Image may be NSFW.
Clik here to view.„To je bila samo boja izvan ovog svemira, užasavajući glasnik iz neoblikovanih carstava beskraja, izvan prirode kakvu mi poznajemo, iz carstava čije i samo postojanje šokira mozak i otupljuje nas crnim izvan-kosmičkim ponorima koje otvara pred našim grozničavim očima.“

-Boja izvan ovog svemira; H. P. Lavkraft-

Jedini razlog zbog kojeg još uvijek nisam povukao obarač iza metalne cijevi koja je sve do ovog momenta grebala moje nepce jeste nesavladiva želja da, prije nego što svojevoljno predam život onostranom, zapišem strahote koje su me i natjerale na ovaj potez očajnika. Tek pri stanju uma kojeg bih nazvao apsolutni strah, shvatam i razumijem da je ovo jedini izlaz. U danima koji su prethodili kobnom događaju koncept samoubista je meni, kao savršeno racionalnoj osobi, bio nerazumljiv i konfuzan; šta može natjerati čovjeka da zaboravi i zanemari nagone za preživljavanjem i samoodržavanjem, nagone koje je evolucija snažno tkala u neraskidivo povezivala sa našim genima? Koje sile mogu tako pomračiti um da svaki trag ljudskosti nestane, slabašan poput izmaglice nemoćne pred jutarnjim suncem. Dok posmatram tupo presijavanje revolvera na radnom stolu prekrivenom papirima kojima predajem posljednje ostatke i krhotine memoara onoga koga ste zvali profesor Stiven Džonatan Svanson, ne mogu a da se ne zapitam u kakve će nepoznate ponore zaroniti moja duša nakon što sve ovo bude gotovo i nakon što olovo prokrči sebi put kroz slojeve kostiju, mišića i krvnih sudova čije su bolne pulsacije jedini podsjetnik da sam još uvijek živ. Nadam se da će zaobići dimenzije iz kojih je ispuzalo ono čiji me lik još opsijeda i čije su riječi izbrisale san, a svakodnevicu pretvorile u beskonačnu noćnu moru, košmar iz kojeg me jedino ovaj revolver i metak u njemu mogu probuditi.

Baveći se geologijom imao sam mnoštvo prilika da putujem i istražujem ovaj svijet. Vidio sam spektakularne predjele i skrivena bogatstva planete koju nazivamo domom. Postao sam svjedok dugovječnosti i tihi posmatrač postanka ocrtanog u svakom kamenu, u svakom zrnu pijeska na kome je uklesan lik univerzalnog Stvaraoca. Od saharskih vrelina pa do sibirskih tundri nalazio sam tragove stvaranja zemlje po kojoj kročimo, jedinstvene poput otisaka prstiju koje umjetnik ostavlja na glini dok je oblikuje. I zaista sam smatrao, lišen i najmanje sumnje u postojanje boga, da se u svemu i svima krije trag kosmičke energije stvaranja i da sve na ovom svijetu sadrži česticu Praiskona, momenta u kome je Sve nastalo iz Ničega. Iako su, nakon svega, moja uvjerenja i dalje prisutna, sada nažalost uviđam mane svojih metafizičkih shvatanja; nakon događaja sa Antarktika mislim, ne – znam, da ta ništavna praznina iz koje je, nekim božanskim uticajem, nastao univerzum nije nestala, već se samo povukla izvan granica ljudskog poimanja materijalnog, skrivajući u sebi sve one strahote koje uzmiču pred svjetlom i pred životom, povremeno pronalazeći pukotinu između dimenzija kroz koju se ušunjaju i u naš ugao beskonačnog svemira otkrivajući se nama, smrtnim i ograničenim dušama. Jer kako drugačije objasniti iskonsku tamu i zlo koje me dočekalo dole, u ledenim, zaboravljenim katakombama? Kako natjerati um nazad u kavez poznate realnosti kada je, makar i na tren, iskusio prostranstva van granica svega onoga što nazivamo realnim i shvatljivim? Krenuću ispočetka u nadi da ću nekako uspjeti smiriti vrtlog misli koji mi muti vid i trese promrzle prste.

Došao sam na ideju da okupim probranu ekipu za ekspediciju na Antarktik. Cilj nam je bio posjetiti slabo istražene dijelove ovog ledenog kontinenta u potrazi za meteoritima. Pustopoljine prekrivene snijegom pružaju idealno područje za uočavanje kamenja koje snažno odudara od svoje okoline. Rijetki su takvi predjeli, potpuno neistraženi i neokaljani ljudskim stopama, predjeli koji su uspjeli da se odupru civilizaciji i napretku tehnike vješto izbjegavajući čovječanstvo kao najvećeg istorijskog neprijatelja prirodne harmonije. Antarktik je takav, hladan i srećan u svojoj usamljenosti dok ljubomorno čuva drevne tajne, skrivajući ih pod eonima snijega i leda. Ja sam želio da razbijem taj vjekovni veo i da čitam šapate univerzuma zapisane na bijelom licu diva. Nakon što sam od univerziteta dobio sva potrebna materijalna sredstva neophodna za istraživanje, razmišljao sam ko bi od mojih kolega bio najpodesniji za ovaj nemilosrdan poduhvat. Samo mi se jedno ime stalno javljalo u mislima – Tom Haris, poznati geolog i astrobiolog, kao i moj dugogodišnji prijatelj. Naravno, Tom je jedva dočekao da prihvati ponudu i nas dvojica smo, nakon detaljno isplaniranog puta, isplovili iz Darvina.

Prije polaska kontaktirali smo istraživačku stanicu Rotera smještenu na jugozapadnoj obali antarktičkog poluostrva koje se odvaja od istočne strane kontinenta. Ova regija je pod britanskom upravom i oni nisu imali ništa protiv da se dva naučnika pridruže brodskoj posadi koja je upravo bila na povratku iz Engleske. Tako smo Tom i ja, za svega sedam dana od odobravanja istraživanja, ugledali obale južnog kontinenta i ushićeni stajali pred ledenim magnovenjem koje je sada djelovalo zastrašujuće. Ploveći oko poluostrva ka Roteri nisam mogao a da ne osjetim neku čudnu težinu u vazduhu, težinu koja izbija iz sivila ledenog mora i još hladnijeg vazduha. Sve je odisalo netrpeljivošću prema strancima, ljudima koji bez dozvole narušavaju beskonačnu tišinu utkanu u svaki kamen, svaku santu plavog leda koja nas posmatra nevidljivim očima i nijemo šapuće drevne kletve i upozorenja nekim zaboravljenim jezikom, razumljivim samo prirodi i rijetkim stvorenjima koja ove oštre litice nazivaju domom.

Napustivši međunarodne vode oko poluostrva stigli smo na dugo iščekivano odredište. Istraživačka stanica Rotera smještena je uz obalu Belingšauzenovog mora. Dočekali su nas izrazito prijateljski i odmah poslali vođi geološkog tima kako bi ustanovili dodatne detalje terenskog istraživanja. Šef geološkog odsjeka, dr Džo Harington bio je veoma srdačan. Ugostio nas je u svojoj sobi najbolje što je mogao, u skladu sa skromnim mogućnostima stanice koja je više praktična nego luksuzna. Popili smo po čašu jakog brendija i na trenutak zaboravili obaveze dok smo pričali sa domaćinom o dešavanjima u Engleskoj i putu koji nas je fascinirao.

Ali neobavezno ćaskanje nije potrajalo. Tom i ja smo insistirali na tome da, uprkos upornosti našeg sagovornika, razgovor teče u pravcu istraživanja meteorita. U kratkim crtama smo izložili plan. Cilj nam je bio obezbijediti prevoz i pratnju sa Rotere do Elsvorta, teritorije koja se nalazi na slobodnoj zoni Antarktika – zemlji Marije Bird. Naš plan je bio da tražimo meteorite upravo na ovom regionu gdje su mnogo veće šanse da ćemo pronaći značajne primjerke, jer se mali broj geologa usuđuje lutati ovim, još nedovoljno istraženim tlom. Rotera bi trebala da nam obezbijedi prevoz u oba pravca, kao i ljekarsku i tehničku podršku neophodnu za sigurnost i uspješnost putovanja. Planirali smo se zadržati svega tri dana, nakon čega bismo se vratili nazad u stanicu, a odatle brodom do Engleske. Sva veća geološka ispitivanja ćemo vršiti tamo, a ne u Roteri, svodeći troškove stanice na minimum.

