„Ljudi koji imaju stvarnu moć u ovoj zemlji nemaju nameru da okončaju hladni rat“
(Albert Ajnštajn)
Autor: Dušan Opačić
Sjedinjene Američke Države kao imperijalna sila su zvanično nastale 1898. godine, agresijom i okupacijom Filipina, a do svog vrhunca 1945. godine po okončanju Drugog svetskog rata. Posle kapitulacije Japana, vrh SAD donosi odluku da im se spoljna politika zasniva na održavanju potpune vojne pripravnosti, kao i apsolutnoj kontroli nad saveznicima i plenom što im je Drugi svetski rat podario, teritorijama Zapadne Nemačke, Italije i Japana. Hari Truman, predsednik SAD i naslednik Ruzveltove spoljne politike i njegovog „Nju Dila“, zastupao je tezu novog „trajnog plana“ koji bi, po zabeleškama Henri Valasa, bivšeg podpredsednika SAD pod Frenklinom Ruzveltom (1941-1945), značio „Juče, 12. marta 1947. godine, datum koji će biti označen kao prekretnica u našoj istoriji, jer mi se ne suočavamo sa grčkom krizom već sa američkom…predsednik Truman predlaže da Amerika budno nadzire sve granice Rusije…Nijedan režim neće biti suviše reakcionaran ukoliko stoji na putu ruskom ekspanzionizmu. Nema zemlje koja je toliko daleko da ne bi mogla poslužiti kao mesto sukoba koji bi mogao toliko da se proširi dok se ne pretvori u svetski rat.“
Do zuba naoružana, kao vojna država, SAD svojim građanima uspešno servira opravdanje za svoj „sveti“ rat protiv nečega što se uopšteno zove komunizam, a pojedinačno SSSR. Sovjetski Savez biva predstavljen kao ozbiljna pretnja za američku naciju i celo čovečanstvo, kako bi „trajni plan“ mogao biti u funkciji i kako bi se bez problema mogla stvarati država nacionalne bezbednosti u kojoj će američki građani živeti u naredne četiri decenije.
Država nacionalne bezbednosti zvanično nastaje donošenjem Zakona o nacionalnoj bezbednosti 1947. godine. Taj Zakon zvanično se primenjivao od početka 1950. godine, kada je Savet za nacionalnu bezbednost pripremio radnu verziju novog tipa države, koji svetska istorija do tada nije videla. Taj dokument je poznat pod šifrovanim nazivom NSC-68, koji će za javnost biti otvoren tek krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka, ali će biti primenjivan u praksi do pada berlinskog zida, konačne izdaje Mihaila Gorbačova i propasti SSSR-a kao savezne socijalističke države.
Zakon je bio jednostavan i nikada javno razmatran, ali obavezujući za buduće vladajuće vrhuške SAD. Program tog Zakona, prema svedočenju Gora Vidala, američkog pisca i analitičara, bio je sledećeg sadržaja: „Prvo, nikada i za svagda ne smemo da pregovaramo sa SSSR…Takav stav nije mogao da traje zauvek, ali obavezno loši ishodi pregovora SAD-SSSR verno su služili ovom trajnom planu…Drugo, moramo da razvijemo hidrogensku bombu. Tako kada Rusi konačno razviju atomsku bombu još uvek nećemo morati da se bavimo neprijateljem bez koga država nacionalne bezbednosti ne može postojati…Treće, treba brzo izgraditi konvencionalne snage…Četvrto, treba da znatno povećamo poreze kako bi sve ovo bilo plaćeno…Peto, treba da mobilišemo celo američko društvo u borbi protiv ove strašne aveti komunizma…Šesto, treba da uspostavimo jak saveznički sistem kojim će upravljati Sjedinjene Američke Države (iz ove tačke proističe nešto kasnije NATO)…Sedmo, narod SSSR-a treba učiniti našim „saveznikom“, kroz propagandu ove svete misije…što će biti opravdanje za sve vrste tajnih službi koje neće biti odgovorne Kongresu koji ih inače finansira – a samim tim, biće u suprotnosti sa starim ustavom.“ Sasvim je jasno zašto ova karikatura od Zakona nikada nije pu[tena u javnu raspravu, što u neku ruku predstavlja klasičan državni udar. Hari Truman će serijom svojih govora o „crvenom zlu“ koji već uveliko „ugrožava“ zemlje zapadne Evrope (u ovom slučaju Italiju i Francusku), kako bi zaštitio narod koji u „Boga veruje“, 23.oktobra 1947. godine uvesti „zakletvu vernosti“ koja će biti obavezujuća za sve radnike u federalnim službama. Državni tužilac SAD, dana 04. decembra 1947. godine, javno objavljuje spisak svih disidentskih organizacija na teritoriji SAD i započinje javnu hajku protiv svih progresivnih organizacija i pojedinaca. Uvođenjem klime straha i panike, anti-komunizam i histrična mržnja prema SSSR-u postaju zvanična religija Sjedinjenih Američkih Država.
U stvarnosti, pravi neprijatelji SAD su bili njihovi državnici i kreatori ovog Zakona, koji su pljačkali svoju državu uspostavljanjem vojnog poreza u mirnodopskom vremenu, kako bi finasirali zbacivanje vlada drugih država koji nisu igrali po pravilima Vašingtona. Činjenica je da tih godina SSSR nije predstavljao vojnu i ekonomsku pretnju Sjedinjenim Američkim Državama, jer je tek bio u fazi oporavka od pretrpljenih gubitaka u ljudstvu i obnove svoje infrastrukture razorene tokom Drugog svetskog rata.
(Nastaviće se)
Autor teksta je novinar iz Beograda