Ne dižite se, mrtvi!

Ovo gore je naša raka!

Uspeli smo da prebrodimo krizu.

A onda nam se brod prevrnuo.

Narod je uvek u trendu.

Stalno se negde nosi.

Imamo Boga za svedoka.

Sedi na optuženičkoj klupi.

Ne odričemo se svojih ubeđenja.

Kod nas je i Bog ateista.

Imamo pismen kadar.

Koriste oba palca.

Nove reforme primeniće na žive ljude.

Dakle u Srbiji i dalje bez reformi.

Izgurali smo lopove iz redova naroda!

Sad su u vrhu vlasti.

Nema čoveka bez greha.

Jer da postoji mi bismo ga razapeli.

Pavica Veljović

Smrt nije mačji kašalj. Za tako nešto čovjek mora da se rodi.

Ja sam meteorolog. Moje vrijeme tek dolazi.

Upoznao sam neke značajne ljude. Bila im je čast.

Ne plašim se da ću umrijeti mlad. Ja sam star da bih se plašio.

Skupštinski jelovnik im sigurno nudi veći izbor. Za govornicom samo – jedu govna!

Perica Jokić

Loša su stigla vremena – sada se i u slučaju da je pravda brza i učinkovita svi pitaju: tko je to platio?

Ljudski je griješiti reći će i okorjeli kriminalac kada ubije pogrešnu osobu.

Misterija pohlepnih – što više imaju, to im više treba.

Nerealno je očekivati da realnost bude uvijek realna.

Političarima ne treba vjerovati ni kada šute iz sve snage.

Živko Prodanović

Boris K. pao je u mrak, u neku metalnu kutiju prepunu stvari koje su strašno zaudarale. Baš u tom momentu primetio je kako se silueta nekog nepoznatog čudovišta sa krvoločnim očima, kakvo čak ni u starim pričama nisu opisivali, uz zlokobno režanje ustremila ka kutiji do njegove. Neman je bila ogromna, ali i nekako nezgrapna, što je bilo u suprotnosti sa predstavama o ovim strašnim bićima koje je Boris K. imao.

Pravim, čvrstim kracima neman je dograbila kutiju i snažno je zavitlala u vis, proždirući njen sadržaj ustima koja su joj se nalazila na leđima. Strah je po prvi put potekao venama Borisa K, još od onog vremena kad se kao petogodišnjak, neoprezno upavši u kanalizaciju rodnog sela, zamalo nije ugušio zatrpan izmetom.

U trenutku kad se zver okrenula ka njemu, proradio je instinkt za preživljavanjem razvijan kroz brojne otkaze i šikaniranja gazdarica i mnoge javne, polutajne i tajne podstanarske sukobe: Boris K. je, elegantno i gipko poput leoparda, iskočio iz metalne zamke pre nego što je monstrum stigao da ga ščepa, brzo se okrenuo i dao u beg.

Vozač kamiona gradske čistoće, već prilično umoran od rada u noćnoj smeni, ispustio je neispražnjeni kontejner, okrenuo vozilo i krenuo ka garaži. Bilo mu je dosta ludaka za tu noć.

Živko Prodanović

9 aforizma o budućnosti

Razmišljanje o beskonačnosti velika je čovjekova privilegija.

Beskonačnost nema namjere, ona je samo veličanstvena.

Beskonačnost nema uzora i nije uzor ni u čemu.

Srećom, beskonačnost ne ovisi o čovjeku i njegovim postupcima.

Ne postoji beskonačnost koja je više moja, manje vaša.

Beskonačnost nema plan B.

Beskonačnost uznemiruje samo ograničene.

Čovjekovo razmišljanje o beskonačnosti neizrecivi je dar koji je nemjerljiv i neusporedljiv.

Beskonačnost postoji i bez ljudske pomoći.

„Pravi detektiv“ je HBO serija o dva detektiva (Martin Hart i Rast Kol) koji rade na rasvetljavanju slučaja okultnih ritualnih žrtvovanja. Scenario Nika Pikoleta u ruhu misterioznog horor trilera kroz osam časova serijskog materijala predstavlja nam dramatičnu priču o ponoru praznine ljudskog života. Uvodeći na način komparativne literature oživljene motive i simbole Žutog Kralja i Karkose američkih pisaca Čembera, Lavkrafta i Čendlera, postavljajući ih u novi kontekst svog audio-vizuelnog stvaralačkog poduhvata. Ništa originalno nije ova priča ako u njeno centralno mesto ne dovedemo jednog od dvojice protagonista, a to je svakako detektiv Rast Kol. Gotovo da ne postoji u ekranizovanim sagama karakter filozofa čije misli jednako teško može da prati njegov partner Martin Hart i prosečni gledalac bez filozofskog obrazovanja. Mračnu atmosferu u seriji konstruiše slučaj na kojem rade ova dva detektiva, a prati je filozofsko stanovište Rasta Kola, poistovećuje se sa njom i sukobljava.

Rastov partner Martin Hart predstavlja primer prosečnog stanovnika SAD-a koji ima porodicu, posao koji savesno obavlja i slabosti sa kojima se bori tokom čitavog svog života. Za razliku od njega Rast Kol je izgubio svoju porodicu, živi usamljeničkim životom i ne poštuje društvene konvencije dosledno kao što to čini njegov partner, već samo afirmativno sledi svoja uverenja. Rast je sposoban, odgovoran i požrtvovan u svom poslu, slučaj koji se provlači kroz ceo serijal i vremenski period od sedamnaest godina postaje njegova zaokupljenost, a kasnije i opsesija. Martin ovaj slučaj shvata kao i svaki drugi posao uz to što ipak biva potrešen slikom mrtve žene u molitvenom položaju sa jelenskim rogovima na glavi. Međutim Martinova potrešenost je više emocionalnog karaktera, dok za Rasta ona ima metafizičku dimenziju.

Močvarni kult Karkose ovde predstavlja pojavu radikalnog zla u svetu koji prema Rastu svejedno nije sazdan od harmonije i prosperiteta. „Mislim da je ljudska svest tragična greška evolucije, postali smo previše samosvesni. Priroda je stvorila aspekt prirode odvojen od sebe, stvorenja koja ne bi trebalo da postoje prema prirodnim zakonima. Mi smo stvari koje veruju da imaju svoje „ja“. Stvorenja čulnih iskustava i osećanja. Programirani smo u uverenju da je svako od nas neko, a zapravo svi su niko.“, govori Rast svom partneru Martinu koji se užasava njegovih reči jer kao uzoran građanin sebi pretpostavlja smisao postojanja u hrišćanskoj veri. „Čovek je kožna bolest zemlje“ rekao bi Fridrih Niče, i pošto je ogoljeno stvorenje bez kandži i čeljusti jedino oružije za preživljavanje mu je intelekt koji koristi da skrije svoju ogoljenost. Tako je čovek sebe postavio u centar univerzuma uobrazivši da ga je stvorio Bog i da sve što čini ima višu svrhu. Čak i ako bi čovek odbacio svoje Božansko poreklo ostao bi vladar zemlje, biće istorije, nauke, umetnosti i progresa. Hegel će reći da je i najgluplji vic na višem stupnju od bilo kakve pojave u prirodi, samo zato što ga je osmislio čovek, nauka će tvrditi da unapređuje prirodu, a umetnost da je objašnjava. Stiče se utisak da smo u polemici sa samim sobom, solipsizam koji ne prepoznaje samog sebe, jer priroda stoji sa strane ne mešajući se u čovekove aktivnosti koje tvrde da se bave prirodom. Tako priroda ostaje gluva za naše koprcanje uma, šteta koju joj nanosimo svakoga dana prouzrokje jedino reakcije poput onih kada mačka pokušava da ulovi buvu koja je ugrizla. Zato Rast predlaže „Poslednju ponoć“, momenat kada će ljudska vrsta prestati da se razmnožava i prepustiti se izumiranju. Posmatrajući stvari na ovaj način kult Karkose koji žrtvuje ljude predstavlja pristanak na poganost ljudskog roda, međutim Rast Kol više od svih drugih koji ni ne razmišljaju na ovaj način želi da se bori protiv ovog zla. Zašto?

„Poslednja ponoć“ predstavlja poziciju pasivnog nihilizma koji je preduslov za aktivni stvaralački nihilizam. Jer prema Ničeu mogućnost za natčoveka otvoriće se tek kada budu vladale vrednosti propadanja, dok Rast govori o „Poslednjoj ponoći“ Niče svoje glavno delo Tako je govorio Zaratustra završava sa „Velikim podnevom“ i dolaskom natčoveka. Dakle, ako čovek nastupa poput parazita na planeti zemlji veličajući iluziju svoga sopstva, plemenito sa njegove strane bi bilo prihvatiti propadanje. Nakon što prihvatimo propadanje kao vrednost koja nadvladava sve druge vrednosti koje su samo fantazma naše samosvesti, pojavljuje se drugačiji put koji bi mogao da izgradi natčovek. Da rezimiramo: Natčovek jeste onaj ko je svestan tragične sudbine čovečanstva i ne želi da sudeluje u njenom životu osim kao odmetnik. Natčovek je neko ko prihvata opasnost sveta ne tražeći Boga niti bilo koji drugi smisao osim onoga koji iznosi iz sebe samoga vlastitim radom. Natčovek je neko ko je sposoban da prizna „Poslednju ponoć“ da bi mogao da razmišlja o „Velikom podnevu“. Natčovek ne može da prihvati radikalno zlo Karkose jer ono za svoju vrednost nema propadanje već destrukciju radi destrukcije. Detektiv Rast Kol je natčovek u svetu koji još nije kontemplirao „Poslednju ponoć“, zato ga svi doživljavaju kao ludaka.

„Vreme je pljosnati krug“ misao koja se spominje nekoliko puta u serijalu predstavlja filozofiju ponavljanja, interpretaciju Ničeovog „večnog vraćanja istog“. „Ponovo se rađate ali u istom životu u kome se uvek rađate“, kaže detektiv Kol nezadovoljan činjenicom da su on i Martin uhvatili okultiste i sprečili žrtvovanje dvoje dece. Ali ta deca su već bila tamo, reći da je nešto završeno ne može da promeni trenutak događanja i ako se završio, taj trenutak zauvek ostaje stvoren i ponavlja se do beskonačnosti. Nije samo strašno to što će se ponovo događati jer nisu uhvatili sve okultiste, već je strašno da se ništa ne može uraditi kada se to već dogodilo. Jedna od ključnih razika između Rasta i Martina jeste u tome što Martin poriče svoje slabosti i ponavljanje u kojem se odvija život. Tako da dva puta upada u istu zamku iskušenja preljube i upropaštava svoj brak. Dok je Rast svestan ponavljanja i njegov život izgleda kao da se ne menja kroz period od sedamnaest godina upravo zbog pristajanja na ponavljanje.

Uz sav napor nikada neće uspeti da uhvate sve ljude koji sudeluju i močvarnom kultu Karkose, kao što nikada neće moći da pobegnu od svojih slabosti jer „se u ovom svetu ništa ne završava“. Ako elemente života smatramo iluzijom i ni jednom ne pridajemo vrednost naspram drugih, onda proklamujemo vrednost propadanja. Jer ono što radi crkva odnosno psihologija jeste da neki element naše svesti podigne do nivoa smisla kako bismo pronašli svrhu našeg bitisanja. Tako ljudski rod preživljava dan, jer samo je natčovek sposoban da izdrži večno vraćanje. Rast je svestan ovoga sve do poslednje scene kada ga nalazimo prvi put bespomoćnog u bolnici gde više nije sposoban da izdrži usamljenost i prihvata jednu od iluzija sopstva: ljubav koju je nekad osećao prema svojoj izgubljenoj ćerci (svojoj najvećoj slabosti). Kao što starci postaju pobožni pred kraj života, tako Rast Kol posle buđenja iz kome pristaje na iluziju ljubavi.

Ponor praznine ljudskog života kako je rečeno na početku teksta tematika je serije. Uzaludna borba sa radikalnim zlom, sa samim sobom i sa svetom gde su vrednosti fiktivne, a katarza ne postoji već je njena sadržina ispunjena pepelom. Imamo izbor između pristanka na život po inerciji ili na borbu koja se često završava vraćanjem u inerciju. Dokaz da su vrednosti fikcija našega sopstva jeste mogućnost da se pojavi kult Karkose sa svojim destruktivnim vrednostima i egzistira zajedno sa svim ostalim. To znači da svaki element našeg života možemo staviti na pijedestal smisla i slaviti ga kao suštinu, ali jedini smisao ustvari jeste „prevrednovanje svih vrednosti“ koji bi otvorio pravac ka pluralizmu suština, bez univerzalne formule za život.

Nenad Lancuski

I: O čemu zapravo govore tvoje Border Songs (u originalu – Canti di confine /granične pesme/)? Možeš li mi reći kako su nastale? Imam utisak da svaka govori o nekom političkom događaju/ situaciji…

A: Border Songs čini korpus od 21 pesme, i sve osim jedne su pisane u jedanaestercu. Bio mi je bitan ritam u ovim pesmama jer su one izvedbenog karaktera. Glavna tema jesu politički problemi čitave Evrope ali i šire. Metrika i ritam su mi pomogli da bolje artikulišem ovu tematiku. U Evropi sada jasno vidimo ponovni uspon desničarskkih političkih partija – recimo u Mađarskoj, ali i u drugim zemljama, pa i ovde u Italiji. Neke pesme govore o italijanskoj situaciji, neke o Holandiji, Brejviku i ekstremizmu. Zanimljivo je da pojedini italijanski pesnici mlade generacije uzvikuju viva la muerte! /živela smrt!/ pokušavajući da dekonstruišu taj fašistički poklič korišćen tokom Španskog građanskog rata, ali ja smatram da je to nemoguće dekonstruisati. Tu se pokazuje nedostatak svesti mladih italijanskih pesnika i njihova ideološka izmešanost sa desnicom. Postoje partije koje se predstavljaju levičarskim a zapravo vode politiku centra. To je veliki problem jer u stvarnosti one ne mogu da zastupaju levu poziciju. Vrlo je teško promeniti „berluskonijevski“ mentalitet ljudi.

I: Koji su to glavni problemi u Italiji danas? Zašto naziv Border Songs /granične pesme/?

A: 1996. u Italiji nije bio gotovo nikakav problem naći posao u svojoj struci. Danas je to apsolutno nemoguće: nema posla za mlade, ne samo u struci, već bilo kog posla. Protest koji smo juče videli u Mantovi tiče se ogromne stope nezaposlenosti. Postoje veoma visoki porezi i nameti u samim fabrikama koji praktično onemogućavaju upošljavanje novih radnika. Imamo primere školovanih ljudi sa visokim pozicijama u stranim firmama u Ženevi ili Rusiji, i recimo baš te žene o kojima govorim imale su problem da nađu posao u Italiji.

Što se tiče naziva – Border Songs zapravo govore o tom stanju u Evropi koje stvara mnogo novih granica. To je svojevrsni paradoks jer smo želeli da ukinemo granice a u stvarnosti samo niču nove.

I: Da li misliš na raslojavanje severa i juga i sve veće socijalne razlike koje postoje?

A: Da, ali nije to pitanje samo severa i juga. Mislim na geografske granice ali i na granice u smislu mentaliteta, kulturne granice. Recimo, uzmimo za primer imigrante – potpuno su drugačiji zakoni u Francuskoj od zakona u Nemačkoji Italiji, zatim severna i južna Italija nemaju jedinstvenu politiku o ovom važnom pitanju. Jedina stvar koja ujedinjuje evropske zemlje jeste ekonomski kapitalistički sistem, to je jedina stvar koja je svuda ista. Breša je jedan od gradova sa najvećim brojem imigranata na svetu. U čitavoj Lombardiji je u prošlosti bilo mnogo mogućnosti i različiti narodi su bili integrisani i živeli u slozi. Jedan od najvećih paradoksa je da je u gradu Gonzaga (u blizini Mantove) bilo moguće integrisati sve doseljenike gde su Jevreji imali svoje sinagoge, muslimani džamije i sl. To je učinio vladar iz loze Gonzaga – Vespaziano, izgradivši grad Sabioneto po principima „idealnog grada“. Ako je to bilo moguće u srednjem veku i renesansi, ne vidim zašto danas ne bi. Zašto bi danas imigranti predstavljali bilo kome problem? To je samo signal da je sistem potpuno truo.