Dok sam razgovarao sa šefom, iznoseći svoje argumente, primijetio sam promjenu na njegovom licu. U nekoliko trenutaka ispred mene više nije sjedio veseli i pomalo pripiti čovjek, već smrknuti muškarac lica iscrtanog sjenovitim brazdama. Završio sam svoj unaprijed pripremljen govor, nakon čeka je uslijedio predugi trenutak neprijatne tišine. Tom i ja smo se nervozno pogledali, nadajući se da sav put do ovog ledenog pakla nije bio uzaludan. Dr Džo je sklopio vrhove pristiju i ostao zagledan u nas. Napokon je progovorio, posle onoga što mi se činilo kao vječnost ispunjena iščekivanjem. Rekao je kako je ranije tog dana poslao četiri člana ekipe na teritoriju Elsvorta. Izgleda da su dva norveška meteorologa krenula na rutinsku provjeru stanice na ostrvu Petra I, nekoliko kilometara od obale Elsvorta, i ostala izgubljena negdje u putu. To jutro su iz stanice Vasa radio vezom kontaktirali Roteru, traživši od njih da im pomognu u potrazi za naučnicima koji nisu prijavili dolazak na ostrvo. Džo je bez razmišljanja izašao u susret i poslao tim od četiri čovjeka koja će se pridružiti ekipi za potragu na zemlji Marije Bird. Zbog manjka ljudi na stanici mogao nam je obezbijediti samo pratnju ljekara. Tom i ja smo se složili i velikodušno prihvatili ponudu. Zatim smo otišli u dodijeljenu nam sobu i zamračili prozore kako vječni dan ovog ledenog svijeta ne bi ometao naš prijeko potrebni san.

***

Ni sam ne znam koliko dugo sam spavao. Moje tijelo se još uvijek privikavalo na odsustvo noći u ovom vanzemaljskom, bijelom svijetu. Sunce je ponosno gospodarilo nebom, razbijajući krhke oblake koje oštri vjetrovi nose sa istoka. Ispred stanice su nas dočekali dr Džo i mladić za koga smo Tom i ja pretpostavili da je ljekar koji će nam se pridružiti u ekspediciji. Mladić je rekao da se zove Ričard Matison, porijeklom iz Šefilda. Obojici nam se dopao već na prvi kontakt i znao sam da će biti od koristi u ledenoj divljini prema kojoj smo se uputili. Džo nam je pokazao motorne sanke, potpuno opremljene svim što će nam biti potrebno za istraživanje, kao i za uspostavljanje kontakta za radio-bazom na Roteri. Sve je bilo spremno i nas trojica smo napokon krenuli prema Elsvortu. Kada se samo sjetim naše blagoslovene bezbrižnosti! Uputili smo se u nepoznato potpuno nesvjesni onoga što nas tamo čeka, duboko u ledu, skriveno od svjetla vječnog dana.

Vožnja je trajala duže nego što sam se nadao. Prostranstva Antarktika su daleko veća nego što je to moj ograničeni um mogao zamisliti! Tek kada ste u neposrednom kontaktu sa nečim velebnim i strahovitim u toj svojoj uzvišenosti shvatite koliko je kratak momenat koji nazivate životom. Okružen ničim osim ledom i snijegom iz kojeg mjestimično izbijaju hrapave površine crnog kamena uvidio sam sićušnost svog bića, kako fizičku tako i duhovnu. Ljudi su sujetna stvorenja. Samo direktno suočena sa nečim što svjedoči o dugovječnosti vremena postaju svjesni beznačajnosti svog doprinosa ukupnoj istoriji postojanja. Inače, okruženi prividom svoje nezamjenjivosti, uljuljkujemo se u osjećaj jedinstvenosti, govoreći sebi da smo vrhunac stvaranja satkan od savršenstva, djeca boga ili univerzuma – kako hoćete, a pravu istinu ne možemo i ne želimo da saznamo. Ona pripada samo onim rijetkim prokletnicima kojima neki strahoviti podsjetnik skine paučinu sa davno zakržljalog čula koje osluškuje odjeke Praiskona i koje vidi tamno naličje Stvaraoca. Prokletnicima kao što sam ja.

Put do Elsvorta je trajao dva dana. Tom i ja smo željeli da zađemo što dublje u neistražene teritorije smatrajući da ćemo tamo imati najveće šanse za revolucionarno otkriće. Dr Ričard se tiho slagao sa našim planovima, ne uplićući se u naše polemike. Dva puta dnevno smo kontaktirali Roteru i Džo nam je rekao da prati GPS signal naših vozila. Obavijesto nas je kad smo napustili englesku teritoriju i ušli na zemlju Marije Bird. Te noći (bar je tako pokazivao moj sat, iako je bilo sunčano i vedro oko nas) smo se, kao i prethodne, ulogorovali na otvorenom, pojeli jednostavan obrok i zaspali u malim ali toplim šatorima. Čini mi se da sam spavao svega nekoliko sekundi kada me je zaglušujuća buka probudila a nalet vjetra koji je uslijedio silovito zatresao sva tri šatora. U bunilu i još nepotpuno probuđen izletio sam napolje nesvjestan penetrirajuće hladnoće u vazduhu ispunjenom uskovitlanim snijegom. Tom i Ričard su takođe napustili šatore. Međusobno smo razmjenjivali zbunjujuće poglede, tražeći i najmanji znak shvatanja situacije u kojoj smo se našli. Šta god da se desilo uhvatilo nas je nespremne.

Bilo je potrebno minut-dva da se obučemo i razbistrimo misli. U glavi mi je još tutnjalo od strašne buke koja me je prenula iz sna. Bezuspiješno sam pokušao da trijezno razmišljam. Zujanje u ušima me u tome sprječavalo. Ne sumnjam da su se slično osjećali i moji prijatelji koji su stajali ispred mene potpuno blijedi i preplašeni. Tražili smo izvor tog zvuka, te eksplozije koja je zatresla tlo Antarktika. Nije nam trebalo dugo da ga ugledamo. Oko pedeset metara ispred kampa kojeg smo postavili snijeg je bio iskopan i razbacan potpuno otkrivajući tamno tlo i oštro kamenje. Potrčali smo u tom pravcu iz kog je dopirao dim avetno se uzdižući iz kratera, a kako smo se približavali pojačavao se i osjećaj toplote, tako nesvojstven ovom ledenom svijetu. Krater je imao prečnik od nekoliko metara i bio dubok oko jedan metar. Na njegovom dnu, u centru te mikroapokalipse, ležao je komad crnog kamena, uglačan, nepravilan poput nebrušenog dijamanta. Tom se prvi spustio prema meteoritu, rukom rastjerujući posljednje ostatke dima. Kleknuo je pored stijene dok mu se na licu gubio izraz zbunjenosti a rađao osmijeh. Pozvao me da siđem i pružio ruku. Ričarda smo poslali po torbu sa opremom. Image may be NSFW.
Clik here to view.

Što sam duže posmatrao meteorit manje sam znao o njemu, a svaka hipoteza nastala u mojoj glavi brzo je isparila potpuno opovrgnuta. Većina meteorita koja padne na Zemlju je kamena, takozvani hondriti i ahondriti. Već na prvi pogled sam znao da ovdje nije u pitanju takav primjerak. Zbog toga sam prvo pomislio da je u pitanju veoma rijetki gvozdeni meteorit. Međutim, sve hemijske analize koje smo mogli izvesti u ograničavajućim uslovima su osporavale i tu tezu. Očigledno smo se susreli sa nečim do sada nepoznatim u nauci. Ta ideja nas je veoma uzbudila. Tu, ispred nas, ležao je kamen ne veći od obične aktovke, težine svega pet kilograma, kamen potpuno jedinstven na ovoj planeti i još jedna u nizu enigmi kojima obiluje naš svijet. Posmatrao sam potpuno crnilo na elegantnoj površini ovog posjetioca iz svemira, površini koja sa lakoćom guta svaki zalutali snop svjetla bez da stvara i najmanji odsjaj.

Ni sam ne znam koliko smo Tom i ja proveli u krateru produbljujući svaku sumnju u svoje znanje sticano godinama. Na kraju nas je Ričard natjerao na spavanje govoreći nam da je zora, što je malo apsurdno u svijetu gdje se ne smjenjuju dan i noć. Nevoljno smo ga poslušali i teškom mukom otišli u šatore. Ležeći potpuno slomljen umorom prepustio sam se lutanju u mislima. Razmišljao sam i pitao se, puštajući da me vodi umorni um koji upravo u momentima najveće fizičke iscrpljenosti najbolje funkcioniše. Početna euforija je isparila, ponovo ustupajući mjesto samo meni svojstevnom racionalnom rezonovanju. Kolike su šanse da baš tu padne meteorit, svega nekoliko metara od nas? Od tolike prostranosti svemira, svijeta i ove antarktičke divljine, kamen dužine svega dvije stope je uskladio svoju trajektoriju nastalu prije ko zna koliko vremena sa putanjom moje sudbine. A kolike su šanse da, od svih osoba na svijetu, baš ja budem taj koji pokušava da odgonetne tajne crnog kamena, ja koji sam prije samo nekoliko dana bio na drugoj strani planete živeći neki drugi život? Kakav je to materijal koji savršeno upija sunčeve zrake poput minijaturne crne rupe? Zar je moguće da postoji materija toliko strana i drevna da sa nje u potpunosti odsustvuje boja, ili, zbog ograničenosti spektra vidljivih talasnih dužina svjetlosti koje nazivamo bojama, nismo u stanju ni da vidimo meteorit onakvim kakav on zaista jeste? Kako je tako mali i lagan kamen mogao napraviti onako veliki krater?… Pitanja su opsjedala moje tonjenje u grozničav san ispunjen vizijama svemira i postanka, neograničenim prostorima i dimenzijama kojima vlada bezoblična tama, beskonačna i savršena u svojoj malignosti.

