Sedela je preko puta mene i sa osmehom na licu pričala o tek pročitanoj knjizi. Nežnost glasa i reči koje su izlazile iz njenih lepo oblikovanih usana privlačila je pažnju slušalaca…
Od tog susreta prošlo je dosta vremena kada sam je, jednog dana šetajući gradom, ugledao. Hodala je polako, graciozno, gotovo lebdeći. U ruci je držala knjigu.
Prišao sam joj i sa osmehom na licu pitao:
„Šta sada čitamo?” Odmah me je prepoznala i nasmešila se. Bože, osmeh koji razoružava, osmeh čistote i nevinosti. Seli smo u obližnji kafić.
Dok smo ispijali kafu pričala je o novoj knjizi koju piše. Slušajući je, posmatrao sam njene ruke. Imala je nežne prste i na svakom po jedan ili dva prstena, različitog oblika. Na ušnim školjkama imala je nekoliko minđuša. Nisam nešto voleo mnogo nakita kod devojaka, ali kod nje mi se to jako dopalo. Negde sam pročitao da mnogo nakita označava nesigurnost.
Pitao sam je šta još radi pored pisanja i čitanja knjiga, s kim živi. Iznenadilo ju je direktno pitanje. Pogledala me je. Imao sam utisak da duboko uranja u mene, preispitujući se da li sme da bude iskrena. Tiho je izgovorila: „Ja sam udata žena.“
Nasmejao sam se šeretski i rekao: „Pa, naravno, tako lepa žena i ne može da bude sama.“ Senka tuge prešla je preko njenog lica.
Tada je sve počelo, bujica reči je potekla. Pričala je o svom životu, o detinjstvu, nerazumevanju njenog supruga, nespremnosti da prihvati ono što radi, o posesivnosti i vezanosti za nju. Imala je potrebu da izbaci sve to breme koje je, imao sam utisak, nosila godinama u sebi.
Nežno sam joj uzeo ruku i poljubio je. Osetio sam blagi drhtaj. To ju je uplašilo. Naglo je povukla ruku. Čuo se zvuk poruke na telefonu. Bacila je pogled, naglo ustala sa rečima: „On me čeka, moram da idem.“
Otpratio sam je do obližnjeg ugla. Još jednom je pogledom duboko uronila u mene. Kao da su nam se duše spojile. Znali smo oboje da ćemo se ponovo sresti.