I: Možeš li mi reći nešto o ediciji Le Zanzare (Komarci) u okviru izdavačke kuće Gilgamesh koju si nedavno osnovao i čiji si urednik?

A: To je edicija za poeziju. Naziv je nastao na onom nasleđu (Vergilija, Foknera) gde se komarci pominju kao „glas savesti“. Naime, postoji jedna priča da je čovek zaspao pod nekim drvetom i u jednom trenutku mu se približila zmija otrovnica; ujeda ga baš tada komarac i on se budi iz sna, tako izbegavši smrtonosan ujed zmije. Mislim da je pozicija pesnika u svetu danas u metaforičkom smislu pozicija komaraca – njihov ubod (ujed) je zanemarljiv ali ipak opominje, navodi na preispitivanje. Shvatio sam listajući neke antologije iz tzv. Bele edicije (White Series) koja je ubedljivo najbolja edicija za poeziju koliko ona ima nedostataka i kako su kriterijumi za antologije odnosno imena koja će se uvrstiti krajnje klimava i trivijalna; tako se na jednom mestu navodi da su to „najbolji pesnici u datom trenutku“ – što je svojevrsni paradoks – ako su najbolji, ne mogu to biti samo u trenutku u vremenu, zatim se navodi kako oni imaju različitu poetiku (?) i, na kraju, da su „naši prijatelji“. Tada sam rekao sebi: ok, moram napraviti novu ediciju koja će se baviti aktuelnim trenutkom i biti živa jer ćemo organizovati susrete i čitanja, isprobavati neke nove mogućnosti i otvoriti se za pesnike izvan Italije. Na taj način želim pre svega da stvorim drugačiju kulturnu klimu, da poništim geografske razlike i granice. Za kratko vreme, edicija je stekla određeni ugled iako se na izvestan način još uvek prećutno ignoriše. A mislim da će stvoriti mnogo neprijatelja (smeh). Ne zato što ti ljudi ne žele da Le Zanzare postoji, nego zato što je to tip pesnika koje ne zanima ništa osim njih samih i njihovih pozicija. Želimo da stvorimo prostor za pravi sukob, sučeljavanje mišljenja i poetika. Na italijanskoj pesničkoj sceni postoje „pesničke škole“ koje su zapravo inkubator za proizvodnju iste poezije, oni svi pišu na isti način, to je jedna prava dogma. Druga loša stvar koju sam zapazio jesu antologije koje organizuju i razvrstavaju zastupljene pesnike u skladu sa njihovom starosnom dobi. Način klasifikacije zapravo u praksi znači da izdavač sam „kreira“ književnost, najčešće na amaterski način, pa čak i u edicijama koje su stekle veliki ugled.

I: U odnosu na Granične pesme zbirka Južni krst (Croce del Sud) donosi potpuno drugačiju poeziju. Zanimljivo je da su naslovi većine pesama, iako upućuju na pejzaže, zapravo refleksivne a ne deskriptivne pesme i da unutar zbirke, iako je ona inspirisana tvojim putešestvijama duž Južne Amerike, ima nekoliko različitih podciklusa.

A: Pesme su nastale tokom mog putovanja kroz zemlje Južne Amerike. Prva osoba koja je pominjala ovo sazvežđe (koje je ujedno i prvo od nekoliko značenja naslova zbirke) jeste Andrea Korsali – moreplovac koji je pisao na italijanskom i prvi put to sazvežđe pomenuo u jednom pismu porodici Mediči. Ovo sazvežđe se nalazi na zastavi Australije što je izazvalo određene „zabune“. Međutim, ovaj moreplovac je otkrio Novu Gvineju i pretpostavio postojanje još jednog kontinenta (Australije). Drugo značenje naslova vezuje se za Lorku. Treće je značenje vezano za beduine: naime, kada muškarac napuni 18 godina, otac mu daje krst – i kaže mu – „ima četiri strane u životu, nikad nećeš znati na kojoj strani te čeka rat“. Ista je situacija i sa svakim putovanjem (pa i u prenesenom značenju) – nikada ne znamo kamo idemo, koja je krajnja destinacija, gde to zapravo stižemo.

Neke pesme se bave predgrađem Buenos Ajresa koje se zove La Boca – kao najpoznatijom naseobinom italijanskih emigranata.

U nekim pesmama govorim o životinjama ali su one uvek metafore za ljude. Recimo pingvini su metafora za sreću, radost, bezbrižnost, igrivost. Na jednom ostrvu (Isla de Lobos) video sam veoma agresivne morske lavove – kada njih opisujem, zapravo govorim o ljudima koji su ratoborni i stalno u nekakvom sukobu. Nekolicina pesama reflektuje muzičke forme poput tanga (busqueda).

Jedna od glavnih razlika između Evrope i Južne Amerike jeste u onoj poznatoj rečenici: u Evropi ne postoji linija horizonta koja nije ispresecana ljudskim građevinama, dok je u Južnoj Americi obrnuta situacija. Ta naizgled banalna razlika govori o različitim čitanjima života kao i odnosu prema vremenu i prostoru. Stoga Evropljani ljudima u Južnoj Americi povremeno deluju manično užurbano.

Ovde se vraćamo na priču o granicama. U stvarnosti granice ne postoje. Čovek ih kreira pogledom (očima) i stopama – ali u umu granice ne treba da postoje. Granice u mišljenju i misli ne postoje i to je bitna stvar za poeziju.

I: Pomenuo si mi da je ovaj rukopis dugo stajao u fioci i da te je Dario (izdavač Gilgameša) zapravo naterao da objaviš knjigu.

A: Da (smeh). Ali sam nastavio da je pišem, tako da će u budućnosti biti uključene i te druge pesme. Jedna pesma govori upravo o teoriji da je Hitler izbegao u Južnu Ameriku (Argentinu) i da je tamo imao vilu u kojoj je živeo sve do 1984. Zapravo, ovo me je navelo na razmišljanje: ukoliko tokom rata živiš daleko od poprišta, rat će stići do tebe – možda ne u vidu bitaka, ali u vidu atmosfere sasvim sigurno. Nemoguće je pobeći od toga. Ima i mnogo drugih primera za to danas u svetu.

I: Šta je za tebe poezija?

A: Za mene je poezija užitak u čitanju, pre svega u čitanju (a onda i pisanju kao nekom prirodnom sledu stvari) i otkrivanju uvek novih autora. Često kupujem knjige poezije potpuno nepoznatih autora jer stalno tragam za nekim novim poetskim jezikom i čitanje nove poezije i novih pesnika mi predstavlja veliko zadovoljstvo.

Za kraj ovog intervjua donosimo jednu pesmu iz ciklusa Granične pesme.

GAZA 30. DECEMBAR, 2008

Javaher je imao 4 godine

Dina 8

Samar 12

Ikram 14

Tahir je imao 17,

svi zajedno 55,

55 godina oduzetih od njihove majke

progutali su stomaci

Baraka i Imerta.

Ne zaboravimo Balušu

gde nisu mogli da sahrane

tela svoje dece

—usmrćene mlade u snu—

u masovnoj grobnici;

to uopšte nisu bili teroristi

kako je Barak nazvao

svu tu mrtvu decu

u izraelskom parlamentu,

i ne zaboravimo nikako

ko im je oduzeo život

jer 8 minus 5

je 3 preostale dece,

zahvaljujući tim kukavicama

koje kažu nažalost.

Ne zaboravimo Samiru,

koja je ostala bez petoro dece

u izbegličkom kampu u Jabaliji,

pogođenim od strane F-16

proizvedenom u SAD-u

i molimo vas uklonite ime

Šimona Peresa

sa liste Nobelove nagrade za mir…

(izvornik: Border Songs, translated by Jack Hirscham, San Francisco, 2010)

* Prevod pesme i intervjua: Ivana Maksić

Andrea Garbin (1976, Kastel Gofredo, Mantova) objavio je nekoliko zbirki poezije: Il senso della musa (Aletti, 2007); Lattice (Fara, 2009); Viaggio di un guerriero senz’ arme (L’arca felice, 2012); Croce del Sud (Gilgamesh Edizioni, 2014), Canti di confine (21 pesma, zbirka u nastanku). Piše i kratke priče i drame. Njegove kratke priče zastupljene su u antologijama Per natale con esco (Transeuropa, 2008); Il rumore degli occhi (Ed. Creativa). Urednik je edicije za poeziju pod nazivom Le Zanzare. Sarađivao je sa Bepeom Kostom, Džekom Hiršmanom, Polom Polanskim, Dejvom Lordanom ali i sa The Living Theatre. Zastupljen je u mnogim antologijama širom sveta a član je i pokreta Revolutionary Poets Brigade. Osnovao je pokret Il Movimento dal sottosuolo sa još nekoliko pesnika i pesnikinja koji imaju tzv. Manifest pesnika iz podzemlja; uređuje i vodi poetske razgovore i predstavljanje knjiga u kafiću Galeter u Montekjariju.

Treća godišnja izložba stripa USUS-a otvorena je od 4. do 14. decembra u Galeriji Doma omladine Beograda, a prikazuje radove 173 likovna umetnika i pedesetak scenarista, uključujući i poznata međunarodna imena evropskog i svetskog stripa. Manifestaciju je otvorio predsednik Udruženja Zoran Tucić, a otvaranju je prisustvovao i ministar kulture i informisanja Republike Srbije, Ivan Tasovac.

Redovna godišnja izložba Udruženja je glavni nacionalni događaj u srpskom stripu. Izložba prikazuje pun raspon tekuće umetničke produkcije, od realističkog i karikaturalnog stripa glavnog toka, do avangardnog i eksperimentalnog.

Sve generacije, svi žanrovi, svi meridijani

Izložba pokazuje i radove umetnika koji su saradnici najvećih svetskih izdavačkih kuća u Evropi i Americi („Boneli“, „Lombar“, „Glena“, „Delkur“, „DC“, „Marvel“, „Dizni“ itd), ali i ostvarenja lokalnih scena iz mnogih gradova Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih zemalja u kojima Udruženje ima članove.

Ovogodišnji izbor počinje radovima doajena Dragoljuba Nedeljkovića (r. 1920), Novice Kruljevića (1927), Jovana Stojanovića (1936), Brane Nikolića (1936), Laze Sredanovića (1939) i Radivoja Bogičevića (1940), a završava se najmlađim naraštajem stvaralaca stripa u Srbiji, među kojima su Milica Mastelica (1995), Jelena Vučić (1993), Marijana Kostić (1996), Mina Davić (1997), Julija Sradik (1999) i Anastasija Aleksić (2000).

U spomen Velikog rata

U saradnji sa beogradskom izdavačkom kućom „Everest Media“, svaka godišnja izložba USUS-a praćena je kolornom knjigom na 64 strane, koja osim kataloga izloženih radova donosi i tematske članke, studije i bibliografije vezane za naš strip i popularnu kulturu. U monografiji-katalogu za 2013. posebnim tematom o Petru II Petroviću Njegošu u stripu obeležena je godišnjica pesnikovog rođenja.

U monografiji koja prati ovogodišnju izložbu na 15 strana objavljen je temat iz pera Zorana Stefanovića „Užasi, junaštva, opstanci i nadanja: Prvi svetski rat u srpskom i jugoslovenskom stripu“, koji po prvi put u regionalnoj pop-kulturi donosi istoriografski pregled, bibliografiju i stripografiju dela na temu Velikog rata.

Drugim tematom je obeležen završetak prvog ciklusa serijala „Vekovnici“, scenariste Marka Stojanovića i oko 70 crtača Jugoistočne Evrope, značajnog događaja za srpski i regionalni strip. Osim ovoga monografija donosi i 11 drugih tekstova: izveštaja, vesti, prikaza, kao i in memoriam uglednom piscu i likovnom umetniku iz Niša, Miodragu Krstiću — Profketu (1959–2014).

Ilustraciju na omotu monografije uradio je Siniša Banović. Likovno oblikovanje knjige i pratećih materijala delo je Borivoja Grbića i Predraga Ivanovića.

USUS u 2014. godini

Udruženje stripskih umetnika Srbije postoji već šest godina, a svoje projekte radi u saradnji sa Ministarstvom kulture Republike Srbije, Francuskim institutom u Srbiji i drugim ustanovama u zemlji i svetu.

I tokom 2014. godine udruženje je imalo brojne aktivnosti. Od izložbi, osim velike godišnje, izdvajaju se i „Svi u Kosmos!: 12 svemirskih trenutaka u stripu 1964-2014″ na fasadi Doma omladine Beograda; „Velika izložba savremenog srpskog stripa“ u Paviljonu u Nišu i Galeriji Zavičajnog muzeja u Velikoj Plani, kao i izložba „Udruženje stripskih umetnika Srbije 2014″ u Galeriji Centra za kulturu „Gradac“ u Raškoj.

Pedagoški program se sprovodi u redovnoj Školi i Radionici stripa i ilustracije „Đorđe Lobačev“ u okviru Studentskog kulturnog centra u Beogradu, pod vođstvom profesora Vladimira Vesovića. Takođe se organizuju i specijalizovane škole i radionice, poput vrlo posećenih programa koje je koordinirao Borivoje Grbić u Domu omladine Beograda — „Mini raspust za DŽ: Radionica stripa i ilustracije“ i „Radionica za DŽ: Strip i ilustracija“, pod pokroviteljstvom Grada Beograda.

U 2014. USUS je bio i suizdavač novog grafičkog romana Srboljuba Nikića Srce nije meso, u biblioteci „Deveti korak“.

Zvanični sajtovi

Udruženje stripskih umetnika Srbije http://www.usus.org.rs

Dom omladine Beograda http://www.domomladine.org

Bojao mu je oči kada je ušla u prostoriju.

„Izvoli“, rekla je, pružajući mu pladanj s kolačićima. Volio je kolačiće. „Hvala ti, Beate.“ „Trebaš li još štogod? Piće, možda?“ „Malo je rano, ne misliš li? Hvala ti, u svakom slučaju.“ Krenula je prema vratima. „Zapravo, kada bolje promislim“, rekao je, „trebat će mi uže. Znaš i sama zašto.“ „Da, znam.“ Nasmiješila se, podigla pladanj i otišla. Oči su dobro napredovale. Prekrasne, plave oči. Zalijepio je trepavice.

Lutak je, po njegovom mišljenju, bio najbolji kojeg je ikada napravio. Sjajno, ulašteno drvo. Smeđe odijelce, s crvenom trakom i simbolom na lijevom rukavu. Brčići. Smiješna frizura. Majstorski rad, u svakom slučaju. Rastrgat će ga, pomislio je. Kao i prethodna dva. Ipak, nije se žalio. Njegov je rad konačno bio primijećen.

Podigavši ga, osjećao se ponosnim. Čak mu je i čizmice napravio. Crne, kožne i lakirane, svjetlucale su pod žaruljom. Jučer se pobrinuo za onu mrlju. Odvezao je minijaturne vezice, malo ih povlačio, onako, od dragosti, a potom ih je ponovo zavezao. Još malo pa gotovo.

Beate se vratila s užetom. „Bojim se komunista“, rekla je, ali nije zvučala kao da ih se uistinu boji. Beate se, naime, nije bojala ničega. Bila je divna žena. Uostalom, podnosila ga je i to mu je, samo po sebi, bilo dovoljno. Odložila je uže na stol. „Nemaš se čega bojati, dušo. Gore nam ne može biti, i sama znaš. Dovoljno je pogledati kroz prozor.“ Pogledala je kroz prozor i vidjela Berlin. Ono što je ostalo od njega. „Mora li biti tako uvjerljiv?“ Pokazala je rukom na lutka. „Užasan je, Helmute. Jeziv. Zašto je nasmijan?“ Nije se začudio tom pitanju. „Zato, Beate, jer ga smiješak čini još odbojnijim, a samim time i privlačnijim, njima. Rastrgat će ga i tražiti još.“ Kucnuo se kažiprstom po sljepoočnici.

