Piše: Stefan Megić
Sve što nas okružuje predstavlja zanimljivu mogućnost da zaradimo!
Ovo je dosta zanimljiva koncepcija. U Srbiji je novac počeo da predstavlja problem, zbog toga što ga ljudi nemaju dovoljno. Ali nije u pitanju samo novac, ako posmatramo duhovno blago koje ljudi gube, ono uzvišeno koje se nalazi u nama od samog početka i teži da zahvati i obuhvati sve lepote ovog sveta, mi zalazimo u drugačije sfere, nekadašnjeg čoveka. Nažalost, mi više nismo takvi…
Čovek je spreman da se promeni, ali jedino što ga sprečava je oslonac, koji je odavno izgubio. Potrebno mu je saznanje da ga komšije neće osuđivati zbog grešaka u razmišljanju. Potreban mu je kreativni bes. Kreativni bes u sebi sadrži destrukciju koja objektu ne godi. Kada kažem bes od samog početka mislim na težnju čoveka da se suprotstavi, da iznedri iz sebe sve ono što ga tišti i da se osmehne svakodnevnici ne uzimajući obične ljudske, proste emocije kao tip, već imajući način da ih razlikuje, da ih svrstava u sebi svojstven sistem koji bi mu nagovestio šta ne bi trebao da radi.
Zamislite ljude u vašoj okolini u svakodnevnici. Prolazeći pored njih vi upijate njihovu energiju. Recite mi kada je poslednji put oko vas bila pozitivna energija? Pa i da je bila bar svojstvena lepoti ona i dalje nije bila u potpunosti pozitivna jer je u svojoj okolini primala esenciju zle energije. Morate razumeti, dobra energija je za stepen jača od zle energije i može je potisnuti i ugaziti svojom dobrotom. Razmera je 3:1. Jedna dobra energija je sposobna da promeni i da utiče na tri loše energije, ali kada se broj loše energije poveća dolazimo do razornih rezultata.
Sad zamislite čoveka koji je sa svojom pozitivnom energijom stao na stanicu gradskog prevoza da sačeka svoj prevoz do kuće. Pored stanice stoji poređanih deset nervoznih učesnika života. Taj jadni primerak čiste energije, u prvom momentu je ugrožen od strane ostalih, a već u drugom je poražen i stopljen sa njima. On to ne primećuje odmah. U njemu će i dalje da se bore zlo i dobro kao u srednjovekovnim moralitetima, samo što na kraju neće uspeti da pobedi oduvek krunisani pobednik, već će ona druga strana obuzeti čoveka.
Kad sam se već uhvatio za primer čoveka na stanici nastaviću sa svojom analizom. On stoji nasmejano, uspravno, nikome ne želi loše, ali njegova savest je uzdrmana. Prvo što ugleda to su umorna majka i razdragano dete. Dete u svojoj prirodnoj sreći pokušava da istraži svet oko sebe u svoj njegovoj ružnoći, tada nastupa majka koja iz sebičnih razloga potisnuta umorom i razdražljivošću pušta glas na dete i u vidu despota naređuje mu da stane bez obzira na to što je njen sagovornik malo dete, a ne pas. Ova situacija zgrozila je dosta ljudi, ali najviše našeg subjekta. Povređenost ga obuzima u prvoj sekundi, dok je u sledećoj pozitiva ponovo preovladala. Posmatrači su ravnodušno okrenuli glave od situacije, kroz njihove unutrašnje sklopove nije prošla tama ovog događaja, dok je naš subjekt samo suzbio svoju negativnost ostavivši je negde u ćošku svoje podsvesti da bi sačekala svoj trenutak da se ispolji. On nije još uvek do kraja uprljan. Za njega još ima nade.
Ulazi u autobus, koji je maltene krcat i u kome sve frustracije odjednom izlaze na videlo. Ljudi se vraćaju sa posla, idu na posao, deca idu u školu i svi misle da su u pravu. Našem subjektu je vruće. Njegova smešna pojava drugima predstavlja zabavu, zbog toga što se današnja dobrota smatra glupošću.
Zastaću ovde da bih objasnio prethodnu misao.
DOBRO = GLUPO
U današnjem kapitalističkom društvu novac predstavlja spiritus movens čovekov, vrhovni cilj, način razmišljanja. Na samom početku naglasio bih da u kapitalizmu svi imaju mogućnost da zarade. Kada kažem svi mislim na pojedince koji u sebi čuvaju taj trik ka uspehu. Ako je pre destruktivnog kapitalizma sistem bio socijalistički u tom slučaju se glad pojedinaca duplira, zbog nekadašnje nemogućnosti napretka. Ako su nekada postojale klase, kapitalizam je i to pojeo pretvarajući društvo u one koje imaju i one koje nemaju. U tome je čitava poenta.