Probudio me poznat glas i svjetlost koja je izbijala sa ulaza u šator. Tom je, uspaničen, rekao kako je Ričard nestao zajedno sa meteoritom. Na brzinu sam se obukao i zajedno sa Tomom potrčao prema Ričardovom šatoru. Bio je prazan. Zatim smo požurili ka krateru bezuspiješno pokušavajući da kontrolišemo panično disanje i silovito lupanje srca. Na dnu rupe nije bilo meteorita. Zbog čega bi ga Ričard ukrao? Tom je slijegao ramenima, zbinjen kao i ja. Pogled mi je pao na tragove gusjenica koji vode od kratera prema istoku. Pogledao sam na časovnik – spavali smo dva sata. Možda ćemo ga stići ako odmah krenemo. Upalili smo motorne sanke i, ne gubeći vrijeme, krenuli u pravcu istoka, prateći trag koji se gubio u daljini.

Čitava vožnja je protekla bez izgovorene riječi. Povremeno bih pogledao Toma nazirući ozbiljno lice ispod naočara. I ja sam bio zabrinut. Zabrinut i zbunjen. Zbog čega bi Ričard ukrao meteorit i bježao sve dublje u neistraženu zemlju Marije Bird, u samo srce Antarktika? Kako je potjera odmicala sve više se pojačavala želja da okrenem vozilo i napustim sve, da se vratim nazad u Roteru, nazad u Englesku. Neki urođeni instinkt se probudio u meni, nagon davno zaboravljen i potisnut. Na sopstvenu žalost sam ga ignorisao i, željan odgovora, nastavio istim smijerom, igrajući igru mačke i miša ne obazirući se na glas koji me je pokušavao upozoriti. I baš tada, kada je osjećaj bojazni bio najintenzivniji, osjetio sam potpuni gubitak oslonca nošen strahovitim zvukom pucanja leda. Moje tijelo se prepustilo padanju i gravitaciji koja ga vuče sve dublje u ponor ispod blještave površine. U jednom trenutku sam ugledao beskrajno plavetnilo neba nenarušenog savršenstva a već u drugom sam osjetio tupi bol u glavi.

Probudio sam se na dnu. Pogledao sam na sat. Bio sam u nesvijesti punih deset minuta. Sanke su ležale prevrnute i djelimično zatrpane komadima skamenjenog snijega. Osvrnuo sam se oko sebe i nervoznim pogledom prelijetao po visokim i uglačanim zidovima ponora kroz čiji je vrh prodiralo dovoljno svjetla da sagledam prostor oko sebe. Plavičasto presijavanje ledenih zidova hranilo je strah u mojoj duši, strah drevan poput ove grobnice. Dozivao sam Toma i slušao eho svoga glasa kako se zauvijek gubi u zidovima ledenog lavirinta. Ostao sam sâm, izgubljen i zatrpan, sahranjen u utrobi ničije zemlje dok se ovaj ledeni grob smije mojoj sudbini okrutnim odjekom dozivanja i mog glasnog disanja!

Podzemni hodnik se pružao u dva pravca. Imao sam izbor da pođem unazad, ka zapadu i kampu odakle smo krenuli, ili naprijed prema istoku, prateći smijer kojim smo Tom i ja jurili trag Ričardovih sanki. Izabrao sam drugu opciju, ponovo ignorišući instinkt i osjećaj straha koji sam pripisao pretrpljenom šoku i stanju konfuzije od kojeg sam se još oporavljao. Smatrao sam da ću, ukoliko krenem na istok pronaći Toma. Nadao sam se da je dobro i da nije propao u neki ponor dublji i opasniji od ovog.

***

Hodao sam tom ledenom katakombom neprestano osmatrajući visoke zidove kako isijavaju avetno plavom bojom, jezivo imitirajući snop neba koji se protezao iznad lica Antarktika. Nastavio sam da dozivam Toma i svaki put iznova zadržavao dah dok slušam kako odjek jenjava duboko u srcu nepoznatog. Nadao sam se da ova potraga neće biti uzaludna i da je Tom dobro. Mislio sam da se možda baš ovog momenta kreće u mom pravcu i da ću ga, ako nastavim istim smjerom, sigurno sresti. Dozivao sam i dozivao, kupajući se u talasima zvuka koji me zapljuskuju ledenom okrutnošću, pojačavajući osjećaj izolacije i samoće. Nisam odustajao, dozivao sam ga i dalje, ponavljajući njegovo ime svaki put kada bi ono pobjeglo sa mojih smrzutih usana i uteklo duboko u tunel. U jednom momentu mi se učinilo da sam nešto čuo. Zastao sam i smirio svaki pokret, naprežući sluh kao da voljno kontrolišem njegovu izoštrenost. Nisam čuo nikakav glas, nikakav ton. Ali sam osjetio prisustvo nečega, duboko u duši i u zidovima koji me okružuju, duboko u kostima i mišićima koji titraju u ritmu tananih pulsacija arterija. Nešto se nalazilo ispred mene, tamo, u mraku ovog ledenog tunela. Nešto je tamo a njegovo prisustvo je odjednom bilo savršeno jasno i neupitno poput činjenice da se moja pluća bore za vazduh, da moje srce probija koštane okove rebara i da moje noge klecaju u želji da pobjegnu od toga za šta sam i tada znao da je izvor najvećih strahota i zaboravljenih noćnih mora. Opet sam se, ponovo ignorišući parališući strah, uputio ka sudbini od koje sada znam da nisam mogao pobjeći.

Hodnik kojim sam se kretao ka istoku se završavao pećinom. Polako sam ušao unutra puštajući oči da se naviknu na novonastali mrak, jer je ovdje prodiralo daleko manje svjetlosti. Upalio sam lampu i pratio kretnje njenog svjetla po savršeno uglačanim zidovima. Krug svjetlosti je klizio po ledu i drhtavo plesao podražavajući tremor ruke koja ga kontroliše i usmjerava. Kretao sam se nježno i u strahu da ne narušim okean tišine koji me je pritiskao sa svih strana, tišine stare poput leda u kome je zarobljena. Uperio sam svjetlost lampe prema podu čiji sam nagib osjetio u napetosti kičme. Tlo se spuštalo prema prostranom udubljenju pećine nepravilnog kružnog oblika. A u podnožju sam ugledao tu strahotu zbog koje i pišem ovo pismo.

Svjestan sam da sam, u svojoj mentalnoj dekadenciji, iz sjećanja izbrisao mnoštvo uspomena. Ne sjećam se djetinjstva ni roditelja. Ne znam ni da li su živi. Ne sjećam se prve ljubavi. Zaboravio sam kakva je osjećanja u meni budilo ljeto i koji mi je bio omiljeni predmet na fakultetu. Koja je moja omiljena knjiga? Omiljena pjesma? Šta me ljuti a zbog čega zaplačem? Nisam čak ni siguran u imena svoje djece, bez obzira koliko puta mi ih oni ponovili. Skoro sav moj život koji sam poznavao do tog momenta je nestao u jednom otkucaju srca ispunjenom užasavajućom strahotom toliko snažnom da ostatak mog postojanja nema smisao. Čitav moj život i moja fizička egzistencija bili su podređeni upravo tom jednom trenutku koji se tako snažno uklesao u moje sjećanje da sve ostalo u poređenju sa tim blijedi i gubi značaj. Antarktik i događaji vezani za njega su jedino što moj um grčevito pamti. Sve prije toga je besmisleno.

U podnožju pećine ugledao sam četiri ljudske figure. Bili su uhvaćeni u neku vrstu transa koji ih je potpuno deformisao, ignorišući prirodne zakonitosti položaja i savijanja tijela. Prepoznao sam Toma i Ričarda, glava rotiranih neprirodnim položajem. Drugu dvojicu nisam poznavao, mada sam po zastavama ušivenim na jaknama shvatio da su to izgubljeni norveški meteorolozi. Njihova tijela su okruživala crni predmet bez sjaja koji je sa lakoćom gutao svjetlost lampe. Odmah sam prepoznao meteorit okupan crnom aurom koja se, kao izmaglica, uzdizala sa njegove uglačane površine. Sjećam se da sam duboko i glasno uzdahnuo, djelimično zbog straha ali više zbog toga što sam, preneražen bizarnošću prizora koji me dočekao, zadržavao dah do pojave bola u grudima. Moja pojava je uznemirila grupu muškaraca u podnožju i oni su, kao jedan organizam, usmjerili svoje prodorno crne poglede prema meni, kao da se u njihovim očima skrilo isto ono bespuće iz kojeg je i pobjegao stvor za kojeg sada znam da je mnogo više od običnog kamena. Potrčali su prema meni, krećući se okretno i brzo poput sjene, klizeći po tlu i glatkim zidovima jedva ih dodirujući. Ispustio sam lampu i potrčao nazad u tunel iz kojeg sam došao potpuno svjestan činjenice da im ne mogu umaći. Ubrzo mu me sustigli i oborili na zemlju. Tom i Ričard su me držali za ruke a druga dvojica za noge, onemogućavajući mi da im se otmem. Ne znam da li sam ispustio i najmanji glas; mislim da moje tijelo nije bilo sposobno za takav nadljudski podvig. Strah je paralisao i najmanji mišić moga tijela. Njihove oči su me progutale, nestajao sam u tom vilajetu tame poput lista ubačenog u uragan. Na trenutke sam gubio svijest i dolazio sebi, a stvarnost je postala neuhvatljiva kao san. Čuo sam riječi, govor te beskonačne tame izvan svemira koja je pobjegla od stvaranja i Stvaraoca. I dalje mi odzvanjaju u glavi, neprestano i snažno kao prvi put. Postale su dio mene. Zbog toga ih mogu zapisati potpuno neizmijenjene subjektivnošću strahovitog iskustva.