Gomila je bila bjesomučna. Čuo ih je odozgo.

„Hoćemo li?“, upitala je, praveći omču od užeta, s cigaretom u ustima. Divna, draga Beate. „Hoćemo.“ Nasmiješio se i uspravio lutka.

Nalaktio se nad prozorom. „JESMO LI SPREMNI?“, povikao je. Urlali su. Bili su spremni. Nekoliko stotina izgladnjelih, ratom sluđenih Nijemaca. Čudno, pomislio je, nekoć im je bio drag. Počeo ga je spuštati. Ubrzo im je bio nadohvat ruku. Crvenokosi mladić prerezao je uže krojačkim škarama. Trgali su, halapljivo.

Prišla je prozoru i stavila mu ruku na rame. „Dragi, mislim da je vrijeme za schnaps.“ „U pravu si“, rekao je. „Uspjeh valja proslaviti.“

Caracas

Zatječem se u rajskom vrtu, preplavljen snoviđenjem, sporo udišući vreli zrak, otirući znoj sa čela i tijela

Stojim i osluškujem sasvim nepoznate zvukove, mada mi se povremeno čine prepoznatljivima i čudim se, s vremena na vrijeme, kako sam se ja baš tu zatekao, ovdje ispod razgranatog drveća

Ne nalazim odgovora, pa ni onda kada se razbuktaju zvuci neugode i neke daleke, još uvijek nejasne opasnosti

Osuđen sam na čekanje zadnjeg zvuka roga a mogao sam biti u Caracasu, s ponešto zlata u džepu i bez mnogo promišljanja što donosi sutrašnji dan

Da, mogao sam biti tamo i živjeti život drugog čovjeka, čovjeka iz Caracasa

No, ostao sam, uljuljkan lažnim mirom rajskog vrta i sada, evo iščekujem teški zvuk roga koji će odvesti i udaljiti od sjena ispod bogatih krošnji, koje ću istina, brzo zaboraviti, no vrijeme neću, ne mogu

Jesam li protratio cjelokupno pripadajuće mi vrijeme, lamentirajući o Južnom moru i mnogim plovidbama bez dosizanja željene obale ?

Da, jesam

Smiješim se kada pomislim na Caracas u kojemu nikada nisam bio, niti u mislima a mogao sam

Caracas  II

Zašto Caracas?

Ne znam, valjda mi se sviđa ime toga dalekoga grada iza svih mora i rijeka, vjerojatno samo to jer lijepo je ime Caracas

Prije gotovo dvadeset godina možda sam mogao postati novim građaninom tajnovita grada

Mogao sam živjeti s nepoznatim ljudima, vjerujem da bi mi vrijeme pomoglo da ih barem djelomično upoznam, barem da im zapamtim imena ako ne lica

Svoj bi stari život ostavio, pohranio u knjigu uspomena, povremeno je otvarajući kako bi se provjetrila i kada mi se Caracas ne bi sviđao, ali to bi bilo rijetko jer bi me Caracas srdačno grlio nakon takvih svađa i ja bi mu se prepuštao, ne misleći na sutra

Ali, zaslijepljen omamljivim mirisima rajska vrta, ostao sam, niti ne sluteći koliko ću kasnije očajno snatriti o dalekom gradu

Glava mi je u oblacima Caracasa a noge, noge su mi čvrsto ukopane u zlatni pijesak rajskog vrta ne puštaju me, zrnca mrmore, pripadaš nama a ne oblacima, nama i samo nama

Prije i ne čini se tako davno, prije nekih petnaestak ili više godina, pozvali su me na brod koji plovi u nepoznato, dok je vreli pijesak ustrajno grijao moja stopala, žestoko se sljubljujući s mojim prstima, koji su se instinktivno pomicali i lijevo i desno, ogrijani

Brod je otplovio, moje je ime prekriženo, ostao sam, duboko vjerujući u ispravnost odluke

Vrijeme me sustiže i šapuće, Caracas, Caracas, Caracas

Sklapam oči i jasno se opažam u polumraku španjolskih trijemova, u mnoštvu, u buci, da, to sam ja, neki drugi ja, znojan, s mokrom košuljom, ispijam piće, osjećajući blizinu žene koja sjedi pored mene, smiješim joj se, ona se zagleda u moje oči, primičući se bliže

Caracas, to je Caracas i netko drugi tko sliči meni, dok ovdje sjedim u rajskom vrtu tonući u zlatni pijesak sve dublje

Pijesak

Utonuo sam u pijesak do vrata, tek mi se glava izdvaja iznad horizonta zlatnine

Još mogu disati, mogu i sanjati o onome gradu, toliko dalekom da ga ne mogu ni zamisliti, ne mogu si dočarati niti jedan jasni detalj vedute

Caracas, Caracas, grad u daljini, grad gdje sam se mogao spasiti i postati i ostati ono što jesam, anonimni pjesnik, netko i nitko s puno prostora unaokolo

Žmirkam, pijesak mi zasipa oči, pokušava me odvojiti na silu od misli što me drže živim

Caracas, Caracas

Pijesak prijeti, nasilan je, što će mi taj grad u glavi ispod ovog veličanstvenog drveća?

Zašto uopće pomišljam o daljini kada ovdje imam gotovo sve?

Tijelo mi je zarobljeno no još mi je duh slobodan, šapćem tiho pijesku a on me grčevitim trzajima sve snažnije zatrpava i već su i i usta pokrivena i gušim se, no oči još vide i sanjaju grad

Izbor

Doista, sve je na čovjeku, sam može odabrati, odlučiti i krenuti na svoju stranu, recimo prema Caracasu, otploviti dugom, jednoličnom plovidbom i sustići svoj grad

Izbor je neometan, posve slobodan, no gotovo se nikada ne stiže na pravo odredište, zavaraju nas detalji scenografije vrta i ostajemo zauvijek, tek nam duša katkada odluta i onda se nerijetko vrati razočarana, zašto se nismo otisnuli?

Je li dovoljno objesiti fotografiju grada na bjelinu zida i bar se malo zadovoljiti?

Ne znam, ne vjerujem, duh grada živi daleko kao i grad, fotografija je tek iluzija

Iluzija, kako smo mogli biti negdje daleko i živjeti drugi, čini nam se i svrhovitiji  život ne misleći na prošlost i onaj život ispod grana na zlatnom pijesku

Prije petnaest godina imao sam kartu za Caracas a sada me sustavno guši pijesak, ljuteći se, ne misli na te gluposti, odabrao si, ja sam tvoj izbor, pijesak koji ti navire kroz usta, ja sam tvoj izbor

Noć poslije svega

Možda će mi noć donijeti predah i možda me pijesak neće posve prekriti

Možda, kaže pijesak, sve ovisi o Caracasu, sve ovisi o njemu

Noć je blago dobrostiva, prepuna milosti, tako trebam predah

Toliko me misli o Caracasu iscrpljuju, želim predahnuti, udahnuti sporo zrak i zaspati, ne sanjajući ništa, tek bijelu prazninu sna, ravnomjernu i dosadnu

Misli se roje, množe, utrkuju se međusobno, buče, dok i dalje sve dublje tonem u pijesak

Samo je pitanje trenutka kada će me pijesak prekriti

Odlazak

Želim otići iz svoga svakodnevnoga života i skriti se u neki nepoznati detalj i tamo proživjeti svoje posljednje godine, nadajući se ipak nekakvoj promjeni, bilo kakvoj, koja bi ovaj sivi, nevidljivi život učinila drugačijim, možda slojevitijim i s pomno odabranim sitnicama

Doista se želim osloboditi okova ovoga, stvarna, dosadna i neprimjerena života, nitko s njim nije zadovoljan, pa niti ja, njegov tvorac

Kakvi su zvuci Caracasa?

Opijaju li stanovnike?

Otišao sam a tijelo mi je ostalo, podijeljen sam, razdijeljen na polovice, jednu što pripada Caracasu i drugu od rajskog vrta

Dvije sam polovice, nejednake i nepravedne, slabe, krhke, grubo odvojene a ja sam samo jedan i beživotan

Želim otići, makar i samo u mislima, utonuti u vlažne noći i osjetiti ruku žene zelenih očiju koja sjedi pored mene

Rub

Na rubu sam, doveden i svojom voljom do samoga procijepa, očekujući da me netko milostivo gurne u dubinu, u zaborav

Vruće je dok čekam izvršitelja moje kazne

Miran sam, uistinu, bez pomoći drugih dokoračao sam do ove linije i sada mogu samo čekati, izabranoga

Sjećam se detalja iz svoga djetinjstva

Slike davnog života izviru kao slabi izvor, jačajući kako razmišljam o njima

Svjetlost slabi, čekam, je li čekanje kazna?

San

Sanjao sam jednom nepoznati, neprepoznatljivi, prostrani grad, uzbudilo me je snoviđenje jer to je bio grad koji moram vidjeti jednom, bilo kada

Caracas, Caracas, odzvanjalo je ime, Caracas, Caracas

Čudna li davna sna?

Je li me doista neka čudnovata sudbina vodi daleko, bilo kada, pa i sada, kada mi kosa opada a okrunjen sam sjedinama

Rođen 1950. u Dežanovcu. U Zagrebu završio gimnaziju i apsolvirao na
Filozofskom fakultetu.
Od sredine sedamdesetih deluje kao slobodni novinar na planu kulture (likovna umjetnost i izdavaštvo), sarađujući s nizom dnevnih listova i
časopisa.
U istom razdoblju objavljuje prozu i poeziju u dnevnim novinama, časopisima i na 3. programu Hrvatskoga radija (niz
autorskih emisija u ciklusima ,,Poezija naglas“ i ,,Hrvatska proza“).
Zaposlen u Leksikografskom zavodu ,,Miroslav Krleža“.

Svetionik

Kažu da je nesreća sanjati belu košulju,

Zmije,

Mrtve ljude više šak i ne sanjam,

Ispadanje zuba je takođe…

Pravim dugu,

Tešku pauzu…

Nastavljam…

Možda odem na krstarenje,

Dugo, životno krstarenje,

Dok me ne zaborave,

Onda se vratim,

I glumim

Nekoga koga sam nekada poznavala,

Glumim nekog normalnog,

Koji od života želi da ga se nikad ne sete.

Bilo bi sjajno da imam svetionik,

Samo za sebe…

Sedela bih na dvadeset šestom stepeniku,

I razmišljala,

Bolje-prisećala se,

Da kao dete nikada nisam žudela za zakopanim blagom…

Materijalno me sputava…

Sve to pričam

Nekom gospodinu,

U liftu,

Verovatno mi je sused,

Verovatno me se plaši,

Najverovatnije da je ovo najduža vožnja u njegovom životu…

Sigurno je da mu je neprijatno,

Sigurno laže da me razume,

Najsigurnije da je ovo najviša zgrada,

Poput svetionika!

Primećujem da nosi pune kese hrane,

Cigareta,

Flaširanih voda.

Pitam gospodina

Da li je počeo rat.

Klima glavom.

Možda sam predugo šetala,

Lutajući planirala krstarenje?

Prošlog rata

Roditelji su mi kupili kuče,

Mislili su da će mi to skrenuti pažnju,

Nisu znali da ih prisluškujem…

Bili su u pravu,

Zaista mi je pomoglo.

Sad mi nema pomoći

Na groblju će biti gužva,

Razmišljam nečujno.

Mnogi će tamo nositi i hranu,

Toviti se,

Dok insekti proždiru njihove stare,

Njihovu braću,

Njihove žene iz prvog braka,

Razmišljam naglas!

Lift staje,

Snažna detonacija ometa mi misli,

Čini mi se da se gospodin oseća spašeno.

Moj svetionik je srušen.

Rat je…

Nadanje u sutra

Kako dosadan dan!

Vetar nosi kroz grad tišinu…

Zvonjava telefona ostaje kao nadanje…

Dobro jutro.

Nakašljavam se,

Mirno sedam.

Kako ste spavali sinoć?

Ne mogu se setiti tačno svojih snova,

Kao da je bilo davno,

Već viđeno,

Kao nedorečeno…

Lepi ste mi danas,

Ta boja vam pristaje!

Tako ste fini!

Pomalo ćutljivi…

Mislite li da iz nesigurnosti izvire glupost?

Čini se,

Danas je dan istine.

Možemo se prošetati

Ovim popodnevom,

Ako niste previše zauzeti…

Imam dosta prijatelja,

Poznanika takođe,

To me raduje,

Ispunjava sigurnošću,

A vi,

Koliko ste vi razočarani u ljude?

Sparno je.

Teško.

Volite li letnji pljusak?

Leptire?

Plešete li?

Volim da zapisujem misli.

Pisaću o vama!

U tišini.

Raznišljajući o sutrašnjem jutru,

O senci meseca

U vašem nezainteresovanom osmehu.

Volite li grad?

Njegov miris?

…

Pitanja ponestaju…

Čini se,

Ovo je kraj našeg lutanja…

Onda,

Zbogom,

Sutra, kažu

Biće zabavnije…

Pesma o sirenama

Ništa,

Ništa,

I opet…

Okrećem stranicu

Nedostatak inspiracije.

Pitam se šta zapravo time postižem?

Moram napisati nešto

Što vredi!

Moram!

Punim čašu,

Ispijam,punim,

Okrećem stranicu

Ispijam…

Sve se vrti u krug.

Izdišem dim,

Udišem novi…

Moram postati pisac!

Nedostatak listova,

Vraćam se

Na stare,

Ionako neispisane.

Opet sve u krug….

Razmišljam o sirenama

Koje mornare odvlače

U blaženu smrt,

Svojom pesmom.

Ispijam čašu.

Onda

Im zavidim,

Imaju pesmu.

Izdišem dim…

Preostaje mi da ustanem,

Otrčim odavde

Odem u neku drugu zemlju,

Neko drugo vreme,

Možda se čak i zaljubim.

Opet sve u krug!

Inspiracije nema,

A haos,

On je svuda

Oko nas, mene i čaše,

Punim,

Ispijam,u mojoj glavi je haos,

I vrti se u krug…

U krug,

Ništa,

Hej,

Opet punim čašu,

Sirene su prošlost.

Možda ovaj krug i nije toliko loš!?

Koliko još?

Obuvanje neudobne obuće,

izlasci,

buđenja

svaki dan ranije,

teže,

hladnije,

snovi me ne opuštaju,

farbanje kose

boja kutije je laž

opet,

zašećereno mleko

pijem

mamurluci,

koka-kola u limenci

je bolja,

plastika,

čini se,

stalno se vraćamo

nečemu

grozan osećaj

u pupku,

novi ljudi,

stari ljudi,

rastanci,

čitulje sa lažnim podacima

kao i novosti

dnevne

svakodnevne,

kiša dobuje,

knjige skupljaju prašinu

kasno je,

život be takta

obigrava štampu

žuta boja

usko povezana,

toalet papir

tako nežan…

Gubim hemijske

i upaljače,

kosa brzo gori

i na smrad se možemo navići,

gubim ključeve,

skupljam markice

malo vrede

dinar

sto

dana

još

pa ponovo doček

kićenje jelke

lažni običaji,

neispunjena očekivanja

i slično,

merenja,

premeravanja,

jednaki delovi…

Sandra Lokas, iz Beograda, 1988.

Student Filološkog fakulteta, na katedri na kojoj su se i najhrabriji malo zadržali, za opštu književnost i teoriju književnosti. Odrastanje u liberalnoj porodici sa novinarima „stare garde“ (kako oni to vole da naglase, distancirajuci se od modernih tzv. spisatelja, koji agresorski ruže ovu, nekad korisnu i lepu profesiju), takođe je  imalo svog učinka u kreiranju amatersko spisateljske neuroze koja uporno odoleva mehanizmu vremena, batrgajući se nije počela da jenjava, i kao da je prkosila, ponekad suvoparnoj, teoriji. Stremljenja ka dostizanju večnosti kroz spisateljsku prizmu beskrajnih maštanja, je jedino merilo vrednosti, i pokretačka snaga.