Vraćam se na spiritus movens, ili bolje rečeno novac. Pojedinci troše novac. Njihove ambicije zasnivaju se na tome da ga brzo potroše i još brže zarade. Jer njegova moć kao da im smeta, nikako ga ne vole kod sebe, a tome svakako teže. U društvu, koje se ograničilo na gradove kao mesta bivstvovanja, nemoguće je sakriti nešto od bilo koga. Što je ujedno i poenta grada: kontrola koja zavisi samo od jednog dugmeta.
Ljudi su promenili svoju prirodu zbog novca. Pridodali smo sebi nove karakteristike, odbacili ono što nas je nekada činilo ljudima i postali smo robovi. DAJ MI SLOBODU, DA BIH MOGAO DA BIRAM KOME ĆU DA SLUŽIM.Novac je podelio ljude na tvrdice, ljude koji gomilaju svoj novac sebično ga zadržavajući, i rasipnike, ljude koji ne znaju da sačuvaju svoj novac, i one obične koji razumno raspoređuju.
Čovek 1 je otišao u pekaru da kupi hleb. Dok je tražio novac u novčaniku primetio je da mu fali pet dinara. Ako to primeti Čovek 2, koji stoji iza njega i ponudi mu da mu bezuslovno da tih pet dinara, jer nije to nije nikakav novac naspram jedne srećne duše, Čovek 2 je za Čoveka 1 dobar čovek.
Zamislite sada situaciju da se Čovek 1 okrenuo i zatražio od Čoveka 2 pet dinara iz poznatih razloga. Nažalost Čovek 2 nije imao pri sebi više od onoga što je mogao potrošiti i u izvinjenju mu je to nagovestio. Čovek 2 je postao za Čoveka 1 loš čovek. Njegove osobine koje su ga krasile kao čoveka postale su nebitne. On je u očima jednog predstavnika svog roda, Čoveka 1, postao loš i zao.
Ako sve ovo podignemo na viši nivo i predstavimo vam jednog privrednika koji zapošljava 600 radnika u jednoj staroj firmi sa tradicijom u poslovanju sa stranim klijentima. Posao mu zavidno funkcioniše, dnevno se štancuje na hiljade kaputa. Sve se to dobro plaća i naravno čim se dobro posluje to znači da od kompanije profitiraju i narod i država. Radnici su zadovoljni, iako još nenaviknuti na rad, ali novčano srećni. – Tlače nas, ali zarađujemo dobre pare. – Iz usta svakog radnika izlazi pohlvala. Privrednik je hvaljen do nebesa. Njegovo ime se uzdiže. On je po pravilu dobar, jer nije predstavnik buržoazije koja gleda samo na sebe, već je on narodni dobrotvor.
Tri godine rad traje fino. Ljudi su se navikli na dobar život, ali odjednom partneri počinju da otkazuju. Bilansi da se smanjuju. Posla nestaje na tržištu. Fabrika stagnira, a plate su i dalje u punom jeku, bez obzira na rashode. Privrednik je u panici. On nesvesno gubi novac na mesečnom nivou, ni njemu nije lako. Posle nekog vremena rešava da smanji broj radnika i da smanji plate da bi uspeo da preživi i da se vrati na noge, jer u suprotnom bi bankrotirao. Preduzima sve zakonske mere i odjednom haos, buka. Čovek koji je bio toliko poštovan je tada postao sinonim za zlo. Očekuje ga javni linč. Svi radnici kreću sa štrajkom, opšti haos nastaje. Država da ne bi izgubila glasače staje u stranu radnika i privrednik biva uhapšen. Njegovo ime, bez obzira na svu lepotu života kojoj je on doprineo, je oruženo i on biva deklarisan kao loš čovek u očima čitave nacije.
Dolazimo do novog morala, nove etike, individualne, interesne etike koja naglašava da je čovek koji je koristan dobar, a da je čovek koji nije koristan loš čovek. Glavni pokretač je naravno novac. Dok je Čoveku 1, Čovek 2 bio koristan (kada mu je dao novac koji mu je falio) on je ujedno bio i dobar. Kada koristi nije bilo, emocija je otišla u suprotnom smeru, lošem. Čovek koga rukovodi korist postaje sociopata, počinje da se gubi sve ono ljudsko u njemu. Emocije postaju nazadni vid reagovanja, dok se biće pretvara u produkt. Čovek postaje duhovni imoralista.
U društvu koje funkcioniše po principu stada, ili bolje rečeno opšte prihvaćenosti, pametno je ono što je u skladu sa opšte prihvaćenom normom, dok je glupo nešto što odudara od nje. U materijalističkom društvu glup je onaj koji ne prihvata korist kao glavnu čovekovu karakteristiku u lancu ishrane.
U materijalističkoj filozofiji, Čovek 2, koji je pružio pet dinara Čoveku 1, je glup zbog toga što nije razmišljao korisno, sebično, već je pokazao čovečnost i dobrotu nesebično i nekorisno dajući svojih pet dinara; Privrednik je glup zbog toga što je držao srećne radnike, iako je znao da ih ne treba toliko pustiti sa lanca. On je zanemario korist i zbog toga je glup.
DOBAR = GLUP