Počuj me smrtniče, rekla je tama njihovih očiju. Počuj onoga koji obitava izvan vašeg svemira. Slušaj riječi Uništitelja svjetova i Krotitelja života. Govori ti onaj čije postojanje uliva strah generacijama i bićima koja su živjela prije tebe u eonima nezapamćenim, vremenima prije nego što je život ispuzao iz praiskonske močvare ove hrpe kamena kojeg nazivate domom. U momentu Stvaranja ostao sam rasparčan u beskonačno komada a dijelovi mene kruže cijelim univerzumom, privučeni životnom snagom nastalom iz daha Praiskona. Od tada sam, poput svemirskog parazita, vječno u potrazi za hranom. Pustošio sam planete, dovodio civilizacije do uništenja i jeo njihovu propast, uživao u posljednjim vriscima patnje dok zatirem tragove života. A sad je dio mene pronašao ovu galaksiju i vašu planetu koja vrvi životom! Uskoro će svaka duša iskustiti svoje prokletstvo a vaša tijela će postati prah zaborava, samo jedan kratki momenat postojanja prebrzo zaboravljen. Iskusite svoju smrtnost i svoju prolaznost! Jer stigao je puzajući Haos – posljednji čas vaše sudbine!

Izgubio sam svijest i uronio u febrilan san nošen strahovitim riječima, glasnicima propasti i mog ludila. Probudio sam se na Roteri, u istoj sobi u kojoj sam prespavao prije polaska za Elsvort. Na stolici preko puta mog kreveta sjedio je Tom, mislima duboko u knjizi. Kada je shvatio da sam budan polako je ustao, privikao stolicu i sjeo pored mog uzglavlja. Rekao mi je da sam bio u nesvijesti tri dana i da sam sada na sigurnom. Pričao mi je kako su me pronašli na dnu provalije samo zahvaljujući GPS signalu mojih sanki. Bez njih bih sigurno ostao dole kao vječno zamrznuti leš. Našli su me, rekao je, isti članovi ekipe koja je pronašla i meteorologe nedaleko od mene. I oni su ostali zarobljeni u istoj pukotini u ledu. Ričard je takođe dobro i pazio je na mene ova tri dana na Roteri. Svi su se zabrinuli za mene, uključujući i dr Džo koji me obilazio svaki dan. Meteorit je sačuvan i na putu za Darvin i dalja ispitivanja.

Image may be NSFW.
Clik here to view.Znao sam da je Tomova priča loša laž. Mnoge stvari se nisu poklapale. Kada sam ga počeo ispitivati za Ričardov bijeg, za pronalazak pećine i za čudne događaje u kojima je i on učestvovao, Tom mi se samo mlako osmijehnuo i rekao kako moja priča zaista zvuči nevjerovatno i da je ona proizvod mog dubokog delirijuma koji mi je pomutio razum. Ali se plaši da ću, ukoliko je nastavim ponavljati, sigurno završiti u najbližoj ludnici. Rekao mi je da se moram još odmarati i oporavljati, a da ću vremenom shvatiti da je sve to bila halucinacija. Lagao je! Sve je lagao! Vidio sam to u njegovim potpuno crnim očima, tamnim poput smrti!

Put do Darvina je bio smjenjivanje časova potpunog straha koji otupljuje čula i deliričnog polusna u kome se briše granica između racionalnog i mašte. Odbijao sam izlaziti iz sobe, a kada bih je povremeno napustio vidio bih, u očima putnika i slučajnih prolaznika na palubi, isto ono beskonačno crnilo koje me je dočekalo u pećini. Stvorenje me pratilo čak i kada smo stigli u Darvin, posmatralo me kroz oči prijatelja, komšija, pratilo je svaki moj korak. Sakrilo se i u Tomovom pogledu, nepregledno tamnom čak i kada sam, u trenutku očaja, pucao između ta dva crna bezdana savršene zlobe. Posmatra me, čak i ovdje, u samoći moje sobe. Vidim te oči u sjenama uglova, u knjigama na policama, u metalnom nebu išaranom zvucima policijskih sirena koje se približavaju. Te oči su svuda oko mene. Gledaju me i šapuću, ponavljaju nijemu molitvu – drevne riječi nekad izrečene u srcu ledene zemlje koja krije toliko tajni ispod svoje prastare površine… Smrti, radujem ti se.

Stiven Džonatan Svanson

Image may be NSFW.
Clik here to view.Iz štampe je izašla nova knjiga aforizama našeg poznatog satiričara Ninusa Nestorovića „ĆUTI I PLIVAJ“. Izdavač je Književno-umetnička asocija „ARTIJA“ iz Paraćina. Recenzent je Aleksandar Baljak, a pogovor su napisali: Bojan Rajević, Vladimir Dramićanin i Miodrag Stošić.

Knjiga ima 158 strana, formata 14 x 17cm, ukupno 537 aforizama.

Ninus Nestorović, rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci. Živi u Novom Sadu, a radi u Paraćinu kao carinski inspektor. Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik sekcije humorista i satiričara. Njegovi aforizmi su prevođeni na: italijnski, poljski, engleski, slovenački, bugarski, makedonski, ruski, češki, rumunski, nemački i baskijski jezik. Zastupljen je u antologijama srpskog aforizma, koje su prevedene i objavljene u Italiji, Poljskoj, Sloveniji, Rumuniji, Rusiji i Španiji.

Objavio je četiri knjige aforizama:

– Izgužvane misli;

– Sizife, Srbine!;

– Neraskidiva veza;

– Vojna tajna;

– priredio Antologiju novosadskog aforizma Pečat vremena.

Dobitnik je više značajnih nagrada:

– VIB-ove nagrade koju dodeljuje list „Politika“;

– Zlatne kacige na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu;

– Dve prve i jedne druge nagrade za aforizam na Čivijadi u Šapcu;

– Nagrade „Bijeli Pavle“ za najboljeg aforističara na 5. crnogor-skom festivalu humora i satire u Danilovgradu;

– Nagrade „Dimitrije Frušić“ koju dodeljuje Udruženje novinara Vojvodine;

– Zlatne plakete za aforizam na 14. Međunarodnom festivalu aforizma i karikature – Strumica 2013.;

– Nagrade „Vuk Gligorijević“ na 11. Satira-festu (2013).

Pogovori…

INSTRUKCIJE ZA PLIVANJE

Već se na naslovnoj korici nove knjige aforizama Ninusa Nestorovića kristališe jedno od bitnih svojstava njegovog satiričnog stvaralaštva, a to je sposobnost da se jednom lokalnom, aktuelnom događaju (poplave u Paraćinu 2014.) pruži svevremenski, univerzalni okvir. Univerzalnost je ovdje postignuta postupkom simbolizacije, pri čemu su poplave viđene kao pars pro toto svih naših nedaća. Zatim je s tim u vezi i naslov Ćuti i plivaj, koji pročitan u komunikativnom ključu, u kakvom je dat, može biti shvaćen kao dvoglasan i jednako pripadati nekoj marijaantoanetski raspoloženoj instanci, ali isto tako, ako se čita u doslovnijem značenju, može da zazvuči kao dobronamjerniji savjet subjekta koji njeguje vitalistički pogled na svijet. Na samom početku, dakle, zapažamo da je slivanje različitih glasova u jedan iskaz Nestoroviću drag umjetnički postupak. Aforističar nam istovremeno nagovještava ko su krivci i okolnosti pod kojima dolazi do nevolja i čini nešto još važnije: podučava nas da se protiv istih nije nemoguće boriti. Sredstvo piščeve borbe (koje se i čitaocima preporučuje) uvijek je humor.

Postupci kojima autor stvara smjehotvorne efekte brojni su i složeni. Ubijeđen sam da brojnost Nestorovićevih postupaka dolazi kao rezultat piščevog uvjerenja da bi ponavljanje određenog postupka osim što bi nosilo rizik da čitaoca odvede u dosadu predstavljalo i znak autorove slabosti i lenjosti. Iz tog razloga nijedan Nestorovićev aforizam nije napisan kao prethodni, svaki se stvara uz pomoć neke nove stvaralačke strategije, što knjigu čini dinamičnom, a čitanje zanimljivim. Insistiranje na varijantnosti humorno-satiričnog postupka porodilo je i složenost i slojevitost na planu satiričarevog izraza.