Disciplina

Otkuca ponoć

Ulazin u sobu i ligan

Ura je prva

Plovin bogatin internetskin prostranstvima

Dva i po

Predivna talijanska šansona

Pet manje kvarat

Uživan u Balkanu

Nađoh njihove pisme

Slušan uz jako interesantnu arkadu

5:37

Pod palmom

Pod ladovinom palminom moj pijat gle desertna ikra

Trlja se mesom trlja zubnim vidi u ruci periska

Maska u ruci malom Lovri Barbari na licu smijeh

Babi upućen osmijeh na licu gle perika

A palmino lišće buja širi se kao mijeh

Dok ne otkloni bava blagost sjene te užareni me pogodi top

Tad užasne čuh urlike i krike i krš bitnosti mi svijeh

Iznad kuće ladovinom se širi korijenja snop

Ruje ustrajno i gradi gurkajući kuću izbivši je ovlaš

Raste gromada za majmune da se veru s palme u sobu mi na žilavu granu

Oni pršteći iznad ruševine kuće s monolitne odašilju palme urlik i krik

Pod takvom mišlju jezivom vizijom kako ladovini da se podaš

Periska malog Lovre ponos neki sanani

Da ustanem me nagna po stari školjaka plik

Kompleksni ciklus

Lepršavo vrijeme

Očusi nas razmaziše čokoladom s Barbadosa

Siluju za kakao podmazuju nas kakaom

Mi se prejedamo i nama postaje muka

Bježimo poput leptira

Uočljivi i maleni zračnoj puški

Lepršamo visinama

Gle! cvjetna polja

***

Naleti vjetra

U lice stiže miris

Blagoga mora

Depresija

Kada se na akcije ne vežu reakcije

Ruke akcije, udovi se klatare po prostoru…

I na zraku, u dohvatima se zapliću čineći čvorove

Koji se sunovraćaju na trup.

Sjedim i oko mene su stvari, a oštrina je u pozadini.

Zatim oči padaju na prostor, a oštrina je dalje.

Blagost razmazanih granica prostora i stvari

Miluje mi sljepoočnice:

Kada ništa ne išćemo od prostora, on postaje vrijeme, i kada ništa ne išćemo od vremena, ono postaje blagoslov.

Keko Prijatelj, rođen u Splitu, 10. 6. 1988. Poeziju su mu objavili u Vijencu, Zarezu, Poeziji i na Knjigomatu.

Jednom je moj prijatelj Novo dva sata lovio ribu. Svaki put kada bi zabacio, štap bi mu se istrgao iz ruke i pobo među ostale topole u parku s druge strane jezera.

Sljedeće godine, kada je ostao bez poslednjeg štapa za pecanje, splavom je prešao jezero da bi sakupio sve odletjele štapove.

I da vidiš, svuda po granama visile su ribe, a štapovi su mirno trzali.

Evo mi žena za ručkon govori da nisam normalan. A ceni od smija. Ljuta je šta radim pizdarije, a ne može odolitkoliko sam ustvari kreativan, domišljat i maštovit. A na trenutke je jako ljuta. Jer je uvaljivam u neugodnu situaciju.

-Šta ako neko sazna?

-Đavla će iko saznat. Bitno je da sam rješija problem.

-Sad bi volila da mi nisi reka ništa.

-Volila bi a?

A cila se uzburkala kad je saznala da me zvala jedna bivša. Jedna iz mladosti. A mene takve ritko zovu. Sve sam mislija da niko od takvih nema moj broj, jer tada kada sam ja ima bivše, nije bilo nikakvih mobitela ni interneta. Ali eto došađavliji Internet i sad te svako nađe za čas. Tako me našla i jedna moja bivša, iz Srbije. Svašta smo ja i ona radili dok je bilo bratstvo i jedinstvo. I onda se raspala država, nestalo bratsva, al ostala sjećanja.

I tako našla ona moj broj i zove. Ima problem, mogu li pomoć.

Naime, mala. njena kćer, sišla je s autoceste, mrak je, ne može stopirat dalje do Dubrovnika, u mome je mistu i ova se sjetila mene, kao bi li ja moga naćnegdi da mala prispava do jutra. Ajde kontam, rješit ćemo nešto. Triba pomoć svakome. A u krajnjoj liniji živin pedeset metara od hotela.

-Ali znaš, ona je tu s devojkom. I nemaju para.

Ooooo, super, kontam. Em je lezbejka, em je iz Srbije, i još je bez para. Pa takvima su u Hrvatskoj u srcu turističke sezone, otvorena sva vrata.

Al ajde, šta ću, u ime starih vremena i vragolaste mame, oden na izlaz s autoceste i pokupim cure. Mala liči na mater. Ima prekrasne sise. Ko mater prije 25 godina. Ali kako nisam tu da ocjenjujem sise, nego da rješavam međunarodne probleme, odvedem ih na kavu da malo popričam ,da iznađemo neko rješenje. Mala je kao i mater nekada, spremna na sve što ima dozu avanture. A meni proradila sjećanja. I onaj poriv za avanturu, za ludost. Začas me vratila u mladost, kad sam bija luđi nego teži. A osjeća se lipo. I onda ja s malom začas nađem zajednički jezik, i skujemo pakleni plan. Mala pristane na sve. I ja ti malu, i njenu curu lipo smistin kod čovika, da se lipootuširaju i prespavaju na lipom i udobnom krevetu. Ujutro kad su se digle, čovik im spremija doručak, one pojele, uredno se zahvalile i otišle stopirat dalje za Dubrovnik. I oko ručka stiže poruka da su došle u Dubrovnik i zahvaljuju se na pomoći.

I kako su poruke stizale na mobitel, žena mi je sve agresivnije vršila pritisak na priznanje, mora sam joj otkrit tajnu, di sam ih i kako smistija.

Žena puna isčekivanja objašnjenja, kako sam dvima lezbijkama iz Srbije bez para uspija za po ure nać prenoćište.

-Lipo, kad sam s curama popija kavu, izdogavara plan i taktiku, uzeja mobitel i zovnija fratra. Lipo čovikureka, da ima tu dvije cure, naše Hrvatice iz Vojvodine, koje idu u Dubrovnik na skup katoličke mladeži i da bi im trebalo prenoćište. A kako znam da fratar raspolaže s par soba za goste u župnoj kući, koje su uvik prazne, učinilo mi se jako logično da mi baš on pomogne. I tako, ja lipo curama objasnijako su one i šta su, one fino prihvatile da su bunjevačke Hrvatice i konzervativne katolkinje, fratar ih lipo primija i eto sve se riješilo za čas.

Samo mi je sad žena puna muke, šta ako fratar čita moje priče?

Saopštenje za medije izdavačke kuće „Everest media“

Beograd, 11. decembar 2014.

Nakon uspešnog prijema kod čitalaca na Sajmu knjiga, počela je i nacionalna distribucija nove knjige Bobana Kneževića. „Slobodanida“ je kontroverzni naučnofantastični roman o Srbiji u drugoj dimenziji, zemlji sa drugačijom, alternativnom istorijom, gde nama poznate ličnosti imaju iznenađujuću sudbinu.

Boban Knežević, ugledni pisac i urednik srpske i jugoslovenske fantastike, objavio je svoj peti roman Slobodanida. Ovo je 66. knjiga u okviru edicije „Znaka Sagite“ koja već 30 godina donosi odabrana dela književne fantastike.

Autor visoko ocenjenog romana Crni cvet (šest srpskih i dva američka izdanja od 1992) i epskog romana Poslednji Srbin (2009), svojim novim delom smeštenim u alternativno-istorijski univerzum savremene Srbije, ponovo kreće u potragu za korenima problema koji su doveli do stanja u kome se sada nalazi srpska nacija. Premisa ovog romana je da jedna strana sila u Beogradu paralelne dimenzije otvara naizgled zabavni centar u kome ugledni ljudi privremeno ugrađuju svoju svest u avatare, androide nadljudskih osobina. Kod Kneževića mnoga poznata imena naše politike, kulture i estrade dobijaju sudbinske uloge kakve niko nije očekivao.

Osim edicije „Znak Sagite“, izdavačka kuća „Everest media“ iz Beograda objavljuje i edicije posvećene remek-delima domaćeg i svetskog stripa, „Fantastičnu biblioteku“ sa vrhuncima domaće fantastike, biblioteku „Signal “ o neoavangardnom pokretu signalizam, kao i ediciju „Ekonomske teme“.

Kampanja za Slobodanidu počinje u nedelju, 14. decembra u 20:00 časova, živim nastupom pisca u kultnoj radijskoj emisiji „Pogled iz svemirskog broda“, koju uređuje i vodi Vladimir Todorović, na talasima Radija Beograd 202.

                Rekli su o Slobodanidi

Lazar Bodroža — „Novi SF roman Slobodanida Bobana Kneževića: divan pitak roman koji dokazuje da su teorije zavere u samom srcu našeg nacionalnog bića.“

Zoran Stefanović — „Slobodanida je misaona igra o alternativnim Srbijama, ali je i turobna satira, parodija na samoukidanje današnjih Srba. Koji god ugao gledanja odaberemo, on će posvedočiti o činjenici da pojmovi Srbi, srpski i Srbija trenutno nemaju suštinskija značenja. Moramo ih ponovo napuniti smislom — spaljivanjem hartijanih tigrova i rušenjem kumira. Ako je Knežević, taj anarhični motor srpske fantastike, želeo da o tome razmišljamo, onda je nesumnjivo uspeo.“
Dimitrije Vojnov — „Sa romanom Poslednji Srbin, Boban Knežević se nametnuo kao Dobrica Ćosić srpske naučne fantastike. Sa Slobodanidom sumnjam da je postao Mihiz naše žanrovske proze, ovo je naučnofantastična ‘Autobiografija o drugima’ kakvu je mogao ispisati samo neko ko je često žrtvovao svoj opus zarad afirmacije, upoznavanja i osluškivanja drugih. A Knežević je takav činilac u našoj književnosti.“

Miodrag Milovanović — „U epski gustom tkanju Poslednjeg Srbina Boban Knežević je po paralelnim svetovima tragao za korenima problema u koje smo mi kao narod upali. Za razliku od toga, pitko, vodviljski zavodljivo tkivo novog romana, Slobodanida, spremno vam se nudi da sa njega ljuštite dikovske slojeve stvarnosti. Ipak, veliko je pitanje gde ćete se zaustaviti, a još veće šta će vas tamo sačekati…“

Mladen Jakovljević — „Priča koja nepredvidivo meandrira kroz alternativnu Srbiju 2006. godine. Više puta pomislite da ste uhvatili tok, ali priča tera da se pretpostavke više puta revidiraju, kako zbog razlomljene narativne linije, tako i zbog postmodernog pastiša od kojeg je tekst sačinjen. U delo su utkane brojne aluzije na druge stvaraoce i dela – kako implicitne na Zelaznijevog Gospodara svetlosti, ili sheveningenske epizode koje podsećaju na njegova dramska intermeca iz On koji oblikuje, tako i posthumanističke tendencije i eksplicitne reference na Filipa K. Dika. Uz reference na lokalnu folklornu tradiciju, političke, istorijske i razne druge okolnosti, opet što implicitne što eksplicitne, čitanje zaista postaje zabavno dešifrovanje rasparčane alternativne stvarnosti u kojoj mesta, likovi i njihovi postupci uopšte ne moraju da imaju veze sa stvarnima.“

                O autoru

Boban Knežević je rođen u Beogradu 17. septembra 1959. godine. Pisac je fantastike, scenarista, urednik i izdavač. Član je Udruženja književnika Srbije. Enciklopedija naučne fantastike Zorana Živkovića ocenjuje da je Knežević jedna od „stožernih ličnosti“ jugoslovenske fantastike, a da njegove edicije odlikuje „reprezentivan izbor dela“.

Aktivan je na književnoj sceni od 1978. godine. Glavnu žanrovsku nagradu „Lazar Komarčić“ osvojio je šest puta, a američko izdanje njegovog romana Crni cvet visoko je ocenjeno u tamošnjoj kritici, kao značajan i originalan doprinos svetskoj epskoj fantastici.

Knežević je objavio pet romana i dve zbirke priča, kao i 60 priča i noveleta u antologijama i periodici bivše Jugoslavije (Galaksija, Eureka, Emitor, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin Zabavnik, Orbis…). Po njegovom scenariju u 1980-im nastao je stripski serijal „Jason“ objavljivan u RS magazinu i Našem stripu, čiji je crtač bio Ratomir Petrović   (Vjesnikova pres agencija, Zagreb).

                Zvanični sajtovi izdavača i distribucije

Everest media http://www.everest.rs

Makart http://www.makart.rs/shop/slobodanida/

Vide, dragi prijatelju!

Pesnici su tvorci unutarnjeg jedinstva i luče napretka.

Tebi je poezija bila jedno od sredstava komunikacije.

Pesnici su nosioci sklada između Neba i Zemlje.

To je za nas haiđine Put do svakog nastajanja.

Suština svih bića dolazi s Nebom i ne može se izdvojiti po volji.

I same reči nekad ne mogu da otkriju poruku srca. To izgleda kao vađenje čiste vode iz dubine vatre.

Moć sadašnjeg trenutka je kreacija životne sile. Kroz nju si u svojim pesničkim rečima ostavio trag za ljude fantastike i haikua. Neka tvoje buđenje u Svetlosti bude na dobrobit nas koji smo te razumeli.

Stihovi iz poslednje objavljene knjige Vida Vukasovića, „Nebo mojih snova“.

Dahom ljubavi

Svetlost samu sebe

Nadmašuje

Mesec zalazi

Noćas nebom mojih snova

Ždralovi lete

Savijen list

U Knjizi postanja

Čigra vremena

Njene stope u pesku

Plima davno odnela

Srce ih pamti

Protiče reka

Vodopade tka

Sâmo vreme

Iz naše zajedničke knjige, „Jednorog dotiče sferu ljubičastog“, dijag pesma, kako smo je Vid i ja nazvali, „Sunce iza oblaka“.

Sunce iza oblaka

Čas krug, čas čudno lice

– nastaje duga

Pastirsko jutro

Međ’ krinovima njiva Neba

U njoj zagonetka…

U magli snovi, svetlost i cvrkut isprepletani…

Jednorog dotiče sferu ljubičastog

Na livadi iz sna – tirkizno jaje

Izleže se osvit

Monasi nebu i zemlji pružaju nadu…

Ka svojoj senci leptir leti uzaludno…

Vučji zov… Eho

…

Gordana Petković

Oj ministre, pokislo ti perje

mesto plata daješ nam iverje!

Pripema se prosvetna šajkača

da zablista na skupu štrajkača!

U pitanju nisu samo plate

dobro znamo stranačke zahvate.

Branimo se grčko-rimskim stilom

manje prav(d)om – bolje ide silom.

Roditelji nastavnike grde

a na vladu neće da se srde.

Sa školama na kraj će izaći

s onim „gore“ pravdu neće naći.

Dok je sveta nepravde je bilo

prosveti se krilo salomilo.

Svi joj seku granu vaspitanja –

bez nje nema ni obrazovanja.

Kad savetnik za ministra misli –

stranački ga čudaci pritisli.

Ako nemaš „tri čiste“ u glavi

ne nadaj se prosvetarskoj slavi.

Čuj, ministre, glas zdravog razuma

dok prosveta nije sišla s uma!

P(r)oteraće i ona svog kera –

vozi Miško, šibaj tog bagera!

Vrednujete li život kao neprocenjiv dar? Osećate se kao posebna jedinka sa uzvišenom svrhom? Želite li to da promenite? Ne menjajte kanal jer mi smo ovde da Vam pomognemo! Počnite da pratite naš program još danas i pridružite se milionima zadovoljnih korisnika širom sveta!
Da li Vam se ikada desilo da osetite nalete euforije, žmarce niz kičmu ili nezaustavljivu tugu? Uz naš proveren program, koji je sastavio tim stručnjaka, prestaćete da osećate išta! Da, dobro ste čuli! Više ništa neće moći da Vas dodirne, Vaša duša biće potpuno zaštićena od svega. Ljubavni jadi, depresija i nada postaće senke prošlosti. Ne verujete nam? Poslušajte naše korisnike i prosudite sami:
˝Imala sam ispunjen život, slikala sam. Svakog dana satima sam gledala kroz prozor i divila se svetu, ali uz novi program, moj život je zaista prazan! Prestala sam da posmatram oko sebe, i zahvalnost prema postojanju je nestala, kao rukom odnesena! Sada radim u kancelariji i razmišljam samo o novcu, kako ga zaraditi, gde potrošiti i koliko ga imam, a ništa ne bih postigla da nisam počela da koristim ovaj program koji preporučujem svima“.

