državljanin sam Nemačke,
Poreklom Francuz.
Urednik sam jednih novina.Bivši.
Dakle novinar.
Bio.
Ja …
Osim toga, ja sam suprug i otac čovek, homo sapiens,
predstavnik ljudske vrste, kako hoćete!
Ali, to ništa nije važno iz prostog razloga što sam klinički lud!
Tako je!
LUD SAM!
Tako piše!
Video sam lično izveštaj lekara specijaliste.
F 24. Indukovani poremećaj sa sumanutošću.
F 41 .Anksioznost sa primesama depresije,
panični napadi, derealizacija i depersonalizacija.
No, gospodo za Vas imam samo jedno pitanje.
Samo Jedno!
Da li ste čuli nešto o Inge, Inge Barč?
Osim pesme.
I članka o njoj objavljenog u mojim novinama.
Koji sam JA izmenio pa, odobrio.
Ne? N E?
Pa d-o-bro.
D o b r o!
Onda opozovite ljude u belom,
Recite mome sinu da ne arči novce na lekare.
Bojim se da za mene leka nema.
U Kinu
I
Trebalo je da naslutim to
dok sam mrvio kroasan
po tepihu kancelarije na pauzi za doručak.
Ili dok sam razgovarao s poslovnim partnerom
koji je zapravo jedan užsavajuće naporan tip.
A on je stalno ponavljao tu jednu stilsku rugobu “Nemaš brige”
a moja najveća briga bila je
da li će draga otići.
Kuda? Pa, kuda odlaze takve žene ?
II
Treba reći nešto malo o našem životu.
A tek potom na stvar!
Naš život je umeo da bude vrlo lep.
Naročito onim danima kada nismo jeli plastični sir.
Da kuva, ta pomisao bi kod nje izazivala jezu i u najboljim danima.
I da smrdi na prženje luka i mesa i koječega, a-a!
Jednostavno bismo poručivali uvek isto iz obližnjeg restorana
A ako ne, pravio bih nam sendviče s plastičnim sirom.
I to je bilo sasvim lepo.
Volela je sendviče.
I činilo se da voli mene.
I naš život, činilo se da je sasvim okej
naročito npr. onih dana kada je draga odlučila da kupimo štene .
Jednom nas je komšija sa petog zaustavio
i rekao nam da to malo čudovište po imenu Sumnja
treba išutirati i da je nepodnošljivo.
A ona je samo provirila iza moga ramena
dok je Sumnja režala na suseda i rekla:
„Gospodine, Vi ste jedan običan varvarin.“.
Sutradan je i sama odlučila da bi Sumnju
ipak trebalo išutirati napolje,
pa smo tako i učinili.
III
Draga je cupkala u mestu , nervozna,
,,Da li ti imaš kuću?”, pitala je.
Bilo mi je neverovatno teško
da joj pružim odgovor na to pitanje
jer otkad sam sa njom ja nemam svoju kuću
nego stalno neke nove kuće,
ali imam nju i to je sada bilo mnogo važnije.
,,Mora da se pođe što pre! Mora!’’, ponavljala je
i verovao sam da je stvari već natrpala u kofer
i zamišljao taj ogromni teret iza nje, iza vrata, na meni, u meni, svuda
dok sam čekao da lekovi umire njen nomadski duh
i njenu potrebu da neprestano
preispituje i preispisuje sopstvenu biografiju.
A ja baš nisam voleo lekove.
Ali sam dragu baš mnogo voleo
Rečeno mi je da je to za njeno dobro i da tako mora biti,
da se ne može tek tako otići na Kubu ili na Bali,
da je prosto odvedem u Vrnjačku banju
ili gde bilo .
IV
A baš u to vreme
često bi nam navraćao jedan rođak
s kojim je ona lepo pričala o rezervatu za pande
i posle svake rečenice je ponavljala ,,O kako je to tužno”
jer je znala da ovaj dolazi jer ga je žena ostavila i udala se za Kineza,
vlasnika kineskog butika i otišla u Kinu.
I kad bi otišao taj moj rođak ona bi kasnije cele noći govorila
,,Vidiš kako se može otići čak u Kinu”,
Rekla je to i njemu i on se složio da se može otići bilo gde na svetu,
a izgleda naročito u Kinu.
Pitala me je posle gde je Srba,moj rođak, nema ga odavno.
,,Našao je devojku”,
Nisam se usudio da kažem da je Srbina nova devojka
prodavačica iz kineskog butika onog Kineza koji je odveo Srbinu ženu u Kinu
i da su Srba i njegova devojka takođe otputovali na istok.
Izgleda da se može otići bilo gde na svetu, a naročito u Kinu.
Bio sam stvarno zadovoljan što ne posećujemo te kineske butike.
V
A sada, pošto draga nije tu, ne mogu da joj kažem da su se Srba i Ana,
njegova bivša žena, vratili zajedno iz Kine shvativši da su pogrešili.
Doneli su samo mnoštvo suvenira.
