Pećina
Pećina je podzemna prostorija u zemljinoj kori, nastala prirodnim procesima. Pećine nastale u krasu oblikovane su hemijskim i mehaničkim delovanjem vode. Osim u tim stenama, pećine nastaju i u naslagama gipsa, soli, magmatskim stenama, konglomeratima, brečama, pa čak i ledu. Osnovni delovi pećina su: ulaz, kanal i dvorana. Kanal je izduženi otvor, a dvorana je prostranija šupljina, najčešće nastala širenjem podzemnih kanala.[1]
Pećina je ujedno i jedno od najstarijih čovekovih staništa. Pružala mu je zaštitu od kiše, vetra i sunca, od hladnih noći i životinja grabljivica. Retke su pećine čije je nepregledne dubine praistorijski čovek podrobno ispitao, ali se mogu naći, kao recimo u Belogradčiku u Bugarskog, u pećini Lasko u Francuskoj i Altamiri u Španiji. Najstarija prebivališta praistorijskog čoveka pronađena su u pećinama Sterkfontein, Drimolen, Malapa i Svartkrans, blizu Johanesburga, u Južnoj Africi, a naseljavali su ih Australopitekus afrikanus, Australopitekus sediba, Homo erektus, Homo habilis, Homo naledi.[2]
U Hrvatskoj, na Hušnjakovom brdu, u zapadnom delu grada Krapina, otkriveno je stanište neandertalca. Oko devet stotina ljudskih fosilnih kostiju, mnogobrojna kamena oruđa iz paleolita, te fosilni ostaci pećinskog medveda, vuka, losa, jelena, runastog nosoroga, divljeg goveda i drugih životinja, svedoče o starosti ovog bogatog nalazišta, koje odgovara vremenu od pre 130.000 godina. Pronađeni su i ostaci ognjišta, po čemu se može zaključiti da je krapinski čovek znao za vatru. Živeo je u pećinama, a Hušnjakovo brdo bilo je pogodno za kopanje takvih pećina, koje su tokom vremena zatrpane nanosima rečice Krapinice.[3]
Pećina Risovača nalazi se na ulazu u Aranđelovac iz pravca Topole. Predstavlja stanište čoveka iz ledenog doba i jedno od najpoznatijih nalazišta paleolita u Evropi. Kao prirodan objekat, prava je retkost za nauku. U pećini su otkriveni fosili pećinskog medveda, mamuta, runastog nosoroga, bizona, pećinskog lava, leoparda, pećinske hijene, jelena itd. Otkopana je pećina u dužini od 187 metara, sa dvoranama od korala, raznih oblika i boja, i sa predmetima i ukrasima kojima se služio pračovek.
Zbog prirodne vrednosti, kao i velikog arheološkog i paleontološkog značaja, pećina je 1983. godine proglašena kulturnim dobrom od velikog značaja, a 1995. sa okolnim prostorom (oko 13 hektara) stavljena je pod zaštitu države, kao spomenik prirode I kategorije. Otvor pećine nalazi se na oko 17 metara iznad toka rečice Kubršnice, na severoistočnoj strani brda Risovača (273 m). Od otvora prostire se dvorana dužine 22 metra, prvo prema zapadu, a zatim skreće u pravcu jugoistoka. Pretpostavlja se da je pećina duga oko 800 metara (sve do Vrbičke reke).
Risovača je istraživana 1955-1961. godine, pod rukovodstvom dr Branka Gavele. Debljina kulturnog sloja varirala je (3-4 metra). Lokalitet je musterijensko nalazište (kultura Musterijen nazvana je po pećini Mustijer u Francuskoj, smeštenoj na obali Vezera, u Dordonji). Pronađeni su tragovi upotrebe vatre u peščanim nanosima. Pored ognjišta (vatrišta) nađeno je i oruđe od okresanog sileksa, obrađene kosti i fosilni ostaci praistorijskih životinja. Veliku pažnju privlače oni artefakti koji svojim odlikama imaju elemente kultura srednjeg i poznog paleolita. Pretpostavka je da je pećina bila stanište lovaca srednjeg perioda starijeg kamenog doba.[4]
Abri
Na francuskom jeziku abri znači „zaštita“. U pitanju je prirodno stanište praistorijskog čoveka – udubljenje u brdu, natkriveno ogromnom stenom, nalik pećini – nije, međutim, ni toliko duboko, ni toliko razgranato kao pećina. U pitanju je tanak pojas zemlje, usek, udubljenje u steni, sklonište, koje je praistorijski čovek koristio za život. Abri je, poput pećine, služio kao sklonište od vremenskih nepogoda, ali je za razliku od pećina, koje su bile mračna, hladna i vlažna mesta, pružao sasvim dovoljno svetlosti i toplote, naročito oni koji su bili okrenuti južnoj strani.
