Zorica Tijanić je rođena 1971. godine u Đakovu. Na Učiteljskom fakultetu u Beogradu jezavršila master akademske studije. Glavna je urednica elektronskog časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor koji izlazi od 2015. godine. Od 2018. godine nalazi se i u uredništvu časopisa Horizont iz Zemuna. Član je Društva književnika Vojvodine i Hrvatskog književnog društva od 2018. godine. Do sada je objavila četiri zbirke poezije i četiri romana od kojih je prvi roman Putovanje kroz san Ksenije Lovrić2014. godine bio nominovan za nagradu Zlatna sova Zavoda za udžbenike Istočno Sarajevo. Druga zbirka poezije Zagrljeni tišinom je prevedena na slovenčaki jezik. Priče za decuPravljice so… napisala je zajedno sa slovenačkim književnikom Franjom Frančičem, i zbirku poezije Leptiri 2018. godine. Kao autor je zastupljena u preko 100 zbornika i antologija. Priredila je tri antologije posvećene Jesenjinu, Bodleru i Džejms Džojsu, i dva zbornika poezije. Njena poezija je prevođena na arapski i ruski, više puta nagrađivana. Objavljivala je putopise i eseje za Dnevni list Danas i književne portale i časopise.Do svidanja, Avgustina je njen peti roman, objavljen u decembru 2018. godine u izdanju Neopress Publishinga iz Beograda. Živi i radi u Beogradu.
Iz recenzije Borisa Mandića
Sunce je previsoko. Noć je. Gusta tmina se izliva iz sebe same i širi se organizmom poput bolesti, kojim teče crna krv, teče i uliva se u melanholične tišine Azovskog mora, gde se kao utvara davno zaboravljenog sećanja, njiše, na hladnim vetrovima, jedna mala upaljena sveća čiji se plamen zove – Ljubav; Sunce je sada preblizu, topi nas, i mi nestajemo da bi postali, tamo negde daleko, gde su prazna reč i laž nemogući, gde se pije samo nektar istine: nestajemo i postajemo, čitajući ga, u romanu Zorice Tijanić, Avgustina.
Polifonija formi pisanja: tiha elegija duše koja, poput Šopenovih nokturna, svira noćnu muziku (malu noćnu muziku?) iznad svetle mesečine žute boje; pesma tišine (ostaje tišina između nas) i elegantnog bola, koji klizi nežno na pokrovu od svile; poetični govor podsvesti; emocije koje vibriraju na belim stranicama; prošlost jeste sadašnjost a budućnost jeste prošlost, mi smo deca zaborava i nade – solilokvij sokratovskog karaktera (svaki istinski razgovor je razgovor sa samim sobom): ja sam onaj koji više nisam, ti si tu ali nisi, oni su samo oni, on jeste ja, ona će biti u onome ona je bila, mi smo ti koji će tek biti, oni prosto nisu, mi jesmo skoro pa malo, ne vi niste nikakvim slučajem, pa ko je onda?, svi smo: ko sam ja? Ja sam Avgustina. Ja sam Zorica Tijanić.
Poezija usamljenosti, vapaj za spajanjem, rat sa sobom, rat protiv drugog, rat, razdvajanje, uništenje (ono što nam je ostalo zajedničko je strah). Proza bola iz kojeg priča bol za drugi bol koji čita: da li je Ljubav moguća? Bol kaže ne, ne postoji ništa do kratkotrajni bljesak jalove nade da praznina može biti ispunjena, a taj sizifofski pokušaj su bogovi nazvali – Život; bol kaže da, negde u tajnim prostorima tvoje leve hemisfere postoji mesto gde sam ja ti, gde si ti si ja, a zajedno smo Ljubav. Zorica Tijanić u svom romanu grli rečima i bol koji kaže ne i bol koji kaže Da!