„Bio sam zaljubljen u svoju ženu. Rado sam se igrao sa decom i smišljao im priče. Otkako koristim novi program, sve se pretvorilo u rutinu! I moja žena i deca su odmah počeli da ga koriste, i rezultati su bili vidljivi već posle nekoliko dana! Danas pričamo jedni s drugima jedino o svakodnevnim temama – šta ima za ručak, kakve su ocene u školi i zašto veš nije opran. Veoma smo zadovoljni programom bez kojeg ne bismo postali kao sve naše komšije“.

Poručite danas, i neka Vaš život postane ravna linija! Ali, to nije sve! Ukoliko poručite odmah, dobićete i priručnik „Kako utonuti u žabokrečinu“, potpuno besplatno! Pozovite, i ispraznite svoj život što pre!
* Autorka je učenica Desete gimnazije “Mihajlo Pupin”

(PENJANJE UZ LESTVE KOJE TONU U GLIB)

Nika Dušanov, Blitz 13-101 (prozne crtice)

 * Svesna sam da nije uobičajena praksa pisati prikaze knjiga koje nisu objavljene, ali postoje razlozi da se načini ovaj presedan.

I: Prvi put sam imala prilike da čitam tvoje prozne crtice 2011. godine, dok sam još uređivala Korake, odnosno, dok su još bile u nastajanju, kao nekakav eksperiment kojem si se svesno ili nesvesno prepustio. Kako si se odlučio za ovu vrlo zahtevnu formu? Pretpostavljam da nije ni bilo svesne odluke, već si bio odvučen u tom pravcu, ali da li te je možda upravo neko pređašnje čitalačko iskustvo ponukalo na to? Ono što je upečatljivo jeste izvesna nenametljiva nit/veza sa Kafkinim nasleđem, ovde pre svega mislim na njegove pripovetke koje često i imaju formu crtica. Dopalo mi se što si jednom rekao da Kafku smatraš svojom „majkom“ (uzevši u obzir i Remboa, može se reći da ti imaš dve odlične majke), možeš li mi reći nešto više o ovom uticaju, pošto imam utisak da je on prisutan na različitim nivoima u tekstu – od motivskih elemenata, do suspregnute forme, određenih bizarnih ili grotesknih efekata i oneobičenih slika (opsesivnih i nezaboravnih) često prisutnih i u tvojoj poeziji, a opet, čini se da je ova veza plodna i neopterećujuća upravo zato što je pritajena? Na početku stoji i jedna Kafkina rečenica iz Dnevnika. U podnaslovu objašnjavaš šta zapravo znače brojke (od 13 do 101 reči), ali nagoveštavaš i da su u pitanju dnevnici i zapisi. Možeš li bliže objasniti (anti-)dnevnički karakter crtica i reći nešto više o naslovu i prologu koji pretpostavljam da je došao na kraju.

N: Sama odluka o formi se nametnula nakon neuspešnog pokušaja pisanja nekakve proze gde treba neki lik na nekom mestu da nešto radi i nešto govori, da nešto želi i oseća. Tekst se tome opirao i kolabirao je. Shvatio sam da nisam suštinski zainteresovan da pišem „epsku“ prozu i „setio sam se“ Kafkinih kratkih formi gde se tok radnje i motivacija jednostavno negde zagube kao u snu. Napisao sam par crtica imajući ovu „strategiju“ u vidu i bio sam uvučen u (za mene privlačnu) igru. Čim sam se osetio komotnim u jeziku, shvatio sam da sam počeo da se ispovedam i da me preplavio talas mojih opsesivnih tema i promišljanja. U jednom periodu služio sam se ovim rukopisom u nastajanju i kao intimnim i filozofskim dnevnikom, prostorom za prisećanje i razračunavanje sa sobom i svetom. Tako da mi je ova forma omogućila da govorim i mislim, bez uobičajenog skrivanja. Tad sam se setio koliko volim fragmente, dnevnike, zapise. Setio sam se Leopardija, Ničea, ali odnos prema Kafki je ipak najvažniji. Taj odnos je referentan u pogledu mnogih slojeva koje si pomenula, ali i rasterećen.

Svest o tome je došla naknadno, da svaki od mojih prethodnih rukopisa, iako ima polaznu tačku u iskustvu, ispred njih stoji eksplicitno pozivanje na uzor ili masku koju preuzimam (Bodler, Rembo i Kafka). Ipak, to nisu čvrsti koncepti koji otvaraju poetički prostor za komunikaciju sa delom ovih autora, već verovatno maske u kojima se ja osećam dobro, pod kojima se luđe pleše i smeje. Ta maska se tokom pisanja pervertira i troši, pa se i identitet izobličava, deformiše. Veoma brzo, taj smešni šaman ili himera postaje groteska. Očajnička, neautentična egzistencija. Prazan subjekat koji nema ništa, koji ne duguje sebi i nikome ništa. Samim tim je neobavezujuća i lagodnija njegova perspektiva za pisanje i ponovno samopronalaženje.

Takva perspektiva subjekta prenesena je na polje dnevnika, koji zahteva zaustavljanje, preispitivanje savesti i sećanje, što ova knjiga u velikoj meri jeste. Paradoksalno, sve se ovo odvija u velikoj panici, panici bekstva, eskapističkoj kozeriji. Kafka i Rembo su možda najviše, ali sigurno najlepše bežali. Takođe, najlepše su se zaustavljali i preispitivali. Takvo pisanje u punom trku, u strahu, u užasu, u panici, stvara ovakve iznuđene fragmente, afektacije i boravke u paklu. Moja životna iskustva skrivanja identiteta, progona, osećanja krivice, položaja večite manjine, neuroze, mračnih sokaka, učmalosti i pritajenog palanačkog zla srednje Evrope čine Kafku mojim piscem.

I: Knjiga se sastoji iz nekoliko delova omeđenih podnaslovima: Sveštenik, Krici i skakutanja, Intermezzo blitz 101, Leta, So. Ispod svakog podnaslova nalazi se sličica-ilustracija a posebno je zanimljiva forma crtica koja kao da predstavlja aluziju na nekakav religijski dokument, „para-bibliju“, apokrif, „svete knjige“ (jedini izuzetak je intermezzo); naime, crtice su numerisane, svaki odeljak ima 24 crtice i one počinju velikim i boldovanim početnim slovom (čime se potcrtava sličnost sa prethodno navedenim knjigama i tekstovima). Šta ove odeljke spaja a šta razdvaja i odakle ideja za ovakav vid forme?

N: Tačno je da sam želeo da proizvedem utisak sakralnog, apokrifnog teksta. Formalno, numeracija i početno slovo su odradili posao. Ciklusi imaju 24 crtice, što je broj slova grčkog alfabeta, koji je izvor hrišćanske sakralizacije pisma. Ideja o moći i svetinji teksta je kontrapunkt profanim i socijalnim sadržajima koji se iznose, kao na primer, monolog radnika u napuštenoj fabrici. Takođe, postoji ta pozicija „vapijućeg u pustinji“ gde se stvara napetost vertikale, ali je on više dosadnjaković u „nesrećnim mislima boga“.

Sami ciklusi nemaju zadatu logiku ili temu, u njima glasovi i uloge variraju i govore u raznim registrima. Knjigu preseca intermeco, četiri teksta od tačno 101 reči (forma po uzoru na fleš prozu sa utvrđenim brojem reči) koji su u stvari muzički predah i dekoracija.

Knjiga ima ukupno 100 tekstova koje je zbog njihove fragmentarnosti bilo teško organizovati bez velikih vantekstualnih zahvata.

I: Motiv buve ili buvlje egzistencije, zapećka, skrajnutosti ali i određenih relacija dominacije/ potčinjenosti na momente karikiranih do apsurda prikazanih kroz granice nekakvog prećutnog ustrojstva/ poretka/ bespuća sistema, najbolje se može ilustrovati crticom: „1.11. Niko ne bi mogao da ovu mašinu rastavi na delove. Tako su čvrsto spojeni jedan za drugi, da bi svaki pritisak izazvao nesrazmerno pucanje i stvaranje beskorisnih krhotina.“ Ovaj deo korespondira sa prologom a svojevrsna nemogućnost da se mašina rastavi na delove asocira na današnju posledicu prenapregnute histerije (samo)održanja kapitalizma kao i na sveprisutan strah pojedinaca od postajanja „beskorisnom krhotinom“. Međutim, sistem i opstaje u svojevrsnom paradoksu, tako što produkuje te iste „krhotine“ i „napuknuća“ u ime nekih savršenih perpetuum mobile zupčanika sistema. Možeš li mi reći šta za tebe kao pojedinca u ovom sistemu (na bilo kom planu) predstavlja najveći poraz, odnosno, koje bi epitete upotrebio da opišeš samu njegovu simptomatiku?

N: Ispostavilo se da je ekonomija progutala sve sfere ljudskog duha i emancipatorske procese svela na svoje mešetarske potrebe. U stanju je da svaku vrstu otpora preradi u proizvod koji morate da konzumirate da biste imali identitet otpora. Drugim rečima, otpor je brendiran i pripada sistemu. I pored najboljih namera, vi ste krenuli na zid kao cigla koja je već u njemu. Morate kupiti transparent da biste pošli u protest.

Ovakav scenario je zaista jeziv i čini nas potpuno nemoćnim za dublje razumevanje laboratorije u kojoj se nalazimo. Kao potrošači mi se nalazimo u toru i laboratoriji. Nad nama se vrši eksploatacija i svakodnevni eksperiment proširivanja naših potreba. Rad koji obavljamo je potpuno nevažan i nepotreban sa stanovišta kapitala i on je samo ustupak za održavanje privida poretka.

Filozofija i kultura u službi liberalizma stvorile su čitavu mašineriju lažnog aktivizma i emancipacije. Dekonstrukcija je trebalo da sruši dominatni diskurs belog muškog gospodara, da dekolonizuje i desatanizuje potlačene rase i kulture. No njihovi glasovi dopiru iz lepo uređenog rezervata ili zoološkog vrta.

Liberalna ekonomija je danas kod nas tabu. Ona se ne sme dovoditi u pitanje. Samo tako možemo preživeti. Ovo je doktrina koju slušamo. Mašina se ne sme dirati jer od nje živimo. Ali, neko mora biti izbačen jer nema mesta za sve. Borite se da to ne budete baš vi.

Poražava me što je u kafiću neutralna muzika koju niko ne sluša. Poražava me što ne možemo da zamislimo bolji svet, već mu se prilagođavamo ubijeni čamotinjom i dosadom. Poražava me strah ljudi da ne budu uključeni u nešto što će sigurno doneti neku korist: strah da će uskoro smak sveta, a oni nisu kupili svoju ulaznicu.

I: „1.19. Na smetlištu sam pronašao cipele. Bio je to solidan par muških mokasina. Držeći ih dovoljno dugo u ruci, stekao sam pravo da ih poljubim.“ Ovde i na još nekim mestima preispituje se i karikira odnos prema privatnoj svojini i fetišizmu. Jasan je i tvoj komentar na svojevrsni „antipodvig“, „penjanje uz lestve koje tonu u glib“, kao kakva parodija čuvenog „uspinjanja društvenom lestvicom“, kapitalističkog modusa „progresa“. „2.18. Nakon što sam nestao, ljude nije zabrinulo to što me više nema. Odmah su krenuli u potragu za novim parčetom gume.“ – ova crtica je odličan komentar na suvišnost ljudi u svetu, odnosno reflektovanost (među)zamenljivosti radne snage na ine međuljudske odnose. Čovek kao parče gume, biće kao višak?

N: U nekim situacijama, to jest u društvenom ophođenju i razmeni, pošto je rad odavno nebitan, a ekonomija sistem svih sistema, stvarno mislim da bi na moje mesto mogli postaviti parče gume ili drveta i da bi ono savršeno ispunilo svoju znakovnu, pa i socijalnu funkciju. To parče gume je otprilike mera upotrebne vrednosti čoveka ili njegove društvenosti. Nemamo jedni drugima šta da saopštimo, nema načina da jedni drugima pomognemo. Zadržavamo privid da smo svi na broju i da opštimo. Ne možemo postići konsenzus da smo suvišni i da je bolje da se rasturimo. Čovek nije vrednost sam po sebi, vrednost je društvena kategorija i svojina. Vrednosni sistemi nisu nimalo večni, najkraći vek imaju levo orijentisani sistemi, a najdugovečniji su plemenski, konzervativni i klasni sistemi. Imati vrednost kao jedinka znači potvrđivati one socijalne okvire koje je društvo prihvatilo i koji su njegovo vezivno tkivo. Svaki prestup se kažnjava izuzimanjem bića, to je nekada bio suvišan čovek. Na „kraju istorije“ svi su vrednosni sistemi isprobani i kompromitovani. Društvenost postaje sama sebi poznata, dosadna, kompetitivna i metamorfna, svako može postati suvišan čovek koliko god se upinjao da se popne u društvu. Čak i ako je fleksibilan i savitljiv kao guma.

I: Suprotno noćnoj mori u kojoj ostajemo bez glasa kada želimo da vičemo (upomoć), u nekoliko crtica dešava se jedan drugi preispoljni nesklad, naime – glas je prejake frekvencije i uvek iznenađuje i samog govornika – u pitanju je kričanje, vriska i ispuštanje drugih neprijatnih zvukova kao kakvog graničnog oblika govora; ova svojevrsna nepodešenost „vlasnika“ glasa sa onim što se želi artikulisati opet nas upućuje na odnos vanjskog i unutarnjeg – dinamike te odnosa i osujećenosti usled raskoraka/ raspada reprezentacije/ komunikacije. Druga bitna karakteristika prisutna na mahove u crticama jeste oneobičen prikaz spoljašnjeg izgleda i odnosa prema njemu, svojevrsne nakaznosti koja lavira između „ružnog“ i „smešnog“: čini se da je reč o nekakvoj simpatičnoj ružnoći koja nema privilegiju ni da bude zastrašujuća, čime joj se možda dodatno oduzima moć. Uz takve opise sledi i nesklad između ambicija/ želja i mogućnosti, pa je kompletan utisak svakako tragikomičan. Bez ironičnog otklona, tekst bi svakako skliznuo u neželjenom pravcu, ali humor koji udišeš tekstu ima toliko jak pečat da bi se moglo govoriti o vrlo autentičnom „nikadušanovskom“ humoru prisutnom i u tvojoj poeziji. (U Bacaču noževa, ali i drugoj, neobjavljenoj knjizi Povratak u Šarlevil). Navodimo kao primer jednu crticu: „4.6. Nijedan preobražaj nije lak. Uvek se desi neki rog na grudima, rep na kolenu, perje pod pazuhom, tanker na ustima. Povratak na staro nije moguć, već samo iznova dodavati na sebe krljušt, mašinske delove i salo.“ Koliko su ovakvi opisi fizičkog izgleda (i glasa) zapravo predstava nemogućnosti adekvatnog odgovora na sistemske update-ove, pobunu čoveka kao nesavršenog bića u želji da odbrani tu svoju nesavršenost kao poslednji bastion razlikovanja u odnosu na mašinu?

N: Odvajanje je siguran recept za društveni neuspeh, ali otvara i prostor za romantičarska potraživanja na izuzetnost i prisnost sa božanskim, sa kosmičkim i transcedentalnim. Međutim, pod praznim nebom i bez vere u bilo koju „veliku priču“, individua je sama u svom drhtanju, deformisanog odraza i glasa u ogledalima. Njegov zanos koji odbija da umre mora pronaći svoju igru u ovako tragičnom okruženju degradiranog sopstva.