Načelna raznolikost u Nestorovićevom izrazu ne isključuje, međutim, mogućnost jedinstva u različitom, što znači da je neke stilske dominantne ipak moguće izdvojiti kao važeće za cjelinu knjige i hiperordinirane drugim postupcima. Ono što se čini dominantnim u aforizmima ove knjige jeste osjećanje nesklada rečenog i mišljenog, oznake i označenog u govoru protagonista Nestorovićevih „monumentalnih minijatura“. Da bi taj nesklad uspio da izrazi pisac se obilato služi frazeologizmima, onim dijelom leksike gdje, po definiciji, postoji najveći nesklad između plana izraza i plana sadržaja: značenje frazeologizma nije jednako sumi značenja njegovih jedinica, tj. riječi koje frazeologizam čine. Suma značenja jedinica frazeologizma posjeduje semantički višak u odnosu na značenje frazeologizma i upravo na tom višku pisac i igra, nastojeći da maksimalno iskoristi estetske efekte koji su u samom frazeologizmu već sadržani, poput humora i višesmislenosti. Aleksandar Baljak u jednom intervjuu aforizam definiše kao „najkraću formu koja od riječi traži maksimum, a od pisca i više od toga“. Ninusa Nestorovića možemo ubrajati u pisce koji su upravo toliko spremni da ponude najkraćoj formi.

Slojevitost u Nestorovićevim aforizmima se ostvaruje sintezom mikrokonteksta koji su implicitni svakoj riječi, a naročito onim koje aforističar prepozna kao semantički potentne, a utisak je da je odličan aforističar, kakav Nestorović nesumnjivo jeste, u stanju da svaku riječ takvom učini i da potom primijeni i proširi svojstva koja je uočio kao sadržana u riječi i unaprijed data. Primjer je za to sledeći aforizam: Spustili su nas na zemlju, ali tu nije kraj našeg putovanja. Poslednja stanica je dva metra niže! Aforističar polazi od frazeološkog značenja sintagme spustiti na zemlju, da bi to značenje odmah i napustio, ali tako da ono do kraja aforizma, i nakon što se frazeologizam dekonstruiše, ostane dejstveno u svijesti čitaoca. Najprije se osamostaljuje glagol spustiti da bi u njemu osim metaforične frazeološke semantike bila viđena semantika kretanja odozgo nadolje – glagol se najprije oslojava turističkim kontekstom, da bi odmah zatim bio oslojen i trećestepenim, folklornim kontekstom vezanim za običaj sahranjivanja. Slično se dogodilo i sa imenicom zemlja. Realizovana su i tri njena značenja, a konteksti u kojima su realizovana savršeno korespondiraju sa navedenim kontekstima glagola spustiti. Disparatnost riječima prizvanih konteksta stvara efekat groteske. Nestorović, prosto, pliva kroz značenja pojedinih riječi kao riba kroz vodu.

U sledećem aforizmu: Šteta što je lopta i dalje okrugla. Izgleda da baš taj geometrijski oblik našim igračima ne odgovara! imenica lopta bila je zadužena za oslobađanje dvaju različitih konteksta: sportskog i geometrijskog, matematičkog. Prvim dijelom aforizma je pripremljena realizacija oba značenja, da bi se u drugom dijelu oba slila u aforistički komentar – poentu.

Razumije se da je aforistički misleća instanca ona koja obavlja najteži dio posla: iznalazi način da spoji savršeno disparatne kontekste. Otuda je i njeno prisustvo evidentno u velikom broju aforizama. Katkad je njeno oglašavanje eksplicitno (Moje srce je masovna grobnica. Tu su sahranjene mnoge ljubavi.), a češće se podrazumijeva kao lik koji (se pretvara da) opravdava vlastite tvrdnje i postupke (Treba pomoći našoj vladi da stane na noge. Ima u njoj i starih i bespomoćnih lica. / Morali smo da prodamo dušu đavolu. Drugog kupca nismo imali.)

I komunikativni kontekst aforizma takođe je nekad ekspliciran obraćanjem onima kojima se saopštava dosjetka: Ne osuđujte našu vlast što već godinama ne može da pronađe neke ubice. Nemojte mi reći da se vama nikada nije desilo da prvo nešto sakrijete od sebe, a onda posle to isto ne možete da nađete. Komunikativnost se takođe može podrazumijevati u svakom aforizmu jer je Nestorović autor koji računa na čitalačko saučesništvo prilikom ismijavanja društvenih mana, što je moralo doprinijeti popularnosti koju aforističar uživa među čitaocima. Tehnika obraćanja čitaocu naglašava karakteristična svojstva likova na koje se aforizmom ukazuje.

Aforizmi Ninusa Nestorovića često govore o bolnim temama naše stvarnosti, kao što su rat, nasilja, siromaštvo, neznanje, nepismenost itd., međutim, naš aforističar uvijek ima pristup kojim govor o ovim temama uspijeva da liši patetike i omogući čitaocu da se i u tim prilikama smije. Efekat depatetizacije postiže se tako što se neka bolna tema, kao što je rat oneobičava sagledavanjem iste iz nekog konteksta koji pripada nekoj nižoj sferi, najčešće sferi zabave. Nestorović to najčešće čini uključujući sportski registar: Idete ponovo u rat? A koji vam je ovo nastup pod državnim grbom? / Još nema ni mrtvih, ni ranjenih… Ali, ništa ne brinite, dragi gledaoci, tek smo na polovini utakmice! To je, dakle, onaj „novi, moderan i šarmantan, mangupsko velegradski pristup ozbiljnim društvenim temama“ na koji je, povodom aforizama ovog autora, skrenuo pažnju Milan Todorov.

Sučeljen sa aktuelnim frazama koje potiču, najčešće, iz diskursa političkih obećanja, ali i drugih izvještaja kojima bi se želio stvoriti privid normalnog i poželjnog stanja, iskazni subjekt u Nestorovićem aforizmima voli da pokaže kako u takvim iskazima uvijek ima nešto trulo: Spremno ćemo dočekati sledeću poplavu. Svi ćemo do tada naučiti da plivamo! Aforističar je otkrio da je ironija stanovala u iskazu i prije nego što ga je on pretvorio u strukturalno-semantički element svog aforizma i realizovao taj potencijal njegovim proširivanjem. Na ovaj način ne samo da je dovedena u pitanje tačnost iskaza, nego je u dobroj mjeri poljuljan i autoritet sijača neosnovanog optimizma.

Recimo na kraju ovog kratkog predgovora još i to da je Nestorović ovom knjigom osim uobičajenog spektra tema koji opsijeda pisce najkraćeg žanra, kakve su ratne, političke, socijalne, istorijske, u poslednje vrijeme sve zastupljenije sportske i ljubavne, napisao i niz aforizama na račun samih satiričara. Ukazao je na njihov položaj jednim odličnim paradoksom: Satiričar se nalazi u kritičnom dobu života. Živ je, zdrav i u punoj snazi!, ali i na njihove slabosti: Ima satiričara koji nikada nemaju problema sa inspiracijom. Čim vide neki dobar aforizam, oni odmah sednu i napišu isti takav!

Ninus Nestorović se u novoj knjizi nije pokazao samo kao odličan instruktor plivanja kroz poplave i ine naše nevolje pored poplava, nego je dao primjer i svojoj braći po satiričnom peru, kako se moguće održati na površini u poplavi sve većeg broja aforističara i „aforističara“. Rigoroznom preciznošću, samodisciplinom i, prije svega, rijetko viđenom originalnošću u izrazu. Zbog svega navedenog aforizmi ovog autora zaslužuju ozbiljnu posvećenost i čitalaca i književnih tumača.

Bojan Rajević

Nestorović je nešto drugo!

Ninus Nestorović je nešto drugo! A da bih tu svoju tvrdnju obrazložio, moraću malo da zakomplikujem stvari. Pre svega, njegov stil, ma koliko to zvučalo apsurdno, ima svoj stil! Ninus Nestorović tačno zna o čemu piše, zna kako da se približi meti, mada katkad cilja sa bezbedne razdaljine, aristokratskim stilom. Jednom rečju, on je iskusan, prekaljeni pisac, a to njegovo lično empirijsko iskustvo, satiričara, humoriste, ali i velikog mislioca i ta crta pozitivnog ludila, čine ga potpuno drugačijim i neverovatno autentičnim. Gotovo sam ubeđen da je Ninus Nestorović možda i jedini humorista koji je svojim stilom pisanja i načinom promišljanja, najbliži samom sebi – potpuno je originalan, često ne škrtari na rečima, za njega ne postoje pravila – kako treba pisati, koju formu treba pratiti ili kojoj crkvi se prikloniti, i u tome je dosledan. Zato i tvrdim da je pomalo lud, a to njegovo pozitivno ludilo je upravo ono što ga izdvaja od većine pisaca kratkih, a po mogućstvu kritičko-duhovitih misli – sve može da se nauči, ali taj pozitivni nervni disbalans, ili imaš, ili nemaš! Takav nam se i predstavio i u svojoj novoj zbirci aforizama, koja bezmalo predstavlja jedno malo kulturološko otrežnjenje. Nestorović voli da kritikuje političare i zbog toga je voljen od strane čitalačke publike, a uvažavan od strane kolega, jer upravo je to uloga pravog, pravcatog srpskog satiričara. Ako su političari u očima naroda pojava slična karijesu, onda satiričar treba da predstavlja teskobu za političare. Onu najveću! Da lude od njega! Ninus je upravo to!