Ispod tople površine ima mnogo mulja i trave u koju se zapleteš i na kraju utopiš: roman Avgustina je ne(m)oćan i očajnički pokušaj jedne izgubljene duše da ostane na površini (jedini način da čoveku bude lakše jeste da ode), da bude zagrljena, uhvaćena, shvaćena, da bude spašena od tonjenja i davljenja, od zaborava, duše koja se grčevito bori da pobegne od usamljenosti, usamljenosti koja je gora od smrti: samo me dodirni ti-kome-ne-mogu-kazati-ime, dodirni me polako i oprezno, da potonemo zajedno u tvoj desni džep košulje boje sivog mora.
ja više nisam ja, ja se ne bih prepoznala na ulici
Niče kaže, na tragu tog antičkog, starogrčkog filozofa kome nećemo uzalud pominjati ime, a kome su i bogovi zavideli a ljudi ga mrzeli (da parafraziramo Ničea), da svuda vlada borba: u prirodi, kosmosu, društvu, državi, čoveku, duši.. Roman Zorice Tijanić je jedna velika borba sa sobom, i kao i svaka istinita borba, ona je neizvesna! Borba unutar sopstvene duše, u ogloljenosti emocija, strahova i nada je najteža borba (uvek je sigurnija tamnica na čiji se mrak oči naviknu), nevidljiva, a opet titanskog karaktera po svom intenzitetu i ulogu. Da li će pobediti Zevs i njegovi svetlosni olimpijski bogovi lepote ili Titani iznikli iz mračnog Tartara je egzistencijalna dilema neizvesnog ishoda, koja se odigrava u dubinama srca svakog čoveka: Avgustina je prikaz takve dileme – biti ili ne biti, pitanje je sad, govori svačije srce, govori mrtvi Hamlet, govori Avgustina.
život u zagrljaju tišine ispisuje najlepši stih
Poezija se uliva u prozu u slovu A (A kao Avgustina), slovo A dalje teče ulivajući se, poput Tihog Dona koji se gubi u nemim vodama Azovskog mora, u jedno malo sećanje boje sivog neba. Sećanje se, hodajući po obalama zaborava i smrti, priseća da je san Ljubavi usnio javu u kojoj se šetamo samo ti i ja, u drugoj ulici levo od večnosti… Avgustina.
***
Delovi iz recenzije Dušana Varićaka
Slovenska verzija “Orkanskih visova”
Besciljno lutamo slepim orbitama,
bespomoćni, sami
James Douglas Morrison
Posle četiri romana, isto toliko zbirki poezije, prevedene poezije i priča za decu, Zorica Tijanić javlja se svojim novim romanom, „Do svidanja Avgustina“, u izdanju Neopresa iz Beograda. Šta reći o novom delu ove savremene srpske književnice i novinarke? Roman je to čija se radnja odvija u Rusiji, ali i mnogo šire – između jave i sna, života i smrti; isprepletenost je to ovog i onog sveta, sveta živih i sveta mrtvih, mada su ličnosti (i žive, i one koje to nisu) uglavnom sa prostora bivše Jugoslavije. Koloplet isprepletanih, teško razmrsivih, zagonetnih odnosa između živih aktera, kao i između živih i mrtvih; preplitanje i međuzavisnost ovostranog i onostranog; ljudska bića i njihovi duhovni „čuvari“ i „pratioci“ s one strane; sve je to milje u kojem se, kao zbunjeni i ošamućeni prolaznici kroz život (ili ono što se životom naziva), kreću, glavinjaju bolje rečeno, likovi romana „Do svidanja Avgustina“.
I zašto dvoje ljudi u nekoj svojoj emotivnoj sprezi obično ne mogu da ostvare normalan, zdrav, kreativan i stabilan odnos (kao što to već znamo iz iskustva – i svog i tuđeg), već neprekidno tavore u uzajamnom povređivanju svih mogućih vrsta i oblika – prebacivanjima, optužbama, uvredama i svemu ostalom? Šta je istina o ljubavi između dva ljudska bića, njena suština, i šta se krije iza maske ćudljivog, okrutnog demona? Šta čovek uopšte traži u onom drugom, u tom odnosu koji nazivamo ljubavlju? Pitanje je to na kojem su koplja lomili nebrojeni pesnici, pisci, umetnici uopšte, filozofi, psiholozi i svi ostali, kao i običan svet, odvajkada.