I Ana je trudna. A savim je mogućno da će roditi Kinešče.
Svi su se vratili.
Samo je ona otišla, ali
ne znam gde jer se izgleda može otići bilo gde na svetu,
a naročito u Kinu.
Lir
Meni je bilo sedamnaest,
njemu dvadeset dve, a tebi pedeset tri.
Bila sam učenica, on je bio student, a ti si bio direktor jednog preduzeća.
On je bio onaj tip osobe koja jako voli da bude u centru pažnje
i pritom misli da je to društveno korisno.
A ja sam bila u centru svačije pažnje, osim njegove.
Ti si bio pun pažnje
Ali nisi bio kul.
U našem domu se čitao Šekspir,
na engleskom,
opijao se jedan rodjak svake nedelje za našim kuhinjskim stolom.
Kupovala se Politika
i niko nije psovao
baš glasno.
U njegovom domu se odlučivalo o njegovoj budućnosti.
U tvojoj glavi je pucalo.
Ja sam se primila na Marakeš tih dana,
čitala drugu generaciju francuskih simbolista,
ti si me baš tada pitao u koga sam zaljubljena
i kad sam ti odgovorila
samo si slegao ramenima i rekao :
„Znam mu ćaleta, uvek je bio štreber.“
Meni je bila dvadeset jedna, njemu dvadeset šest, tebi pedeset sedam.
Ja sam imala i druge senzacije u životu,
ali ni jedna nije trajala duže od nedelju dana.
On je imao diplomu nekog prominentnog fakulteta.
Ti si imao F42.2. i poslovni fijasko.
Više nismo kupovali novine.
Čudio si se kako ja , sa svojom pameću,
jer nisam glupa,
ne vidim da sam slepa.
Ali si se čudio tiho
i u sebi.
I kad šala ne uspe,
govorio si mi da budem strpljiva i uporna.
Pa ja i jesam strpljiva i uporna,
čitala sam “Rat i mir” kad mi je bilo deset.
Njemu je bilo petnaest. A tebi četrdeset šest.
Ja sam imala glaukom.
On je bio vrlo usamljen.
A ti si putovao po Turskoj.
Neko me je pitao pred tobom
da li sam zaljubljena
ja sam odgovorila
da je to tajna.
Ti si slegao ramenima i sutradan mi doneo
knjigu “Obuka i odgoj pasa”.
Ja sam imala štene.
On je imao pubertet.
A ti si se razvodio.
Hladnoća je postala deo tvoje svakodnevne toalete.
I više nije bilo stiha kojim bih mogla da ti priđem.
Meni je bilo dvadeset četiri, njemu dvadeset devet , tebi šezdeset.
Ja sam imala diplomu jednog prominentnog fakulteta,
on nije imao nikog.
A ti si imao tumor.
Tužno.
I ludo.
Pratila sam njegov društveni uzlet
Predstavljao se kao mlad čovek, liderskih sposobnosti.
Bio je u centru pažnje, i mislio je da je to društveno korisno.
Meni je bilo trideset dve, njemu trideset sedam, tebi šezdest osam.
Ja sam imala njegovo dete,
On je imao brakorazvodnu parnicu
ti si imao veliki kapital
i unuka.
Ostajala sam budna do kasno
on, ne znam da li je i s kime je spavao,
t i i dete biste zaspali vrlo rano.
U našem domu se čitao Šekspir
na engleskom,
kupovala se Politika
i Politikin zabavnik.
U njegovom domu se odlučivalo o našoj budućnosti.
U tvojoj glavi je iščezavalo.
Ipak, čudio si se kako on sa svojom pameću,
jer nije glup
može da bude toliko slep.
Čudio si se glasno
i pred svima.
Naposletku samo si slegao ramenima i dao mi
dve karte za Madrid
i rekao da dete treba da vidi Prado
što pre.
Meni je bilo šezdeset osam, detetu tri, a njemu trideset sedam.
Ja nisam imao ćerku, dete nije imalo majku, on nije imao ženu.
Došao je jedne večeri u naš dom
slegao ramenima i kroz suze rekao
“Poginula u Madridu.”.
Meni je bilo sedamdeset pet, detetu deset, njemu četrdeset četiri.
Kada su želeli da rade nešto
tužno i ludo
starac, dečak i sredovečni čovek
čitali bi Kralja Lira
na engleskom.
Meni je bilo deset, dedi sedamdeset pet , tati četrdeset četiri,
tebe nije bilo.
Stalno su mi ponavljali da budem uporan
i strpljiv , da čitam “Rat i mir”
a ja sam čitao tvoje beleške na marginama
te knjige koju niko nije otvarao tridesetak godina.
Čudio sam se kako njih dvojica
sa svojom pameću
jer nisu glupi
ne vide koliko su slepi.
Tužno
i ludo.
Olivera Cikuša, rođena 15.10.1992. u Sremskoj Mitrovici. Živi u Novom Sadu. Studentkinja IV godine komparativne književnosti.