Kada su mi javili da mi je majka umrla bio sam beskrajno tužan i činilo mi se da ću vječno ostati takav. Posebna je veza između majke i djeteta. Majke i njena djeca su nekada ipak bili jedan isti organizam, u početku su bili jedno i nije to za zanemarivanja.
Dok sam zamišljen stajao nad rakom, trgnu me iz razmišljanja komšija koji mi prišapnu da je stigao trubač i da neće da svira ništa drugo osim „Tišine“. Kaže da je takav običaj da se svira samo to i da će koštati sto maraka, iako sam ja želio da se svira neka naša melodija, a i da košta manje.
Tek sam stigao na sahranu iz Australije, nakon skoro deset godina koliko je prošlo od ovog našeg zadnjeg rata koji će izgleda preći u tradiciju i narodne običaje, pa mi ne bijaše čudno da su se običaji promijenili. Deset godina je ponekad ipak dovoljno da se neki sitniji običaji promijene. Kroz glavu mi sinu koliko li plaćaju vjernici popa, kada mi agnostici ovoliko moramo davati trubaču, koji još neće ni da svira po želji plačaoca. Doduše i popovi imaju svoje običaje i procedure kojih se drže i ne ispunjavaju želje, tu smo barem na istom. Želio sam da trubač odsvira neku našu dok se bude kovčeg spuštao u raku, i pitao sam se zar smo toliko zaglibili da ni to ne može.
Odlutaše mi misli na oca kojeg sam očekivao da ipak dođe na sahranu, ali se nije pojavio. Znao je praviti meni nejasne poteze u životu. Imao je samo mene sa mojom majkom. Valjda me je volio, mada to nikada ničim nije pokazivao. A ko zna da li je i moju majku volio. Ima običaj među gorštacima, da ne pokazuju sentimantalnost. Sramota je pokazati pred drugima da nisi čvrst i stamen, mekoća i popustljivost su bili nekako određene za žene. Takav je običaj u mojih predaka u gorama odakle su.
A volio je i neke druge žene, nije se nikada skrasio sa jednom. Nisam nikada dokučio stvarne razloge za to mada mislim da je više bila strast ili neiživljenost u pitanju, a najvjerovatnije oboje u kombinaciji. Pa sam tako imao i polusestre. Volio sam ih mnogo više nego li one mene, valjda što sam bio jedinac, pa je meni bilo više potrebnije društvo nego li njima. Imale su jedna drugu. Suzana se udala za novinara, amerikanca, da bi se spasila od ove naše tradicionalne bijede i pobjegla od rata, ali je nedavno nastradao u Avganistanu. Suzana je javila da neće moći doći na sahranu, teško joj je suočavanje sa dvije smrti ublizo.
I tako stojim sam nad rakom, čujem žamor ljudi oko sebe, ali ih sve nekako u daljini vidim kroz izmaglicu i razaznajem samo obrise ljudi. Neko počinje da čita govor: „Skupismo se povodom ovog tužnog trenutka…“, kada me neko blago povuče za ruku i ugura mi u šaku ceduljicu. Kroz glavu mi prođe misao da je možda trubač ipak odlučio da mi ugodi i odsvira neku našu melodiju i pita koja bi mi bila po volji. Odmotah papirić i pročitah: „Izvini što ne mogu doći na sahranu, takav je sada običaj. Shvatićeš.“ I u potpisu stoji Hanan. Vrtim po glavi da li znam neku Hanan, i da li je ovo možda neka greška u pisanju i broju slova. Nekada sam znao neku Hanu, pokušali smo se zabavljati nekoliko dana, ali uglavnom neuspješno, bijasmo prerazličiti i nismo bili nikada poslije toga toliko bliski da bih očekivao da dođe na sahranu. Ali ipak mi ovo ne liči na grešku. Lijepo i čitko piše „Hanan“. Obratim se čovjeku koji mi tutnu ovu cedulju u ruku i tiho mu rekoh da mora da je pogriješio osobu, jer ne poznajem nikakvu Hanan.
Kaže da nije pogriješio:“Vi ste Mladen, Suzanin i Draganin polubrat. Meni je Dragana po mojoj kćerki poslala ovu cedulju da vam je obavezno predam“.
Pomalo već uznemiren od trubačevih hirova, dodatno me uznemiri i ovo sa ceduljicom. Šta je ovo ljudi sa sadašnjim običajima, gdje god se okrenem neki običaji, ali nikada isti kao što su bili. Moja porodica je bila partizanska i nisu nikada htjeli na sahranama popove, kažu nije takav običaj, a u nas Srba u Australiji je baš običaj da nema sahrana bez popova. Sada i ovaj običaj da se daju ceduljice zagonetnih sadržaja od zagonetnih osoba. Primjetio sam da već počinjem da se ljudim uprkos popijenim sedativima. Zar i u ovom trenutku u bolu da čovjek nema mira, da ga bar tada malo ostave na miru da po običaju pokuša da presabere dosadašnji život. Običaji, izgleda da ne postojite da bi vas se ljudi držali, nego da bi ih vas mijenjali.
„Ali prijatelju, ja ne poznajem nikakvu Hanan, sigurno je neki nesporazum u pitanju“. Pogleda me čovjek iznenađeno i reče: „Ja vidim da vi izgleda zaista ne znate i da vam niko do sada to nije javio, ali vaša se Dragana udala za jednog koji već ima jednu ženu i trudna je, ali ne javlja da ne može doći zbog trudnoće. Nego se pokrila i sada se zove Hanan, a muslimanke ne dolaze na sahranu“.