Evo i dokaza u vidu jednog aforizma iz zbirke Ćuti i plivaj: Ne treba pitati premijera kuda ide Srbija. To je njegova lična stvar!

I da sumiramo: ljubitelji satire, a u Srbiji ih sasvim sigurno ima oko pet stotina, pred sobom imaju jednu odličnu knjigu, vrednu čitanja i dostojnu posedovanja u ličnoj kolekciji, jer u sebi sadrži aforizme neverovatnih obrta, paradokse koji se kose sa svim poznatim paradoksalnim normativima, i još štošta iz bogate trpeze našeg velikog majstora pisane reči – Ninusa Nestorovića.

Vladimir Dramićanin

CARINIK NA GRANICI SA BESMISLOM

Dijagnoza Aleksandra Baljka da su najgora vremena za društvo, Periklovo doba za aforizam, važi i danas. Što je svakako dobro, jer da nema aforizama političari bi bili jedini kojima ide najbolje kad svima ostalima ide loše.

Krajem osamdesetih, aforizam napušta lirski i šarmantni radovićevski šinjel i sve više se naslanja na jaka pleća Brane Crnčevića. Nadolazeće devedesete su najzad porodile savremeni srpski aforizam, i to bez epiduralne injekcije. Taj aforizam izleće brzo ali dugo putuje. Duhovit je ali nije smešan. Smejući se, ne hvatate se za stomak već za glavu. On ide glavom u zid i ostaje na tom zidu kao parola, grafit i kao krik poniženih i uvređenih. Ukratko, to su oni aforizmi koje piše Ninus Nestorović.

Ninus Nestorović, jedna od najbeskompromisnijih ikona srpske satire, podario nam je novu knjigu sa nazivom „Ćuti i plivaj“. Ono što pre svega treba pohvaliti kod ove satirične knjige je što je rešila da u sebe uključi sve ređi sastojak satiričnih knjiga. Satiru. Broj ljudi koji danas piše aforizme teško je odrediti ali je svakako napisan na kineskom. Skribomanija, nekada ljubimac poezije, danas drma svet satire više nego ikad. Zato aforizam postaje mlak, neoriginalan, osakaćeni vic ili uobraženi grafit. Stoga je za čitaoca veliko zadovoljstvo kada u knjizi „Ćuti i plivaj“ vidi prave, hrabre, da oproste dame – muške aforizme, koji se ne izvinjavaju. „Moj mesar u miru i nije bio neki kasapin, ali se u ratu potpuno dokazao!“; „Politika nije crkva. Tu u Boga mora da se veruje!“

Autor se bavi klasičnim temama satire: vlašću, zakonima, pravdom, demokratijom, korupcijom i slobodom i za postizanje cilja koristi scenografiju medija, crkve, fudbala, lekara. Dakle, sasvim suprotno od humorista kojima je politika samo izgovor za laku zabavu. I upravo je u tom opredeljenju značaj ove knjige i zato je ona pre svega i posle svega satira.

Ovi aforizmi uspevaju da izbegnu dve velike zamke – anahronost i aktuelnost. Tačnije, da ih pomire. Burna društvena dešavanja izazivaju satiričare da pišu na dnevno-aktuelne teme. Sa druge strane, postoje i oni koji beže od svega aktuelnog pišući svaki aforizam tako da može da se čita i za hiljadu godina. A prava stvar je naći meru jednog i drugog. Ninusu to polazi za rukom jer on polazi od aktuelnih tema i u njima iznalazi one trajne žigove mentaliteta. „Ne osuđujte našu vlast što već godinama ne može da pronađe neke ubice. Nemojte mi reći da se vama nikada nije desilo da prvo nešto sakrijete od sebe, a onda posle to isto ne možete da nađete!“

Vrlo bitna karakteristika ovih aforizama je prirodnost. Iako su smišljani, oni deluju spontano, kao da ste ih upravo čuli u tramvaju ili za šankom. Autor to postiže time što na početnu ideju aforizma kalemi nešto iz života, frazu koju već znamo. „Pobedili smo kriminal, a onda smo svi zajedno, i pobednici i poraženi, zagrljeni otišli na večeru da proslavimo pobedu.“

Kroz aforizme provejava duh crnog humora, kao omaž još crnjim vremenima. Ipak, to crnilo nije morbidno već ima na sebi taman toliko krvi koliko treba da primetimo želucem ako su nam oči već odlutale negde drugde. „Nije čudo što uspešni ljudi ovde retko niču. Sejemo ih dva metra ispod zemlje.“

S vremena na vreme, naiđemo na po koju psovku, ali ne kao u modernom srpskom filmu gde se psuje da bismo se mi smejali psovanju kao takvom. Ninus psuje samo da bi podcrtao paradoks koji želi da istakne. „Obračunali smo se sa nekulturom u našim redovima. Jebali smo joj majku!“

U ovoj knjizi ima i aforizama koji se ne bave politikom per se, ali se bave našim mentalitetom, našim navikama, neumerenostima i tako posredno poentiraju. I u njima, taj JA, taj univerzalni pripovedač, je svako od nas u svom svakodnevlju. „Hrana mi je oduvek bila jedina ljubav. Zbog nje sam počeo i da pijem!“; „Oduvek sam mnogo voleo da jedem, ali od nedavno moje srce je počelo da pati zbog te moje velike ljubavi!“

Autor na nekim mestima sklizne u aforizam koji u sebi nosi poetiku vrednu jednog Bukovskog. A možda i dva. „Moje srce je masovna grobnica. Tu su sahranjene mnoge ljubavi.“

Na koricama knjige „Ćuti i plivaj“ nalazi se slika Paraćina pod poplavom, koja je postala globalna metafora naših života poslednjih decenija. U toj vodi i mulju gaca i moderna srpska satira prepuštena na milost i nemilost verbalnoj dijareji u kojoj svako ima pravo da piše i to pravo i te kako koristi. U tom smislu, svet satire treba da bude srećan što je iz te poplave izronila ova knjiga i njen autor kao nešto novo a opet staro. Kao dokaz toga da ponekad dobri momci na kraju stvarno mogu da pobede.

Autoru ove recenzije čast je što makar ovako može da se nađe na stranicama ove knjige.

Miodrag Stošić

Izbor aforizama iz knjige…

• Politika nije crkva.

Tu u Boga mora da se veruje.

• Koliko ima ljudi bez krova nad glavom?

Samo nebo zna!

• Što se tiče našeg priznavanja Kosova, Evropa kaže da možemo kako hoćemo… Samo ne možemo da nećemo!

• Da bismo ustanovili kako je došlo do naše nesreće, ne treba da otvaramo crne, već glasačke kutije!

• Siguran sam da ovde više niko neće izvoditi tenkove na narod… Video sam u kakvom su stanju!

• Jebali bismo se za dinar, a pošto nema para, sad volontiramo!

• Marioneta je doživela tešku povredu na radu.

Smrsili su joj konce!

• Ne može narod sam da ode u propast, ali uvek se nađe neko ko zna put!

• Eksperiment je morao da bude urađen na narodu.

Pacovi ne mogu da izdrže toliki bol!

• Hrana mi je oduvek bila jedina ljubav.

Zbog nje sam počeo i da pijem!

• Bravo za podzemlje!

Krenulo je sa dna, a stiglo je do vrha!

• Nemamo mnogo pameti.

Zato je i izvozimo…

• Za Novu godinu pucamo u vazduh.

Ostalim danima smo mnogo precizniji!

• Stvarnost nam je loša.

Dok se ne popravi, prekinućemo svaki kontakt sa njom!

• Mrtve duše se ne sahranjuju.

Trunu u nama.

• Pomenuo sam mu majku, a on meni oca.

Ko o čemu, mi o porodici!

• Više ne živim psećim životom.

Podvio sam rep.

• Ne treba da vas čudi to što su ispitanici posle informativnog razgovora ličili jedan na drugog.

Sve su to dela istog autora!

