Policijska stanica u tri ujutru ti je nalik pozorištu. Svakakvih ljudi tu ima. Ne znaš da li su stvarno ludaci, ili samo mnogo dobro glume. Kao malog te plaše policijom (bar u moje vreme), posle se plašiš sam (moć navike valjda, jebem li ga). Svojevremeno mi je jedan daljni rođak, inače čest gost policijskih podruma devedesetih godina, pričao: „Dobro je dok biju, to im je pos’o. Kad’ počnu da te grle i tapšu po ramenu, znaj da je neko žešće sranje u pitanju. I zapamti, oni koji propevaju unutra, posle celog života pevaju na bis. Mi ostali se zato celog života držimo za krsta i bubrege.“ Rekao mi je to očinski toplo i nedugo zatim odapeo ne dočekavši dijalizu.
U hladnom hodniku na neudobnim klupama, slušamo narodnjake sa mobilnog telefona pozornika pomešane sa povremenim treskanjem iz sobe za ispitivanje. Ne, ne prebijaju nikog. Premeštali su malopre ormar sa dokumentacijom, pomagali smo i mi privedeni, ali je od silne težine pukao pa ga sad ponovo sklapaju. Zapalio sam duvan i tim potezom automatski prizvao okolinu sebi.
„Ej burazeru, daj dim“, prišao je neki sa ranama na ustima, 100% hepatitis.
„E, rođo, prehlađen sam nešto, da ti ne prenesem neki virus“, pokušao sam da ga se otresem, „’de da navučeš nešto, posle moraš lekove da piješ ili ne daj Bože da primaš inekcije, pu pu daleko bilo.“
„Ma opušteno brate. Ja lekove obožavam, a inekcija nikako da se dokopam. Slepci, ne daju ni kada ih lepo zamoliš.“
Pružio sam mu pljugu i odmah se oprostio od nje.
„Nisam ja kriv, nisam druže komandire!“, drao se lik u elesse trenerci. „Sama se kurva nabola na nož. Ne bih ja majke mi, ne bih, zbog dece!“
„Gde baš 14 puta da se ubode sama?“
„Laže druže, laže, laže da je bijem stalno… Bijem je samo ponekad… kada komšiluk kaže da se vucara… sa poštarom… onim ćelavim… jebaću im majku… Nemojte me tući, molim vas…“
„Ma opušteno, uzećemo manji pendrek. Manje će da boli, evo obećavam, ahahaha.“
Sa drugom pljugom prišla je i ona. Noge joj nisu bile loše. Mrežaste čarape isticale su jake butine. Levo koleno joj je bilo krvavo i pocepano, a kosa uvijena na vrhu gumicom.
„Daj cigaru.“
„Gde ti je perika?“
„Ma ne pitaj me ništa. Na’vatala sam nekog tipa kod zastavinog servisa. Nije izgledao loše. Šulja, fiat stilo dizel sa alu felnama, krst oko retrovizora, taj fazon. I dogovorimo se za pušenje za 2000. On otvori vrata, ja kleknem, počnem da radim, ma nije ni minut prošao, ovi sa rotacijom nalete. Ovaj moj doda gas, počupa mi i periku, i mene prevrne, i a u pizdu materinu. Ni love, ni perike…“
„Jebiga“, prozborio sam i zamislio je u snošajnoj pozi.
Najzad sam došao na red.
„Dobro veče inspektore, kako ste?“, namestio sam svoj najlepši osmeh čim sam kročio unutra.
„Ne glumi mi tu neko mudo nego sedi! Za koliko si prodao danas?“
„Nemam pojma o čemu pričate.“
„Sad sam ja kao majmun i treba da poverujem u to?“
„Taman posla.“
Gledao je neke papire na stolu, malo grizao hemijsku, računao nešto prstima, a zatim uzeo telefon u ruke.
„Šaljem ti jednog… Preprodaja, da, da… Ma znaš ga, onaj V.V… Jeste, taj… Kako nema mesta… Nađi mesto ne interesuje me… Ma drži ga kol’ko ’oćeš, 10, 15 dana, valjda će mu biti dosta… Dobro… Dobro… Jeste, lepo si mi rek’o 1 na San Lorenzo a ja stavio 3+ na Velez… Jeste, kreten sam, ajde sad ćao!“
„Marš u pizdu materinu!“, razdrao se nakon što je spustio slušalicu. „Eto, narednih 15 dana ne moraš da brineš za stan i hranu.“
„Divni ste inspektore“, nacerio sam se kao pijana kurva.
„Ne seri… Nego, je l ’oćeš da smotamo jedan pre nego što te odvedu?“
„Imate?“
„Ostalo od prošlog puta kad su te privodili. Ajd’ na terasu. I ponesi duvan sa stola, ovo sranje ti je baš jako…“