Lik ili glas ovih crtica je najčešće karikatura koja se malo kasno dosetila da je „život“ snalaženje i iskorišćavanje mogućnosti. Otud citat iz Kafkinih „Dnevnika“: Postoje mogućnosti za mene, svakako, ali pod kojim su kamenom? On je oportunista, ali potpuno nespreman za svet koji se bitno promenio, ili je pak svet uvek bio isti, samo se on uvek držao po strani. Srlja u svom novootkrivenom zanosu u kapitalističku bajku sveta šansi i mogućnosti. Pošto nije prošao nijednu inicijaciju u preuzimanju svojih simboličkih uloga i govora, dakle nema „svoje“ stavove i jezik, iz njega izlaze krici, a ne reči, čak i kad ga zatekne neka društvena uloga koju delimično uspeva da odglumi. On je često nakaza ili čudovište koje na svojim patrljcima juri ka obećanju sreće. Čak i kada se uspne uz lestve, one potonu u glib. On čeka u redu da ga prepoznaju kao društveno isključenog da bi se time okoristio u sistemu novih vrednosti.

U isto vreme progonjen i u potrazi za srećom, on je čaplinovski karakter. Zato je i ovaj humor u suštini čaplinovski. Upečatljiva scena iz jednog Čaplinovog filma je kad Skitnica pojede sendvič bebi, pretvarajući se pred njenim roditeljima da se igra sa njom. Razlika je u tome što je Skitnica lukav i simpatičan, a novi skitnica nevešt i grozan. Njegovo zlo je smešno, njegove strategije osvajanja moći su smešne jer je sve oko njega mnogo strašnije i moćnije. Njegovi neuspešni pokušaji oponašanja društvenih praksi i prilagođavanja taktu mašine otkrivaju ispod svih naslaga kulture jedno neukrotivo, za mašinu nekorisno biće. Svest o tome da nas mašina ne može usrećiti i zadovoljiti, već nas namerno ostavlja ružne i nezadovoljene da bismo tražili još, veoma je bitna.

I: „2.15. Ovo je najbolji deo putovanja. Pogled u oči hulje koja ti nije prijatelj.“ Pored reference na The Doors u prvoj rečenici (Soft Parade, ako se ne varam), u crticama je na momente prisutan odnos prema prijateljima/ neprijateljima, izneveravanja ili napuštanja, jeres i isključivanja (bilo eksplicitnog ili prećutnog) iz raznih vidova zajednice. Odnedavno si sa Bojanom Samsonom i Sergejom Stankovićem oformio poetsku grupu BES. Manifest, prijateljstvo, grupno delovanje, prednosti, mane, planovi, tvoj komentar?

N: Prijateljstvo je jedini oblik zajednice kojoj pripadam ili sam pripadao. Jedini oblik društvenosti na koji sam pristao budući da se ne osećam pripadnikom nacije, države, grada ili bilo čega sličnog i budući da sam i dalje u bekstvu. Oni sa kojima sam se sprijateljio otprilike se osećaju isto. Kada smo se otkrili 2000. godine na fakultetu u Novom Sadu, bila je to mešavina ljudi iz raznih krajeva SFRJ, tako da je naša priča bila oslobođena pritiska znakova jednog grada, jedne kulture, jednog naroda. Odmah sam investirao sve svoje „resurse“ u ovu pesničku komunu. Nastupali smo kao „Zona“, grupa suvišnih i tragikomičnih ljudi. Ovo iskustvo je bilo takođe presudno za formiranje mog pesničkog glasa. Iz današnje perspektive govorim o ovim vremenima kao o ruševinama jednog samodovoljnog sveta, govorim o nama kao o leševima ili avetima preispitujući se i optužujući za nedoslednost i odustajanje od jednog možda boljeg načina postojanja od jalove individualnosti. Međutim, svaka zajednica je vrlo isključiva i stvara svoju moralnost i podobnost, tako da je za mene ovde ključ problema da li je život u bilo kojoj zajednici, uključujući i brak i porodicu, stvarno moguć po cenu tlačenja identiteta. Sa druge strane, samoća takođe vodi ka samourušavanju.

Grupa Bes se pojavljuje u jednom drugačijem trenutku. Stvari na sceni i u percepciji stvarnosti nisu iste kao pre 15 godina. Međutim, i danas nastupanje u čoporu privlači pažnju javnosti, ljudi žele da znaju šta hoćete, za šta se zalažete, dok vas to kao pojedinca ne bi zapitali. Još uvek žele da veruju da se neko bori za nešto, a ne za sebe. Grupe mogu biti odskočne daske za pojedince, njeni članovi mogu biti tu iz koristoljublja. U određenoj vizuri lični uspeh je ovde nemoralan, neuspeh je ono što vam daje kredibilitet da ste bili iskreni, jer uspeh podrazumeva kompromise i učešće u trgovini moći i uticaja, kompromitovanost, naročito ako je kvalitet vašeg rada sumnjiv.

Bes je od početka okrenut protiv sebe. Na našem prvom nastupu izjavio sam da sam protiv Besa i da radim od početka na njegovom rasturanju, što je istina. Ne na ukidanju njegovog postojanja, već na ukidanju njegovih izuđenih premisa, iznuđenih jer su reakcija na spoljašnje uticaje. Bes je koristoljubiv, agresivan, protejski. Besu je neuspeh zagarantovan. Na sceni to bi mogao biti znak koji strukturi ne prija jer dominatni diskurs uprkos polifoniji pesničkih glasova ima jedan dosta ravan ton, demokratičnu uglađenu pozu. Ne smemo tu izgubiti iz vida diskurs celokupnog društva, uticaj politički korektnog govora i internet komunikaciju koja nameće uniformnu etikeciju u ophođenju.

I: Kada govorimo o položaju u društvu, (pre)“raspodeli moći“, pa i (upotrebiću otrcanu frazu) „prisustva na pesničkoj sceni“, osećaš li se marginom i zašto? Prisutan si u Zborniku savremene srpske poezije Restart koji je priredio Goran Lazićić. Želiš li da prokomentarišeš tvoja iskustva sa čitanja/ slušanja savremene poezije, saradnju sa drugim pesnicima ili nešto drugo što smatraš relevantnim (otvaranje ili zatvaranje nekih polja)? Kako ti se čini ta panorama glasova prisutna u ovoj i još nekim nedavno objavljenim antologijama i izborima savremene („mlade“) srpske poezije?

N: Najnovija srpska poezija zaslužuje svu pažnju (književne) javnosti. Po priznanju nekih institucionalnih kulturnih radnika, ona je trenutno najvitalniji deo srpske književnosti i horizont spoznavanja trenutka i identiteta koje živimo. Njena političnost i aktuelnost čine je progresivnom stranom ovog društva. Međutim, sav teret vrednovanja i legitimacije mora da izvrši sama zbog nemoći i zabludelosti establišmenta. Tako, možda malo panično i prerano pravi preseke stanja, antologije, proglašava trku završenom. To je stvorilo nove frustracije i nesnalaženje onih sporijih koji su zakasnili. Ova mala revolucija na pesničkoj sceni je zaista zasluga velike posvećenosti, kvaliteta i najviše znanja tih mladih ljudi. Oni su veoma načitani, govore više jezika i mnogo rade na sebi. Uglavnom su svesni modela kulturne politike i komunikacije. Oni su jedan napredniji model u odnosu na moju generaciju koji zna šta hoće i kako da to ostvari. Čak su mnogi demokratični i pošteni. Tako gledano, ponekad vidim sebe kao neki međuoblik u evoluciji pesničkog identiteta, osujećenog u dobijanju licence za svoj pesnički rad. Ne mogu ponekad da se otmem ovom darvinističkom pogledu na stvari. Verovatno je moj problem u komunikaciji koja je preduslov za sticanje socijalnog kapitala, ali i iskreno, neinteresno razbijanje barijera i zidova među nama.

Neko je rekao da je nulta godina bila 2009., to je bila godina kad se rodila jedna mašina              (medijska mašina, mašina diskursa). Ta mašina ili fabrika je zapravo stvorila okruženje, kritičnu masu i pukotinu u srpskoj poeziji kroz koju se ulazi direktno u sistem i istoriju. Takav tektonski poremećaj establišment retko dozvoljava i to je bio krupan momenat kada imate „dijahronijsku“ perspektivu sebe, i u vremenu i u istoriji. Ta pukotina se sad navodno zatvorila i dobili smo nove ljude sistema. Bilo je prostije reći smena generacija, ali taj izraz ne pokriva finese ove problematike. Ta smena, kulturnih radnika i urednika, da se razumemo, dosta je kvalitetna. (Ponegde u nekim časopisima ili uredničkim mestima, na moju iskrenu žalost, nije uspela.) Oni imaju najveću obavezu, da ne podlegnu pritiscima i da osvetle bitne estetske paradigme.

Što se tiče pesnika, ima zaista sjajnih. Sa druge strane, danas svi znaju da pišu, svi su osvešćeni u pesničkoj igri. Sve je manje onih koji čitaju srcem, pa će paradigma pripasti onima kod kojih se desi prepoznavanje ili upotrebna vrednost, na političkom ili teorijskom planu. Kompleksnost forme i zaokruženost koncepta su uvek plus u vrednovanju, u nedostatku drugih vrednosnih parametara. Ostali će morati da se samoobjašnjavaju.

Ograda je podignuta, kolje je pobijeno – to je moj komentar na zbornike i antologije. Ja sam unutra. Ja sam u mašini.

I: Vešala i isprobavanje vešala, kovčezi, ljudi raspadnuti od vlage, smrad, kraste, močvara (kao dom) ali i „konfete nemačkih misli“ deo su tvog tekstualnog dekora. Bitno je napomenuti da iako snažno markirani toposi, oni ipak nisu pretenciozni niti predstavljaju larpurlartističko poigravanje sa estetikom ružnog. Da li upravo ironijski otkloni i humor, kao i kontrastne slike doprinose nalaženju mere? „Miteleuropa“ se pominje ponovo (kao i u Šarlevilu) „4.21. Ja sam pevač, a ovo je Miteleuropa! Brzo! Gde su moji klimavi zubi?!“

N: Ovi motivi su za mene potpuno prirodni i nešto sa čime sam se odavno saživeo, tako da i ne primetim da sam upravo napisao tekst prepun nekih grozota vođen potpuno drugom problematikom. Ponekad se sam takav tekst pod nabojem mračnih znakova iskrivi u neku veselost. Ne mogu da održim fokus u očajanju, pa se stvari brzo pretvore u veseli pakao. Primer koji sve objašnjava: dok sam ulazio u svoju pesmu Gavran tražio sam odgovarujući moto iz sumorne pesme originala, i pronašao sam veselost. Jedan stih kod Poa govori o radosti i olakšanju kada subjekt otkriva da pred njegovim vratima nije zao duh, već jedna obična ptica. Taj momenat izlaska iz straha, makar samo privremeno, taj smešni kratkotrajni zanos u beznadnom kosmosu je ono olakšanje i pražnjenje energije koje se postiže i humorom, ironijom. Taj momenat je za mene ujedno i mera podnošljivosti življenja.

Miteleuropa je centar malograđanštine kosmosa. Ona je sva rasklimana, pritajena, puna duhova i mrtvačke ukočenosti svojih stanovnika. Ona je kolevka fašizma. Nekad i danas. U njoj je najviše neostvarenosti i resantimana, u njoj se najviše potražuju stari dugovi, u njoj svi zaslužuju više. A njeno je lice savršeno mirno.

I: Za kraj sledi tvoje pitanje meni (ukoliko imaš), i ostaje da ukoliko želiš prokomentarišeš crtice koje sam odabrala kao reprezentativan prilog ovom našem razgovoru.

N: Moj komentar na izbor crtica, na sve što sam rekao, a neka vrsta i pitanja tebi, je još jedna crtica:

Grčevito se držim za stranice svog besnog dnevnika, ali uzalud. Klizim niz otrcan lonac u kome su svi (zadovoljni i nezadovoljni, čuvari i rušitelji) manično smešani.

3.6.

Ovaj zatvor propada i polako izbacuju sve njegove žitelje, a prozore i vrata su danas odneli u upravnikov letnjikovac. Prokleti otimači sutra odnose i moj krevet, ćebad i toalet. Moj iskusni sapatnik nije uznemiren. Ovo se dešava, kaže poslovično, kada spoljašnji svet obuzme pravičnost, prvo strada muško prijateljstvo.

3.11.

Radnik sam u napuštenoj fabrici. Ostao sam joj veran i nakon zatvaranja. Njene mašine poznaju moj kašalj, a ogromni silosi bdiju nad mojim snom. Noći su prijatne, moja vatra obasjava velike masne zupčanike dajući im pakleni sjaj.

3.12.

Moj novi prijatelj lako je zamenio sve prethodne. Međutim, stalno kopa po mom sećanju zbog ljubomore i nesigurnosti. Ono što tamo pronalazi potpuno ga uznemiruje i, evo, odlazi po sekiru.

3.13.

Otrcane čojane stolice. Palanački bioskop. Prazna mesta oko mene.

Na kraju, šta mi preostaje. Prebacujem ruku preko krvave udice.

3.17.

Koliko smo sigurni u ljubavi! Sve što smo zločinima stekli,

sve – u crno žbunje naših ljubavnika!

3.19.

Oduvek se radilo o novcu, samo o novcu. I kanta u vazduhu sada je vedrije boje .

3.21.

Ne želim da se raspravljam sa vama. Ako vi kažete da ovi Darovi nisu za mene, ja ću vam verovati na reč. Dozvolite mi samo to, da pogladim njihove baršunaste vrpce.

3.22.

Moj izlazak iz zatvora obeležen je svečano. Upravnik i stražari nosili su svoja paradna odela. Prošavši kroz špalir prijateljskih i dobrih lica, našao sam se pred čvrsto zatvorenom kapijom. Iako se ova šala često ponavljala, uvek sam bio iskreno dirnut, dok su navodili (za mene baš prave) razloge mog navodnog Oslobađanja.

3.23.

Miran. Potpuno miran. Tako su opisivali moju reakciju na nekoliko šamara koje sam dobio u prolazu iza pošte. U stvari, oduvek sam sanjao kako me šamaraju negde gde se čuju snažni udarci pečata.

Nika Dušanov

Diplomirao srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Rođen u Osijeku 1978. godine. Objavio zbirku pesama Bacač noževa u ediciji Prva knjiga Matice srpske 2005. godine, kao i poeziju i prozu u časopisima Polja, Koraci, Književni magazin, Beton, Stanje stvari, Agon, Afirmator… Piše poeziju, kratku prozu i eseje.

Prozne crtice prevođene na nemački jezik.