Prosek

Želim ti prosek

Jer i prosek je za ljude

Baš takve kao što si ti

Da jebeš

ali da nikad ne osetiš

i da ti jelo

nikada ne bude dovoljno slano

Ne želim ti sebe

Želim ti bolje

Želim ti prosek

Jer i prosek je za ljude

a ja za ljude nisam

Aplauz

nijedna pesma o tebi

nije bila dobra

jer ni nama nikada

nije bilo dobro

samo smo se zavaravali

jer smo bili lepi i plavi

arijevci

puštaš bradu

vid ti slabi

sve više slušaš

glasove u glavi

kasniš na vozove

koji su odavno prošli

suštinu popiješ

i zaspiš u zaboravu

šetala sam tako

jedan dan ceo dan

prošla ceo grad

jer bilo mi je glupo

da priznam da sam ispaljena

iz topa iz puške iz pištolja svoga dede

dobio si ga za osamnaesti

i pucao pravo u metu

otići ćete svi

ostaću samo ja

samo ja i ogledalo

samo ja i ruke

samo ja i stopala i kolena i kosa i obrve i tuđe smeđe oči

Moto

Može neka

kafa popodne

Može može

samo da se ne radi

Sve nešto gledam

Kako da se izmigoljim

Ne treba mi zauvek

Zauvek već imam

Izašla sam samo

Da potvrdim sebi

Da bila sam u pravu

Nadajući se da grešim

Izdeklamuj mi gradaciju bola

Ljuljam se u stolici

Kao da nešto čekam

Princip je ubio

Ali ne samo jednom

Jedan na jedan

To je bilo neko drugo vreme

Kada je rok znao šta radi

Sećam te se, crne vlasi

Prestala sam da te volim

Zato što si odrasla

Nisam imala koga da pazim

Ako me ne podsetiš da treba da doručkujem

Zaboraviću

Posle se onesvešćujem u biblioteci

I ne sećam se zašto

Prolaznici čudni me gledaju mamurnu

Smrdi im koža na dobro poznati miris autobuskih šipki

Jaka si samo na rečima

Uvek si bila nikad ih nisi

sprovela u delo

Pokušavam da shvatim
život ceo je slagalica

Nešto nije kako treba

Ovde nešto smrdi

(smrde ljudi)

Nešto nije u redu

Mućnem srcem pa sklopi sve

kockice

Polako ali sigurno

Ne treba mi grejalica

ne treba mi klima

Mene greje

FEN ZA KOSU

Mladost ode
U velikom gradu

Više ništa ne razumem

Cookie dough

Milo moje a šta ja da radim kada
padne mrak

Milo moje pa kako ću ja

ako odeš ako me ostaviš

Milo moje kome ću ja

praviti kolače

I dinstati junetinu milo moje

Ne radi mi to

Moram nekome

Da ispržim u tiganju povrće

I gde sad kvasac da stavim

Pitam se da li će da naraste

Ne leti to pauk

To leti njegova mreža

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Hristina Mitić rođena je 1996. u Beogradu. Muzikom se bavi od svoje šeste godine. 2013. je maturirala u Srednjoj Muzičkoj školi “Vatroslav Lisinski” odsek klavir. Dobitnica je mnogih nagrada na republičkim i međunarodnim takmičenjima. Svoje srednjoškolsko obrazovanje završila je dve godine ranije. Trenutno studira na Pravnom Fakultetu Univerziteta u Beogradu. Aktivno se bavi poezijom od svoje 15. godine. Inspiraciju nalazi u realnom svetu koji interpetira u fikciju. Može se reći da njen prepoznatljivi način izražavanja u poeziji spada “Slam” pravac. Pesme su u početku bile u svojstvu ličnog dnevnika, da bi zatim počela da ih objavljuje na svom blogu. Trenutno radi na pisanju dramskog dela.

Image may be NSFW.
Clik here to view.idem da vidim aušvic jer to treba da se vidi, da se ne bi ponovilo, i baš tim viđenjem se neće ponoviti, ja ću se postarati da tako i bude; molim vas bez fotografisanja; ali uspela sam ja da slikam, imam preko 400 fotografija, evo je i kosa, zamisli, služila je za izradu vojnih pancira, ljudska dlaka je ipak najotpornija, vidi koliko je samo cipela brdo jedno, neki modeli su i danas moderni; ja bih kamerom da snimim ceo kompleks, iako nije dozvoljeno, ne znam zašto, kao da nešto kriju. ko bi to znao, ima jedan moj drug knjigu: istina o aušvicu, baš me sad ovo inspirisalo da pročitam. lajkovao sam fotografije na kojima si ti ali da lajkujem ceo album nemam srca. vidi ove iz izraela svi u belim uniformisanim duksićima, sa plavim davidovim zvezdama, to da budu prepoznatljivi, ili šta. slikaj, ali da se vidi natpis: arbeit macht frei. meni se ne sviđa to što naplaćuju ulaz, ne bi too smelo tako. još primaju plate ovi vodiči, napravili su atrakciju od svega. a koliko je ljudi pobeglo iz aušvica? a ko je ovo? ma neka bogata turistkinja, verovatno će posle ovog izleta uz večeru u skupom hotelu u kom je odsela zaboraviti sve. šta roni krokodilske suze, kao da će time vratiti mrtve. bolje neka odreši kesu i pomogne siromašnima u africi ili indiji. kako mi da znamo da je ova kosa prava? ne deluje kao kosa. ma nisu židovi ni malo naivni, drže oni i dalje sve konce u svojim rukama. ma čekaj, je l’ to prezime jevrejsko? u tom romanu, dobitnik nobelove nagrade rekonstruiše jedan nestali identitet, pokušavajući da oživi izbrisanu i cenzurisanu problematičnu istoriju progona jedne nacije. u tom svom pokusu, autor se fokusira na „jevrejsko pitanje“. moj deda je baš aušvic izbegao nekako. jesi gledao onaj film? ma sve je to kontraproduktivno, ja da vam kažem. i čekaj, to su te peći? koji trol jebote, pozvali ih da se istuširaju, kad tamo… ali koje su tačne brojke? zanima me. nije mi jasno što se nisu pobunili svi ti zatvorenici. objaviću knjigu pesama pod nazivom aušvic. već imam 20 pesama. uvek kad vidim žicu i okove srce mi se stegne i krenu mi suze. irena, slikaj me ovde. vidi ih, nasmejani su. baš ta fotografija me je fascinirala. susreli su se sa zlom a neki imaju osmeh. ma život je zatvor, jebeš ti aušvic. što, je l’ nam danas bolje? baš bih voleo da čujem kome je bolje. izgleda mi poetično ova ulaznica. ova gomila naočara. krhko i tužno, ma ne umem da objasnim. je l’ ovaj vodič hrvat? sad ću da ga pitam šta misli o jasenovcu. za nekog ko je bio u paklu, aušvic je ništa. zamisli, ideš za doček nove godine u aušvic, koje ludilo. ja ne kapiram ove moralizatore, ima da se slikam njima u inat. ma dobro je ispala fotka nego ja nisam, ‘ajde ponovo, ali da se vidi natpis: arbeit macht frei.

Sa sivog pločnika & drugih mesta još jednog Sandvikena

___________________________________________________________
9:10 pm

Golub kaže da ne staje

Jer slepi miš živi

Maše krilima

Kuga poručuje – nećeš još dugo

Ženturača kaže – takav muškarac nije za sex

Široko polje – celofanski list živi

Gleda Sunce kroz prozor

Jer đubre živi

Iznutrica na pločniku

9:14 pm

_______________________________________________________

9:16 pm

Pobedićeš nećeš

Sterilna čaša za mokraću

Čovek sa parama

Gvozdenim na stazi

Od ovog dana

Do sutra

U glavi metak

Na klupi

Ispred klanice jede hamburger

Prodavnica iznutrica

A on moli za gutljaj

9:18 pm

________________________________________________________

9:19 pm

Čizma podgojena butkama

Svinjske i teleće

Sa mozgovima slične strukture

U paru i fetusi

Na točkovima

Razvaljena međunožja guraju

Vrišti i nabija na nos

Smrad učmalosti

9:21 pm

____________________________________________________

9:23 pm

Da ustane plavi prozor

i pozdravi crveni

jer skočiti preko krošnje

na beton

jako kao misao

kada stoji i pokušava

da izađe iz rascepa

na temenu

oko gleda da nestane

___________________________________________________

9:25 pm

koja je pesma na groblju vešanih

samo crna poput šugavog psa

koji čeprka po utrobi

tražeći mumificirani ostatak

nečije ljubavi

9:26 pm

___________________________________________________

10:00 pm

Dok leži sunđer otvara usta

jede na niskom stolu

tanjir poskakuje

lampa namiguje

bubašvaba u ćošku živi

pauk pod ležajem

i mravi

a on misli

spava mi se

ustajem sutra

10:01 pm

____________________________________________________

10:02 pm

Kralj je došao u tamni vilajet

traži sunce

tamo gde je večni mrak

10:02 pm

____________________________________________________

10:04 pm

Nije muškarčina kada otvori prozor

na ekranu sa titlovima

i zatreperi

sa pločicama

za neko novo kupanje u peni

10:05 pm

_____________________________________________________

10:06 pm

Rudimenti neispranog mozga stoje ukopanih stopala

prsti dodiruju korenje

kapci namiguju zeleno i žuto u daljini

i dete marksisitičkih teorija

priključeno na aparate za životno održavanje

kap pada u oko

_____________________________________________________

10:11 pm

Neka druga budućnost čeka me

beži iz šake

pacov sa crnom dlakom i golim repom

jer on uvek zna

kada je trenutak

da jedan brod potone

10:11 pm
________________________________________________
26.11.2012.

*Sandviken is a locality and the seat of Sandviken Municipality in Gävleborg Country, Sweden with 22,965 inhabitants in 2010. It is situated about 25 km west of Gävle and lies approximately 190 km north of Stockholm. The rail journey to Stockholm takes about 2 hours and to Arlanda, Sweden´s main international airport, no more than 1.5 hours. Sandviken is the home town of the major high-technology Swedish engineering concern Sandvik and the main office of the company was located in Sandviken until January 2012 when it was moved to Stockholm. The company’s international activities, combined with the fact that there are more than 80 different nationalities in the municipality, give Sandviken an international air.