Ono što čovek traži – to je on sam, traži samoga sebe, sopstveni odraz – kao u ogledalu, jer ono što nas najviše privlači – to smo mi sami! U korenu svake ljubavi je ljubav prema samome sebi (što bi Milan Rakić rekao u „Iskrenoj pesmi“, „Ja u tebi volim sebe sama“); u osobinama voljene osobe mi tražimo sopstvena svojstva. Ali – pažnja – tu nije reč tek o običnoj, vulgarno shvaćenoj narcisoidnosti. Čovek ne želi svoju identičnu kopiju, odraz u kojem će ugledati realnog sebe – svoje „realno ja“; on teži da u kombinaciji sa „drugim“ nadopuni svoje nedostatke, nesavršenosti (kao kada u slagalici tražiš, pronalaziš i ubacuješ deliće mozaika koji nedostaju u kompletnoj slici, i to tačno tamo gde nedostaju), da se nadogradi, ne bi li tako postigao savršenstvo i ostvario svoju celovitost. On u svom „odrazu“ hoće da ugleda svoje „više“, savršeno, ono „idealno ja“.
Biblijska, starozavetna priča (nikako ne i izmaštana legenda) o branjuploda s Drveta saznanja i Padu, prevedena na rečnik psihologije, znači upravo to –spoznaja ega! Motivski srodna, a suštinski istovetna, biblijskoj priči je i starogrčkimit o Pandorinoj kutiji – prva žena, načinjena od zemlje i vode, Pandora (Evinpandan) u posedu je vrča u kome su bila pohranjena sva zla ovoga sveta. I,naravno, čim ga je otvorila, ova se raširiše na sve četiri strane; ponovo spoznajaega kao izvora svih ljudskih patnji i nedaća. “Ja”, kao jedini i jedinstveni, nasuprotsvemu što nije to “ja” – celom svetu, svemu postojećem, svemu što je “ne-ja”… Toje naš najveći usud i prokletstvo.I, logički odgovor na prethodno postavljeno pitanje – u kontekstu takvogstanja stvari, mogućnost ostvarivanja pravog, zaista suštinskog kontaka i odnosaizmeđu dva ljudska bića svedena je na minimum. Retki primeri koji govoredrugačije, samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Nažalost.
Zorica nam upravo to, uspešnim literarnim sredstvima, i predočava u svomromanu. Ta neprekidna borba dva bića osuđenih na ljubav, usamljenost irazdvojenost, posledica je najgoreg mogućeg izbora koji smo mogli napraviti kadasmo uzbrali zatrovani plod sa Zabranjenog Drveta i survali se u ponor večneotuđenosti, nerazumevanja i razmimoilaženja sa svojim “drugim” – drugompolovinom sopstvene celovitosti (po grčkom mitu, i ne samo po njemu). Kao što jeto sasvim ispravno primetio i Boris Mandić za autorkin postupak, “Poezijausamljenosti, vapaj za spajanjem, rat sa sobom, rat protiv drugog, rat,razdvajanje, uništenje… Proza bola, iz kojeg priča bol za drugi bol.”Tu mi neminovno na pamet padaju stihovi Džejmsa Daglasa Morisona,“Besciljno lutamo slepim orbitama, bespomoćni, sami”, kao ilustracija svegaprethodno rečenog. Jer, orbite su neprekidno i neminovno (po prirodi stvari) urazmimoilaženju – nikad se ne mogu susresti u nekoj tački preseka, a kamolipreklopiti. Isto kao i ljudska bića.Barem na ovom svetu ne. Ali, ako ne u ovoj stvarnosti, ovoj dimenziji,zašto u nekoj drugoj ne? Jer, nema kraja, nema smrti, priča se nastavlja i dalje,negde drugde. “Smrt ne postoji, postoje samo seobe”, veli Crnjanski.“Ljubav ne umire. Smrti se ne boje oni koji vole, jer ništa nije izgubljeno štoje bilo u nama… Zato nikad ne reci zbogom, već samo – doviđenja, draga moja, dosvidanja Avgustina”, kraj je, ali samo romana.
Do svidanja, do sledećeg susreta sa Zoricom Tijanić.