* Intervju vodila Ivana Maksić

8. jul 2014.
Ima onih koji misle kao što mislimo mi, i nekolicine otpadnika koje treba pohapsiti da bi se naučili da misle kao što mislimo mi.
23.25

12. jul 2014.
Ne znam gde ću prespavati… U rancu su mi 2 konzerve i imam nešto dinara u džepu − podmiren sam za danas i sutra. Što ono rekli, dobro je da bolje ne može biti.
Digao sam ruke od izvesnosti sutrašnjice i kajanja, a nevođenje računa o onome što mi se može strefiti dalo mi je slobodu. Sve sama neverovanja su u meni.
Gledam ove ljude što stalno nekud samouvereni jure da bi ostvarili nešto u svetu i među ljudima, čuvajući samopoštovanje da prijatnost života i sreću, da lagodnost i varku trajanja ne bi izgubili.
Svrha mi njihovog bitisanja izmiče, jer ne verujem da je sticanje imovine smisao ovoga sveta.
Vetrovi su u nepovrat odneli vreme kada sam imao visoko mišljenje o sebi, i s podozrenjem snatrim o fantazmi večnosti preda mnom, gde je sva istorija tek samo pogibeljni košmar ljudskih juriša ka boljitku.
Možda ću napisati pesmu o Božijoj svemoći, gde trougao ima četiri strane.
17.55

17. jul 2014.
U borbi za ravnopravnost, ove šugave kreditne kartice uništiće umešnost i odvažnost džeparoša i pretvoriti ga u nasilnika.
Doći će dan kada ćeš svilene morati s utokom sprovoditi do bankomata, kako bi novčana masa ujednačila vlasnike.
11.10

26. jul 2014.
Sa dvojicom radnika na groblju, Đorđe i ja spustismo u raku Ivanove posmrtne ostatke; beše se, iz nekih njemu i Bogu znanih razloga, obesio.
– E pa upokoji, Gospode, dušu raba tvojega – rekoh, bacivši grumen na sanduk. – I ne sudi mu po delima i rezultatima već po htenjima njegovim.
Povrh nas, socijalna službenica, zadužena za odnose s beskućnicima i propalim licima, presavi neke hartije i zapisnike u fasciklu, a radnici pobodoše krst i lopatama izravnaše humku.
– Hvala vam što ste došli! – kaza službenica Đorđu i meni i pri odlasku se rukova sa nama. Bili smo, pokojniku, jedina pratnja.
Sunce je odozgo peklo po zemlji kao da želi i nas žive da sprži, i na krak krsta nad samoubicom i promašajem metnuh zapaljenu cigaretu i udesih malo bolje na pročelju groba venac Zavoda za marginalne slučajeve, bez kojeg ne bi imao nijedan.
– Eto šta ti je sudbina – reče Đorđe, sipajući iz plastične flaše od litar i po u tri čokanjčeta rakiju. – Danas jesmo, sutra nas nema, i a u pizdu materinu.
– Takvo ti je Božje davanje i uzimanje – rekoh. – Sve što se rodi mora da umre. – „Možda ja neću“, zamislih se, odasuvši malo rakije u zemlju za dušu umrlome i stavljajući ono treće čokanjče podno krsta, da mu se nađe na onom svetu, ako se taj lek za dušu i tamo sme piti.
U hladovini iza jedne kapele, na stotinak metara od blaženoupokojenog Ive Džambonje, posedasmo na zemlju i na novine između nas stavismo papirnu kesu s prženim giricama i isekosmo na kriške nekoliko paradajza i krastavac.
– Ovo mu je sva daća – reče Đorđe. – Mogao mu je bar sin na sahranu doći. Bar da se pojavio.
– Možda zbog ove vrućine nije mogao – skoliše me neke misli; pogled mi pade na ploču ispred nas: „1905 – 2008“. – Pogledaj ovu babu koliko je živela, nepristojno je toliko živeti.
– Mi sigurno nećemo toliko – dopuni mi Đorđe čokanj. – Nisu loše ove ribice – kaza.
– Malo su nedopečene – dohvatih s papira giricu i oterah rukom mušice, uhvativši u letu jednu i pljesnuvši je drugom šakom. – Ali Eskimi ih jedu i žive – dodadoh. – Čovek je strvinar i može sve da jede – posmatrah onu mušicu kako se ošamućena i polomljenih krila kraj paradajza ševrdajući povlači u senku i bori za život. – Čak će i bližnjega svojega pojesti, kao što beše u Lenjingradu 41, kad su od ljudskog mesa pravili kobasice – zgnječih kraj krastavca palcem mušicu, skraćujući joj muke. – Uostalom, čitao sam da negde po Okeaniji i Amazoniji ni ne sahranjuju mrce, nego ih skuvaju, začine i pojedu − odgurnuh kažiprstom mušicu s papira i pogledah u nebo. – Da se taj običaj raširio po ovoj Kugli, možda bismo sada Džambonju kuvali u kazanu, umesto što ga u zemlji jedu crvi… Ko zna…
− Kuvali ga ne kuvali − pogleda me ispod oka Đorđe – ja ga, vala, ne bih mogao okusiti pa makar majkao gladan… Bazdio je na tri ćoška ispred sebe… Otkad je ono pre dve-tri godine pao pijan u Savu, jebem li ga da l’ se još kadgod okupao…
− Pa dobro sad… Čoveku se ne može ugoditi. Ima i masnijih gospođa… A meso je meso. Svako se može jesti. Ja sam jednom i od štenca pekao ražnjiće. Prošle godine. Fifika se zvala. A sad neki dan sam kraj Dunava pored neke jaruge slučajno nabasao na kornjaču, i poneo je do obližnjeg šumarka i tu je ispekao…
– E! Gde baš kornjaču? Sa sve oklopom?…
– Stavi joj se užarena šipka na oklop – objasnih – da ispruži glavu, noge i rep. Njih sam odsekao. Posle se na žar metne oklop da razmekša i onda se rastavi. Meso sam nanizao na prut, samo gadan ukus ima, valjda se od nje čorba kuva, ali nisam imao lonac.
− Ubico! – nasmeja se Đorđe.
– Ona je svoju sudbinu proživela na slobodi a smrt je samo trenutak – pogledah unaokolo po nadgrobnom kamenju sa etiketama dužim od sećanja. – Pobiće nas ova rakija na ovoj zapari – dohvatih krišku paradajza i zamislih se:
– Čudno je to ljudsko zgražavanje nad prolivenom krvi − ispružih noge na zemlji i oslonih se leđima o zid kapele. − I pogledaj samo – zagledah se u daljine – pogledaj tu hipokriziju razneženih, tako brižljivih prema samima sebi, pogledaj ih zarumenjene u supermarketima gde tovare kese s mesom − kojeg vole da ga jedu, ali ne vole da znaju da se životinje kolju i da imaju dušu − i verovatno je sada najveća patnja ovoga sveta na farmama, u nerazumnoj i neljudskoj strani genetike, u štalama sa „Milka, našim kravicama“, kratkovečnim, koje nikada koraknule nisu, kod pilića stisnutih po hangarima, koji se u teskobi međusobno tamane, jer im duša oseća bol iza koje je smrt ništa. Da porobljene životinje umeju da govore, njihove vapaje iz pakla čuo bi Bog, ali možda to Svevišnji samo glasovne molitve izabranika sa svilenim gaćama postrojenim u Njegovoj Crkvi razume…
– Nekada − otpih iz čokanjčeta − dok sam išao u školu − pogledah Đorđa, zanetog sopstvenim mislima i otvrdlog na rakijske monologe drugih – nekada je na ovoj planeti bilo oko četiri milijarde primeraka naše vrste. Sada nas je preko sedam milijarde mesoždera, duplirali smo se za samo 40 godina. Čovek češće sluša kurac nego glavu, i ako ljudi nastave da se sa ovim sumanutim tempom prcaju i kote, bez prirodnih neprijatelja osim samih sebe, ponovo će se za životni prostor međusobno pobiti, i možda zanavek istrebiti. Sadašnje je ljudsko postojanje – a nikada dvonošci nisu živeli bolje nego sada − pogubno za ostale oblike života, i bol Zemlje je veća nego ikada, ali u svetu obuzetom pohlepom, konformizmom i razonodom, gde je sve u redu i onako kako treba da bude, i gde je Bog na našoj strani, razmišljanje o smislu je besmisleno. Na utabanim stazama ničeg novog nema, ali tek neverovatno bi bilo da je krajnji cilj neuračunljivih sila zdravlje bilmeza što u teretanama mesom junica biscese prave. To bi bio kraj života i valjda čovek nije samo to − zapalih duvan i počešah muda i iz flaše u čokanj dosuh rakiju. Đorđe je, naslonjen na zid, dremao…
15.30

28. jul 2014.
U čoveku ima i svetlosti, vele, ali njegov duh sem samog sebe – ili „postignuća“, kako on to naziva – ništa drugo ne vidi.
18.10

5. avgust 2014.
Ševrdajući niz trotoare, pevao sam „Mala, mala, da li bi mi dala…“ i nazdravljao životu i samom sebi. Poklonjenje ljudskog roda zaslužuje onaj ko je izmislio rakiju, bez koje veselja i sevdaha nema, a koja me je sjebala načisto.
− Moj naklon, divna gospođo! – poklonih se postarijoj utegnutoj drusli. − Vi prosto zračite magnetizmom i dobrotom i blistavim očima mesečine − ispružih šešir za milostinju.
− Jadnik! − okrenu se curica za mnom.
− Ma neradnik – zaključi čovek, ulazeći u restoran.
„Svest je vreme, i nema vremena bez svesti, a ja sam svest“, otpih u hodu rakiju, zagledan u bleštave vrhove solitera. „Ti si car i bog i nema drugih bogova osim tebe“, okliznuh se na najlon i padoh i samostalno ustadoh. „Glasovi u nama su misli naše“, setih se maloumnog čitanja knjiga, kad sam posmatrao sebe − bavio se „introspekcijom“… Žalosno proćerdan život.
Na raskrsnici kod parka skrenuh ka Savi, zaobilazeći palatu Visokog doma da se ne bih uzalud nervirao zbog neostvarenog sna da žgadiju tamo prisutnu dignem u vazduh. To je mržnja, prema njihovoj uobraženoj sebičnosti i lažnoj dobroti, koja je zlo, a boriti se protiv zla je vera u mogućnost sna o pravdi, koji su utopijom proglasili. Svi moćnici institucija ovoga sveta su oduvek rulju zamajavali pozivima na skrušenost ljubavi i toleranciju, i obećanjima prosperiteta i slobode u nekom novom sutra, da bi njima lakše manipulisali i slali ih u klanice i njihovim skudoumljem sebe veličali. Bol ovoga sveta je u idiotizmu razdragane ljubavi naroda što prišljamčen uz i niz ulice zasipa cvećem blindirana vozila s figurama od značaja i kliče: „Živeo naš predvodnik!“ – i ma šta o tome pisali sanjari, sumnjam da će ogranuti dan kada će slepci progledati i sami od sebe prestati da koriste banke i prate vesti, kako bi se bez upotrebe sile i vođstva novih nasilnika oslobodili okova, izolujući se od vlastodržaca i izlažući ih preziru i podsmehu, i ostavljajući ih da se u njihovim ustanovama bave samima sobom…
„Duša je naša satkana od straha i gluposti“, prolazeći kraj piljarnice maznuh iz gajbe paradajz i zagrizoh ga kao jabuku, dok mi se sok cedio niz bradu i majicu.
„Voleti ljude – ko je to rekao“, prođoh kroz uglađene na autobuskom stajalištu, koji mi se pijanom uklanjahu s puta. „I Crkva ih je volela, pravoverne, i Hitler, rasne i disciplinovane, i Staljin, onakve kakvi treba da budu. I Kapitalizam ih voli, uspešne, u njegovoj službi, sa pravom glasa da izaberu njegove izabranike, što se Demokratijom zove. − Od te sujetne dobrote, slatko uverene u svoju malu istinu, nema većeg beščašća i zla na zemljinom šaru: zla koji se čini u ime Boga, Nacije, Pravde, Napretka…“ naleteh na praznu konzervu i šutnuh je, gledajući gde leti u pizdu materinu, ka nekom parkingu.
„Pomogni, Bože, Milošu Petronijeviću da dušu svoju sačuva, u svetu kojeg si stvorio da se duša čovekova slomije“, shvatih da stojim kraj nekakve bandere i pričam sa samim sobom, ili sa njom, što se može protumačiti i kao remećenje javnog reda i mira.
„Vode teku nizbrdo“, posmatrah odbleske sunca na Savi, „i odlaze u nebo i ponovo se vraćaju, i nade umiru poslednje“, sedoh na klupu, zagledan u nemušte pustinje u sebi.
14.10

            Digneš se u 5:30, odbauljaš u kupaonicu. Pereš zube trudeći se da ne polomiš još pokoji, ionako ih je već pola za otpis. Zubari ili fušare ili su skupi ili skupo fušare, nebitno. Kava i cigareta, nekoliko cigareta, prije nego proradi probava pa opet u kupaonicu. Već je 6 sati, sjedaš u auto. Naravno, omiljeno godišnje doba je zima. Prsti ti se grče i koče na volanu dok ti se guzica smrzava na hladnom sjedalu. Voziš sedamdeset pet kilometara do posla, sat i pol, taman da ti se auto ugrije. Na putu zapališ cigaretu dok žmiriš na jedno oko da ti dim ne uđe u njega. Ne smiješ otvarati prozor jer je vani minus nekoliko stupnjeva, pa se gušiš i u dimu koji uvlačiš u sebe i u dimu koji ispuhuješ u auto. Dođeš na posao, odrađuješ zadatke i jedeš govna, i od nadređenih i od stranaka. Sve sa osmijehom. Odradiš osam sati, sit si svega, pa ponovno u auto. Sad sedamdeset pet kilometara nazad, opet sat i pol vožnje. Nije problem. Uzmeš si par piva u usputnome dućanu, pustiš muziku i voziš. Voziš i razmišljaš kako je tvoj cijeli život niz pogrešnih odluka. Većih ili manjih zajeba. Novce koje zaradiš još brže potrošiš. Uvijek ima nešto za platiti. Dobiješ bonus na poslu, pukne ti kuplung sajla na autu. Dobiješ povrat poreza, dođe opomena jer nisi platio struju. Oženiš se, razvedeš se. Jedan dan imaš stan, drugi dan si kod mame i tate kao podstanar. Nije bitno. Pomirio sam se. Nemam cilj u životu i zato sam tu gdje jesam. Plivam nizvodno. Nije mi stalo. Ne druži mi se sa ljudima i ne preserava mi se. Maske me ne zanimaju. Ne mogu reći da sam ono što jesam, jer nemam pojma što to Ja jesam. Odrađujem život. Pijem i promatram. Lopovi i preseratori. Nema veze, neka uživaju. Ne postoji Bog koji će to naplatiti. Rulja se tako tješi i živi kao ja, bez cilja. Odrađuju život i čekaju da umru. Razlika je u tome što meni više nije stalo. Zamaraju me pozitivno nabrijani ljudi u istoj mjeri kao i govna od ljudi. Volim biti sam.