Takvo je stanište pronađeno u Francuskoj – lokalitet poznat pod nazivom Abri de la Madlen, u Dordonji, po kojem je praistorijska kultura Magdalenijen dobila naziv (kultura mlađeg paleolita u zapadnoj Evropi, datira iz perioda od oko 17.000 do 9.000 godina p.n.e.). Ovo sklonište pod stenom koristilo se od paleolita do neolita. Pećina je istražena od 1863. do 1865. godine, i nalazi se na Spisku mesta Svetske baštine u Evropi (UNESKO).
Praistorijsko nalazište Abri Pataud, pronađeno je u Dordonji, u Francuskoj, u mestu zvanom Lez-Ezi-de-Tajak-Sirei. U ovom abriju otkriveni su ostaci Kromanjonca, praistorijskog čoveka, kamenih alatki, pećinskog slikarstva, ali i ženska figura isklesana u kamenu, poznata pod nazivom Venera Abri Pataud. Nalazi se datiraju u gornji paleolit, u vreme između 47.000 i 17.000 g.p.n.e.[5]
Iglo
Jedna od najprepoznatljivih autohtonih građevina jeste iglo – dom Indijanaca sa krajnjeg severa američkog kontinenta, Kanade i Grenlanda. Od jedinog materijala koji se nalazi u krugu od nekoliko stotina kilometara, oni koriste konstruktivno rešenje spiralne kupole, isto koje je primenjivano i u antičkoj arhitekturi Rima. Reč iglo (eng. igloo) potiče od reči plemena Inuit – iglu, što znači „snežna kuća“. Pravi se od blokova vetrom sabijenog snega, koji se slažu u oblik kupole. Ovaj način građenja veoma je popularan i kod današnjih stanovnika Kanade, pa mnoga deca u zimskim igrama sama umeju da naprave svoju kućicu od snega.
Postoji nekoliko tipova igloa koji služe za različite potrebe: privremeno sklonište za lovca, često postavljen sasvim na ledenom morskom pokrivaču, prilikom lova foka ili belih medveda; polu-privremeno stanište za jednu ili dve porodice, pod jednom kupolom (nekoliko ovakvih igloa već čine selo); ovaj tip se pojavljuje uglavnom u letnjim mesecima, kada cela plemenska grupa ide severnije, kako udaljenost lovaca od sela i porodica, ne bi bila prevelika; treći tip po veličini i kompleksnosti gradnje, jeste pomenuto grupisanje igloa u objekat povezan zasvođenim hodnicima ili drugim igloima. Ovaj tip često se sastoji od čak pet prostorija, u kojima obitava i po 20 osoba. Postoje i primeri kada je više igloa postavljeno jedan uz drugi, pa su dobijeni prolazi između igloa samo lučna vrata u punoj visini čoveka; ovaj tip se koristi za održavanje zajedničkih gozbi, a ima dovoljno prostora i za tradicionalne plesove.
Gradnja igloa zahteva dosta snage, jer za jedan manji iglo koji će služiti kao kratkotrajno boravište za dva korisnika, potrebno je oko 50 blokova od snega. Na početku se odredi koliki će biti prečnik kupole, i na tom mestu se raščiste gornji snežni nanosi koji nemaju dovoljnu čvrstinu. Zatim se od donjih slojeva čvrstog kristalisanog snega oblikuju blokovi veličine oko 70x50x30cm. U gornjim slojevima postavljaju se blokovi nešto manjih dimenzija, već prema snazi i sposobnostima onog ko ih postavlja. Prvi blok postavlja se na strani igloa koja je okrenuta ka suncu. Ovo nema posebno konstruktivno značenje, već predstavlja izraz poštovanja prema izvoru toplote i svetla u surovim uslovima Antarktika.
Prvih nekoliko redova blokova (1-3) mogu da se ređaju ravno, pa se tek onda počinje sa pravljenjem spirale kupole. Blokovi mogu da se oblikuju većim nožem, mada danas i sami Eskimi koriste metalnu testeru sa većim zupcima. Početak spirale započinje klinastim blokovima, koji se postavljaju sa unutrašnje strane. Kako se ide u visinu, veličina blokova će biti nešto manja od onih u osnovi, jer težina samih snežnih elemenata nije zanemarljiva. Oblik kupole u stvarnosti retko je poluloptast, kakvo je uobičajeno prikazivanje na reklamama ili u crtanim filmovima. Kupasta kupola trpi daleko manja horizontalna opterećenja i sami Inuiti često koriste ovaj oblik, naročito kada žele da obezbede sebi dom za jednu noć ili nedelju dana.
Unutrašnjost i spoljašnjost kupole grebu se nožem, kako bi se dobile glatke površine preko kojih će se slivati sloj otpoljene vode (od sunca spolja i toplote tela ili lampe iznutra) i stvarati dodatno ojačanje konstrukcije. Kada se dobro napravi, na vrhu igloa može da stoji odrastao čovek. Dokumentarac „Nanuci sa severa“ (Nanook of the North: A Story Of Life and Love In the Actual Arctic) iz 1922. godine, najstariji je zabeleženi filmski snimak pravljenja igloa. Tu se vidi kako pripadnici plemena Nanuk, nožem napravljenim od životinjske kosti obrađuju snežne blokove, i blokove leda koriste kao svetlarnike u konstrukciji kupole. U unutrašnjosti, naspram otvora za ulaz, formira se platforma za spavanje, visine od 30 do 50 cm. S obzirom da hladan vazduh pada dole, tako će pred ulazom da se stvara hladni čep, koji će takođe obezbeđivati čvrstoću ove platforme da je ne ugrozi toplota tela odozgo, a postelja će se nalaziti u gornjoj, toplijoj zoni igloa. Ulaz igloa zatvara se prekrivkom od kože.
Sneg obezbeđuje difuzno svetlo u unutražnjosti igloa, a na mestu spojnica zaptivenih ledom, zbog manje količine zarobljenog vazduha, probijaće se višetruko više svetla, tako da će kompletna konstruktivna šema spiralne kupole biti lepo vidljiva. Dok god ima sunca, u iglou nije potrebno dodatno osvetljenje. Takođe, moguće je i iskoristiti jedan blok izvađen iz leda koji bi bio umetnut kao prozirni konstruktivni element u kupolu i koji bi obezbeđivao dodatne količine svetla u prostoriji. Za dobru toplotnu izolaciju igloa presudna je debljina zidova. Za zid od oko 50 cm mogu se postići temperature malo više od 0°C, zid od oko 75 cm preko 10-15°C, dok se unutrašnja temperatura u iglou od preko 20°C, bez dodatnog izvora toplote osim ljudskog tela, može postići tek sa debljinama zida od 1m. Na ulazu igloa, koji ne bi trebalo da bude viši od 80 cm, pravi se lučni portal, koji može da ima i dubinu kraćeg lučnog hodnika, dužine i preko 1 m. Ovo takođe smanjuje toplotne gubitke i uticaj vetra na unutrašnjost igloa.
Kada se pravilno napravi, iglo će obezbediti prijatno boravište u snegu. Prilikom spoljašnjih temperatura od -45°C, kakva je u vetrovitim noćima Severa uobičajena, u iglou može biti od -7°C do čak 16°C i to samo zahvaljujući toploti koju emituje telo čoveka, a kupola je zadržava pod sobom. Neke grupacije plemena Inuita svoje igloe oblažu kožama ulovljenih životinja. Temperatura ovako izolovanog prostora može imati od 2° do čak 10° ili 20°C. Tradicionalni inuitski iglo iznutra se zagreva kamenom lampom – kulik. Već dugo Inuiti koriste velike kamene lampe, ali i limene rešoe. Kao gorivo lampe koristi se mast dobijena od foke ili kita. Fitilj je nekada pravljen od osušenog izmeta polarnog zeca. Vatra je paljenja trenjem dva komada drveta.
Snežna pećina je jednostavnija vrsta privremenog staništa slična iglou sa podjednakim toplotnim karakteristikama. Daleko je jednostavnija za gradnju, jer se u visokom nanosu snega prosto napravi udubljenje. Dovoljna je visina snega od 120 do 150 cm, ali i on mora da ima određenu čvrstoću. Debljina snega u najvišoj tački, tj. najmanja debljina krova trebalo bi da bude bar 30 cm. Takođe može da se napravi platforma za spavanje, a ulaz zatvori sa nekoliko dodatnih blokova. Ipak, ne bi trebalo u potpunosti zatvoriti snežnu pećinu, kako bi bio moguć protok svežeg vazduha.[6]
Vigvam
Vigvam, vikap ili tipi (engl. tipi, tepee, teepee), vrsta je kupolastog šatora koje su nekada koristili autohtoni stanovnici američkog kontinenta. Danas se još uvek koristi u ceremonijalne svrhe i u folkloru američkih Indijanaca. Termin vikap obično se koristi za ove vrste šatora u jugozapadnom i zapadnom delu severnoameričkog kontinenta, dok se vigvam obično odnosi na ove strukture u severoistočnom delu kontinenta. Vetu je termin plemena Vampanoag za vigvam. Ovi izrazi mogu da se odnose na mnoštvo različitih vrsta indijanskih struktura bez obzira na lokaciju ili kulturnu grupu.