Nisam inače imao običaj odlaziti u barove, radije sam sjedio doma, slušao muziku i pio. Danas mi se nije išlo doma nakon posla pa sam ušao u prvi koji sam vidio. Sjeo sam za šank i naručio piće. Nije bilo previše ljudi. Pretpostavljam da je bilo prerano za uobičajenu gužvu. Šank je bio skoro deset metara dužine, možda i duži, nizovi čaša i flaša visjeli su iznad njega. Pratio sam pogledom kapljice vode koje su klizile niz orošenu pivsku bocu i poigravao se čašom. I tako, dok sam promatrao tih par ljudi u baru, rečenica što sam je negdje pročitao vrtjela mi se po mislima: „…jedina razlika između dobroga i lošeg dana je tvoj stav…“. – a moj stav je bio jako loš. Nisam znao kuda idem, niti što želim. Nisam imao cilj u životu. Ukoliko ne postaviš pitanje, ne možeš očekivati niti odgovor, a ja nisam imao pitanje. Pogledom sam prešao po velikom ogledalu iza šanka u kojem se zrcalio ostatak bara. Nisam je isprva zamijetio. Imala je kratku smeđu suknju, bijela majica na bretelice otkrivala je gola ramena. Stolovi oko nje bili su prazni. Gledala je u pepeljaru, palcem ruke u kojoj je držala cigaretu podbočila si je jagodicu lijevoga obraza. Duga smeđa kosa presijavala se crvenim odsjajem neonskog znaka sa imenom bara, smještenog na zidu iz nje. Gole noge, bez najlonka, gole ruke. Pila je neko crvenkasto piće iz čaše na stalku, možda Vino ili Martini. Nekoliko trenutaka razmišljao sam da li da joj priđem. A čemu? Zapitao sam se. Da bih se osjećao bolje? „Brijanje“ radi „brijanja“? Pa gadili su mi se takvi likovi. Najlakše je bilo pretvarati se da sam netko drugi, netko „cool“, ponuditi piće i muljati joj kako je posebna i kako me je oduševila na prvi pogled. Ili se zavisno od njene reakcije prebaciti na nehajno glumatanje u stilu nekog nazovi-umjetnika-filozofa-hipija pa joj prodati sav Weltschmerz. Samo sa ciljem još jednog „zareza na remenu“? Površno i jadno. Povrijediti nekoga radi vlastite taštine. Naručivao sam već treću ili četvrtu Pivu. Misli su mi divljale, a nova i nova pitanja se redala. Čemu svo to ljudsko glumatanje? Da bi netko na „prijevaru“ dobio zagrljaj, poljubac ili sex? Samo da bi se tada bolje osjećao? Da bi si nabildao samopouzdanje? Napuhivanje ega? Želim li ja to uopće? Biti kao i ostali jadni debili koje ne podnosim? Ne vidim uopće razliku između napaljenog mužjaka neke životinjske vrste i tipa koji bi tako uletavao curi. Razlog iz kojega izbjegavam „In mjesta“, klubove i izlaske vikendom su gomila samodopadnih i ujedno iskompleksiranih likova koja traži potvrdu da su dovoljno dobri. Preseravanje sa parama, sa odjećom, sa tetovažama. Kao na stočnom sajmu. U glavi mi je zujalo kao u osinjaku od silnih pitanja. U drugu ruku, pitao sam se, ukoliko znam da sam emocionalno sjeban, koliko je ispravno prići nekome, makar i sa najboljim namjerama? Prepustiti se, očekivati i dopustiti da me netko drugi usrećuje? Ovisiti o nekome? Dopustiti da netko drugi „upravlja“ mojim osjećajima? Što je ispravnije? Upravljati ili biti upravljan? Možda radi alkohola, ali oboje mi se činilo pogrešnim. Gledajući mene, bio sam govno koje sjedi sa strane, pametuje i ponaša se kao većina, a opet, želio sam da postoji malo više pristojnosti, malo više poštenja i poštivanja u svim tim igrama i igricama sa osjećajima. Želio sam vjerovati da nisam kao većina. Zašto ljudi ulijeću i izlijeću iz jedne veze u drugu? Ukoliko ne znaš veslati, možeš isprobati sve čamce svijeta i opet ne pomaknuti se sa mjesta. Svi mi tražimo nekoga da nas spasi, ne vidjevši očigledno, nitko nas ne može spasiti od nas samih. Da, to je bilo „To“. Dovoljno alkohola, mozak u ler i odgovori sami stižu. Smiješio sam se u sebi ili nisam? Nije bitno. Moraš krenuti od sebe, to je bitno! Bez obzira koliko ljubavi dobio od drugih, to je tuđa ljubav. U jednome trenutku osjetit ćeš prazninu i opet kriviti nekoga drugoga. Moraš prvo sebe voljeti, iz jednostavnoga razloga, da bi nešto nekome dao, to moraš i imati, a ako to imaš u sebi, onda ne ovisiš o drugima. Par sa šanka ustupio je mjesto dvojci starih kvartovskih „igrača“. Djevojka duge smeđe kose okrznula me je pogledom i nasmiješila se. Pomislio sam kako bih joj trebao zahvaliti na trenutku inspiracije koji sam imao i uzvratio smiješak. Platio sam konobaru i uputio se prema izlazu, trudeći se ne izgledati pijan. Još uvijek nisam imao „svoje pitanje“, ali sam imao neke druge odgovore.

Dovukao sam se doma i smišljao što ću za vikend kada mi kćer dolazi, sjetio sam se da bi mogao nazvati jedinu frendicu kaj imam glede toga.

„Hey Marićka! Kaj ima kod tebe?“ – poslao sam joj poruku preko FB chata.

Namjera mi je bila dogovoriti neki playdate za kćer.  Obožavam kćer i jedva čekam tih par dana sa njom koje po sudskoj odluci imam. A Marićka, tj. Hana skoro je jedina osoba kojoj se ponekad javim od kada sam se, nakon rastave, vratio u ovu vukojebinu od grada. Cura ne doživljava nikoga, ima svoje JA i to cijenim. Kao što rekoh, pun mi je kurac mlakonja i beskičmenjaka koji jedva rečenicu mogu složiti a da ne tračaju nešto ili nekoga. Da, svi smo u banani, nitko nema novaca. Ukoliko si sretan da imaš posao, tamo te toliko izjebu da nemaš volje za bilo što drugo. Gadi mi se ova zemlja, nepotizam i lopovi. Motam duhan jer nemam novaca za cigarete. Pijem Pivo iz plastike dok neka govna imaju sve na račun drugih. Pa ne treba mi jebeni dobitak na lotu! Bilo bi dovoljno da ne moram razmišljati da li ću imati za režije. Muka mi je od svih tih ovaca od ljudi koji dopuštaju da ih se striže do gole kože, a skriveni u svojem sigurnom kutku pljuju po svemu nesposobni za bilo što drugo. Ma jebe mi se i za politiku i lopove. Govna na vlasti su teroristi, jer takvi su po prirodi, jadnici koji to dopuštaju ovce su, jer takvi jesu. Ionako je sve u glavama ljudi i svi su točno tamo gdje trebaju biti. Pa zašto bih još želio i slušati o tome i trpiti neke „nazovi frendove“? Trik je u tome da se uhvatiš za nešto svoje. Odradi što moraš i onda si uzmi vremena, hodaj, čitaj, pjevaj, gledaj, spavaj. Tvoj život je samo tvoj i ništa ne propuštaš ukoliko nemaš par stotina slikica na FB koje nazivaš frendovima. Ma u biti, apsolutno ništa u životu ne propuštaš ukoliko si zadovoljan sobom. Želudac mi se okrene kad čujem od nekoga da je vikend i da će friknuti ak’ ne ode van jer će propustiti tko zna što. Daj, molim te! Možeš si ispuniti svaki dan, a ne samo ta dva prek’ vikenda, koja će ti ionako služiti da si prepričavanjem onoga što ti se desilo popuniš unutarnju prazninu koje nisi niti svjestan. I tako u krug, ne znaš što želiš i ne znaš gdje da to tražiš, a trčiš si za repom kojega ne možeš uhvatiti. Fakat mi ne trebaju takvi ljudi, dosadni su i naporni.

„Hey!“ – stigla mi je poruka – „Drago mi je da si se javio, inače se namjerno nisam htjela javljat jer se uvijek ja prva javim a kod mene, pa puno toga, a i ništa posebno. Nadam se da si mi ti dobro BTW, Što zbilja nećemo na kavu? Isto tako nisi javio kako ti je kćer! Eto ti sad, pa odgovaraj! Hahaha.“

„Ma  moram ti priznati da sam ja inače za kurac glede druženja,pa nikako da ti se javim. Glede kćeri, bili smo u šetnji u subotu pa sam se sjetio tebe i tvoje, ima neko igralište i hrpa pijeska pa… Naravno da ćemo na kavu!“

„Znaš da sam već  pomislila da si pizda i to žešća  i sad slučajno prčkam po mobu i skužim da si mi se javio. Sorry! Ma i ja sam ti sva nikakva što se tiče druženja ali kad se nađem s nekim full mi dobro sjedne. Aj kad budeš opet u šetnji sa malom daj se javi. Vidjet ćeš da će ti na kraju sjest trabunjanje sa mnom dok paralelno krotim kćer jer baš nekako ne zna sa drugom djecom. Rado bih da se vidimo, a i da vidim tvoju malu napokon. Jedino dobro što nam je proizišlo iz veza su djeca :))“

„Žalosno ali baš sam o tome razmišljao, bivšu bih davno „obrisao“ da nemamo kćer.“

„Ma i moja veza je u biti sjebana samo se ne zamaram s njom jer sam okupirana djetetom. Mislila sam da će se neke stvari promijeniti poslije njenog rođenja ali sve je ostalo isto. Najradije bi se razišla u miru Božjem ali nije lako. Da se mi bar svađamo i imamo scene nego nemamo o čemu pričati koliko smo različiti. Dijete ne zna što je to smijeh dok ne dođe kod bake i djede. Ma da te ne davim znam samo da više ne vjerujem u ljubav i ne bi mi se dalo više s nikim natezat, a ovo dok traje – traje.“

„Ma daj, nisam skužio, mislim to, za tvoju vezu, sorry…“

„OK je. Jučer sam išla po svoje lijekove i slušala Faith No More koji me full podsjetio na tebe, pa sam si mislila kako si baš sav u kurcu čitajući tvoje postove na FB, dok jučer nisam „udahnula“ život u globalu i shvatila da sam ja fakat oštećena osoba al’ aj, bar nemam afinitet prema alkoholu kao ti, ja zvrcnem Normana :))“

„Ma nisam ja posebno u depresiji, to mi je uobičajeno „nulto stanje“ samo mi se bljuje kad čujem onu stvar „Happy“ :))“

„Mene ništa više ne može iznenadit, a „Happy“ je bila OK pjesma dok nije postala globalni teror :))“

„Može onda nedjelja ako bude vrijeme OK? Čujemo se još?“

„Može, čujemo se.“

Vikend je bio dogovoren. Jedan problem riješen. Dok sam rovao po špajzi u potrazi za alkoholom, zaključio sam kako su ljudi skloni tražiti instant rješenja za svoje probleme. I opet odlutao u mislima. Psihoterapeut, horoskop, crkva, kladionica, sve to dođe na isto. Tražiš da ti netko drugi rješava probleme. Jednom sam tako na nagovor moje bivše išao na bračno savjetovanje. Da se naslutiti iz prethodne rečenice kako je to završilo. Ništa kao u filmovima. Najobičnija soba, komoda uza zid sa vazom bez cvijeća i nekoliko stolica. Ni traga od kožne sofe na koju bi pacijent legao i istresao svoje probleme psihijatru. Nije bilo čak niti radnog stola. Pardon, rekao sam psihijatar, ovaj „naš“ nije bio psihijatar nego psihoterapeut. Psihijatar, psihoterapeut, po meni je jedina razlika što psihijatar radi sa „luđacima“, a psihoterapeut sa „luđacima sa parama“. No nebitno, svi smo mi malo ludi na ovaj ili onaj način. Budući smo bili kod psihoterapeuta pretpostavljam da je moja „bolja polovica“ mislila da imamo para. Naravno da sam ja bio protiv i njenih terapija i zajedničkog odlaska jer sam bio uvjeren da se time ionako ništa ne rješava. Zašto bi mi netko trebao reći da imam problem i još mi to naplatiti? Samo da udovoljim, pristao sam da ga oboje posjetimo u svrhu savjetovanja parova. Ne da nisam bio sretan zbog toga, bio sam totalno nadrkan, ali kako god, bili smo tu. Na tri stolice, ona lijevo od mene i on ispred nas. Psiho trokut. Za početak sam odlučio samo promatrati njihovo veselo ćakulanje kao uvod u predstojeću predstavu tj. savjetovanje. Razgledao sam sobu i namještaj kad je započelo.

„Ja radim na sebi cijelo vrijeme.“ – rekla je.

„Da, tako da mene jebeš sa svojim kompleksima.“ – odvratio sam u mislima. Psihoterapeut Tomica samo je pun razumijevanja kimao glavom.

„Ja nosim cijelu ovu vezu, da nema mene, ne bi niti nas bilo već odavno, a on uopće ne želi komunicirati.“ – nastavila je.

„Pa, kad bi mogao doći do riječi, ili kad bi slušala što govorim, možda bi i imao volje za razgovor.“ – rekoh u sebi. Psihoterapeut Tomica izgledao je pun razumijevanja i suosjećanja. Na trenutak me je uplašio jer je izgledao kao da će suzu pustiti, a ja nisam imao papirnatih maramica pri ruci.

„Svjesna sam svojih problema i radim konstantno na njima, za razliku od njega koji ne želi niti pokušati.“ – dodala je .

„Joj, radiš kurac! Da toliko radiš na sebi, a ne na drugima tj. na mijenjanju drugih umjesto sebe, već bi bila jebeni jednorog.“ – opet sam joj odgovarao u mislima. Tomica je pun razumijevanja i potpore kimao glavom.

„A ti? Kako se ti osjećaš? Što misliš o ovome?“ – upitao me je.

„Zabavno.“ – odgovorio sam ironično i nastavio:

„Osjećam se kao doma. Ona priča i ništa ne kaže, a ja se pravim da slušam.“

„Eto! Upravo tako!“ – vrisnula je.

„Tako se osjećaš?“ – ozbiljno me je pogledao Tomica.

„Evo, pokušat ću objasniti što mislim o njenim odlascima na psihoterapiju i njenom radu na sebi i svemu ovome.“ – započeo sam.

„To je kao da odeš kod zubara, on te upita kako si a ti mu odgovoriš da te boli zub. Zatim te upita koji zub, a ti mu pokažeš. Nakon toga te pita što misliš koji je razlog da te baš taj zub boli, a ti mu odgovoriš da je razlog karijes ili ispala plomba ili nešto treća. Zubar tada učeno klima glavom odobravajući i pušta te da malo razmisliš o tome. Nakon toga idete u dublju analizu pa te pita što je dovelo do toga da te boli zub, a ti mu odgovaraš da si jeo puno čokolade, nisi tri puta dnevno prao zube i obećaješ da ćeš poraditi na tome i popraviti se. Na što ti zubar čestita na spoznaji objašnjavajući da je to prvi korak ka izlječenju. Oboje sretni i zadovoljni mašete repom. Zubar je naplatio, za ništa, a ti si presretan jer si proniknuo u dubinu svoje boli a ujedno izbjegao turpijanje po zubu. Poanta je da  spoznaja o problemu ne rješava problem! Zub je i dalje pokvaren. If you get my drift?“ – pogledao sam moju „bolju polovicu“ i vidio je kako crveni tik pred eksploziju. Tomica je pokušao nešto reći ali sam ga preduhitrio i nastavio. „Gdje je pravi zubar? Gdje su kliješta i čupanje zuba? Kada dolazi taj dio? Ona dolazi na terapiju i sva je sretna otkrivanjem novih spoznaja o sebi, a problemi, kompleksi i frustriranost ostaju. Dakle, sve ovo je ništa koristi.“ – zaključio sam.

„Ja sam tu da usmjerim čovjeka i pomognem mu da otkrije svoje probleme, a ne da ih rješavam umjesto njega!“ – branio se Tomica.

„Pa to ja tvrdim cijelo vrijeme. Ne treba mi netko reći da imam problem, to znam i sam, a opet, ne postoji nitko tko bi mi rekao kako da riješim problem. To moram sam. Pa čemu onda sve ovo?“ – upitao sam.

„Ti nisi normalan!“ – viknula je prema meni ne mogavši više izdržati.

„Meni je stvarno dosta, zato ja ne mogu s njim! On ništa ne razumije. Pa ja sam ne stepenicu, nego cijeli svijet iznad njega!“ – vrištala je moja, sada bivša „bolja polovica“ obraćajući se svome psihoterapeutu.

„Da, definitivno kao doma, žali Bože novaca.“ – pomislio sam i uputio se ka vratima.

Nema instant rješenja. Tek kad posložiš sebe, ostalo se samo počne slagati.

Moram ipak priznati da nije sve tako crno. Imam i ja svoju dobru Vilu! Doduše, ona ne nosi čarobni štapić nego mali buzdovančić. I kad god pomislim da sam isplivao iz govana, ona zamahne svojim buzdovančićem i mlatne me nazad u govna. Moja dobra Vila Sjebančica pazi da sam uvijek bar do grla u govnima. Nije to loša Vila. Samo, mislim da ima problem sa alkoholom. Ponekad ima te blackout-e kad ja pomislim da je sve O.K. i da mi dobro ide, ali to kratko traje. Prije par dana dobijem povišicu na poslu i prvo kaj sam pomislio je da je moja Sjebančica opet nalivena čim je to dopustila. Naravno, rastužilo me je kaj se tako nalijeva, pa tko zna što joj se može desiti. Možda tak’ pijana završi na nekoj šoferšajbi! Tugovao sam sve dok se nije pojavila onak’ luda i mamurna i mlatnula me tim prokletim buzdovančićem u obliku ovrhe od ZG-parkinga. U jednu ruku bio sam sretan, nije me napustila. Voli me moja Vila i pazi me, pazi da mi ne bude dobro. Gadura mala slatka krilata. Što bih ja bez nje? Toliko sam navikao na ta njena sranja da mi je loše ako mi je dobro.

Marijan Falica (Sisak, 1975) trenutno živi u Zagrebu. Nije pisac ali radi na tome. Nekoliko kratkih priča objavio je na www.objavipricu.com