Vigvam su kao sklonište koristile mnogobrojne indijanske kulture. Zakrivljene površine čine ga idealnim skloništem za sve vrste uslova. Ove strukture se formiraju okvirom lučnih držača, najčešće drvenih, koji su pokriveni nekom vrstom krovnog materijala. Detalji konstrukcije variraju sa kulturom i lokalnom dostupnošću materijala. Neki od materijala koji se koriste za krovove uključuju travu, trsku, kože ili tkanine. Muškarci su gradili vigvame, a žene su postavljale obloge. Vigvami su najčešće bili sezonske strukture, iako se termin primenjuje na zaobljene i konusne strukture koje su izgradile indijanske grupe koje su bile i trajnijeg karaktera. Njihov vek obično traje duže od tipija i njihovi okviri obično nisu bili prenosivi kao tipi.
Tipičan vigvam na severoistoku, imao je zakrivljenu površinu, koja može da se održi u najgorim vremenskim uslovima. Mlada zelena stabla drveća od skoro svih vrsta drveta, dužine od deset do petnaest metara, obrađivana su i savijana. Dok su se savijala, krug je crtan na tlu. Prečnik kruga varirao je od deset do šesnaest metara. Savijena stabla su zatim stavljana preko vučenog kruga, koristeći najviša stabla u sredini i kraća na spoljašnjoj strani. Stabla su oblikovala lukove koji su formirali krug. Sledeći set štapova obmotavan je oko vigvama da bi pružio podršku za sklonište. Kada bi dva seta konačno bila povezana, na njima su postavljane strane i krov. Stranice vigvama obično su bile od kore drveća.[7]
Hogan
Hogan je tradicionalna, kupasta zemljana koliba Navaho Indijanaca, koji su živeli u današnjoj Arizoni i Novom Meksiku. Može biti okrugao, četvrtast ili konusnog oblika, i zemljanih (najstariji tip), drvenih (zidovi su sa spoljašnje strane bili premazivani blatom) ili kamenih zidova. Koristio se i u ceremonijalne svrhe, a pružao je izvrsnu zaštitu od kiše i sunca. Svaka je porodica morala da ima svoj hogan.
Ulazna vrata bila su okrenuta istoku – kao način iskazivanja dobrodošlice suncu, koje donosi sreću i bogatstvo. U krovu se nalazio otvor (jedini u celom hoganu), koji je predstavljao nebo, ali i neku vrstu odžaka iznad ognjišta. Krov je, kao i zidovi, bio oblagan blatom, ponekad i travom. Na zemljanom podu, koji je održavan čistim, obično su bile prostrte životinjske kože, na kojima se spavalo. Na zidovima su visile kolevke i venčani darovi. Postojala je samo jedna unutrašnja prostorija.
Navaho Indijanci verovali su da je proklet, uklet onaj hogan u kojem umre čovek. Zbog toga su napuštali svoja mesta boravka, kada bi u njima umro član porodice, i najčešće ga uništavali, a za život podizali drugi. To je možda razlog zbog kojeg nisu podizali trajna boravišta.
Današnji Navaho Indijanci i dalje žive u hoganima građenim na tradicionalan način, mada ima sve veći broj onih koji više nalikuju savremenim kolibama, brvnarama. Mogu imatu kružnu, četvorougaonu, šestougaonu ili osmougaonu osnovu, ravan krov, prozore, dimnjak – nalik kolibama Pueblo Indijanaca i Meksikanaca – dok su ulazna vrata i dalje okrenuta ka istoku. [8]
Tamara Lujak
[1] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Пећина
[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Cave#Archaeological_and_cultural_importance
https://en.wikipedia.org/wiki/Swartkrans
[3] https://hr.wikipedia.org/wiki/Hu%C5%A1njakovo_brdo
[4] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Рисовача
[5] https://sr.wikipedia.org/wiki/Абри_де_ла_Мадлен
https://sr.wikipedia.org/wiki/Магдаленијен
https://en.wikipedia.org/wiki/Abri_Pataud
http://www.showcaves.com/english/explain/Archaeology/Abri.html
[6] http://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi/699/820/iglo-vestina-gradjenja-spiralne-kupole-blokovima-od-snega
[7] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Вигвам
[8] https://en.wikipedia.org/wiki/Hogan
http://navajopeople.org/navajo-hogans.htm