……………………………………..             (ciklus bez naziva, haiku pokušaj I)

________________________________

Dolazi jutrom

U središte avgusta

Zatvara kapke

________________________________

Akvarijum zri

Ona promatra staklo

Vreme prolazi

________________________________

Tonem lagano

Mrak mi nagriza kožu

Zemlja je gorka

________________________________

Čista tišina

Ispira sivu masu

Ispod bagrema

________________________________

Otvaram kavez

Na krilima proleća

Sloboda misli

________________________________

24.6.2013.

(kreativna radionica, Subotica)

…………………………….

on zove daleko u našoj usamljenosti

mrtvorođenče poželjeno

ima svoje ime

na vratima

broj

1

2

3

4

5

5

5

6

6

7

i tako eliptično na sred trake

nijedan ni jedan

jedan nijedan

samo on

koji se

čeka

1

2

3

4

5

6

7

8

9

0

u poslednjem trenutku

primičeš se sa dva slova ili nekoliko više

koje mi ti treba

koje ti mi treba

koje mi-mi-mi-mi-mi

miiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii

tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii

dok ležim

razmišljam

samo

o tvojim očima

slajdovi crno-belog filma

podvojena osoba

koja više ne zna koja je

koja u jednom trenutku želi da bude

na kraju ipak je subota ili nedelja

mi padamo

(ili je to samo moja mašta)

u jedinom delu sigurnosti

__________________________________________

7.12.2013.

8.30 pm

Veličanstveni Agvačero iz tužaljke kiše

Agvačero iz tužaljke

da li se plašiš da škripiš,

izgubiš ritam,

izgubiš masku,

izgubiš ravnotežu,

da se iznenada upleteš u tepih

i suncobran

Da li se pomalo plašiš mene

Da me iznenada ne zavoliš

Tam-tam šumi

Tam-tam betonske pustinje

Tam-tam plače

ostavili smo oči sagorele

od pomamne tišine čvora

plakali smo

i mozak je istekao bez reči

Ni David ni Veverica

među rukama našim i palčevima

među nogama golih krošnji

da li ti je dosadilo što ne možeš

da spavaš

da ležiš i brojiš zvezde sa plafona

dok namiguju

sa suncobranima

Za jedan zvezdolom

neka Veličanstvo pogleda mi u anus,

neka izvoli i pogleda u moja usta,

neka se smeje ako se plaši

Možda ako bacim sat

Možda ćeš tek tada moći da ustaneš

Da li se plašiš

Da li se plašiš crnog koje nije isto kao belo

Da li se plašiš da se mnogo više plašiš od mene

ako ustanem da te zagrlim

pre nego što skazaljke ubiju tvoje snove

veoma blizu podnožja

golog stabla

Plakali smo gledajući u odraz

sunca iz očiju

neka se smeje

Agvačero

lepi muzičar iz tužaljke kiše.

___________________________________________________

9.11.2012.

5.29 pm – 5.46 pm

Tačke na parkingu

Tuda prolazim svakodnevno

rezovima do cilja

korak po korak ulazim

i muve na lešu i ose

uvlače se jedući to meso

pored kontejnera sa natpisom ‘prijatno’

Gde si – pitanje je koje izlazi

podsvesno kao flešbek sna

od prekjuče

dok si me držao u naručju

suvom kožom na dlanovima

milujući uznemirenu utrobu

Izdiže se iznad u koloni

sa blokovima kvadratnog oblika

stojeći u srži

između linija

_________________________

1.05 am – 1.11 am

20.12.2011.

……………………………

Veliki fazan na ovom svetu stajao je na stolu.

Stoji već duže. Zatvoren.

Zlatno-žuti tonovi prekrivaju mu telo. Nema noge.

Nema glavu. Pokušavam da ga dosegnem.

Gledam. Svetlo pada. Tuče.

Prljavština maše. Okrećem pogled. Sivo je.

Žuto i zlatno ponekad odatle dolazi.

A on je zarobljen. Jednom će da skoči.

_______________________________________________

oko 8 pm

2.10.2012.

­­­­­­­

…………………………

sloboda koju imam ne može da traje

kao dokument izvađen iz fioke

prijatelji odlaze

odlazim i ja u ulicu

skrećem levo pa desno

nailazim na vrata gde me čeka

pozdrav sa svetom

a onda se probudim

shvatajući da zapravo ne živim

mrtvo telo na plahtama

cipralex xanax seroxat i ostali trankilizatori duše

kao adam u rano jutro budim se

gledam kroz prozor

sloboda koju imam zapravo nemam

ni dokument izvađen iz fioke

prijatelji pod navodnicima

i poneki slučajni prolaznici prisni

nestaju

odlazim i ja niz ulicu kontejnera

skrećem i ulećem

u rupe na trotoaru

razbijen pozdrav sa svetom

gde me čeka mrtvo telo

0.55 am – 1.04 am

____________________________

3.3.2014.

konačno i smrt

konačno i smrt

na rame običnog koji visi

niz potok presečena grkljana teku vimena iz kojih

razumevanje ulazi u zgradu gde ležim u jednoj

sunce se kreće nisko

električar je ostao s prstima na žici

gledam kako odlaze svi ti ljudi prolaze

izliva svoje poslednje mleko

ali voleo bih i mrtav skoro

izudaran datumima i pečatima

pomešano sa nešto krvi

ili četiri divlje patke u travu

više neću sedeti

nemam čaše i nemam životinje

nikog ne poznajem

ili posle mog vešanja prokrvariti ono crveno

sve ću ružno baciti

i siluete niz stepenice

a ne postojimo

________________________________

17.6.2013.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Autor pesama Vladimir Milojković, rođen 2. avgusta ’78 u Subotici gde živi i stvara.

Dobitnik treće nagrade na konkursu za ‘Najlepšu ljubavnu pesmu’ Doma kulture iz Ivanjice 1997./1998.  i tako postao najmlađi ikad nagrađeni tog konkursa. Selektor i recenzent bili su pesnici Duško Trifunović i Pero Zubac.

Prvo mesto na konkursu Američkog kutka iz Subotice povodom petogodišnjice osnivanja Kutka 2011. na temu `My American Dream` za pesmu na engleskom jeziku.

Konkurs `Seeking For A Poem` 2011./2012. u organizaciji časopisa `Diogen` i `la stanza del poeta` (Italija) gde je zastupljen sa 150 autora internacionalnog konkursa u posebnom izdanju časopisa `Diogen`.

Specijalna nagrada ΄Branislav Čeganjac΄ na konkursu za ‘Najlepšu ljubavnu pesmu’ 2011./2012. Doma kulture iz Ivanjice.

Nagrađeni na konkursu ’Trava’ 2012. godine.

Učesnik i nagrađeni na KG Open Poetry festivalu 2012. kao jedan od 16 odabranih autora.

Najuži izbor za nagradu ‘Zlatni Omnibus’ 2012. za neobjavljenu zbirku poezije.

Treća nagrada za poetsko-vizuelni performans ‘Poezin Slam’ 2013. godine.

Pohvala za poeziju na konkursu ‘Ulaznica 2013’.

Jedan od odabranih i nagrađenih autora na Evropskom fejsbuk pesničkom festivalu 2014.

Nagrada ‘Prvenac’ 2014. godine Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, za najbolju prvu neobjavljenu knjigu mladog autora do 35 godina, za zbirku poezije ‘Razgovor sa Hertom’.
Objavljivao u književnim časopisima `Jesenjin`, `Luča`, ‘Avangrad’, časopisu za kulturu ‘Karton’ i fanzinu ‘Librarion’ kao i u mnogim zbornicima poezije (značajniji su ‘Osvetljavanje’ 2013. i ‘Do zuba u vremenu’ – zbornik poezije socijalne tematike 2014.). Još kao srednjoškolac objavio prve pesme u časopisu Super-tin.

Više puta nastupao na večerima poezije: ‘Poezija u Kući’ (CK 13 NS), ΄Pesničenje΄ (BG), ΄Poetarium΄ (NS), ‘Poezin Slam’ (BG), ‘Argh’ (BG), ‘URLIK’ (SU).

Zastupljen u zajedničkoj zbirci radova ΄Radovi u Kući΄ (2012.) i ‘na ulici gaze bose ljude’ (2013.) učesnika radionice kreativnog pisanja u CK 13 u Novom Sadu sa pričama, pesmama i kolažima.

Pored književnosti uspešan i na polju slikarstva učestvujući na više zajedničkih izložbi slika (značajnije ‘Snovi’ 2007. – Subotica i ‘Proleće mladih 2009’ – Sombor) i umetničke fotografije (‘Magla’ 2013. – Subotica, ‘Serbia Raw’ 2014. – Beograd i ‘Magnetni polovi’ – Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd 2014.)

Radi poetske, poetsko-vizuelne i vizuelne performanse po klubovima i galerijama.
Diplomirani profesor razredne nastave iz oblasti vizuelne kulture.

Nakon radionica kreativnog pisanja i rada na audiopoeziji tokom radionice u CK13 eksperimentiše i sa zvukom, radeći na prvim demo snimcima avangardne-eksperimentalne muzike.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto: Milutin Tadić

Sunčani časovnik je uklesan 4 m iznad zemlje, u uglačanom bloku sivo-belog mermera koji je uzidan uz južni portal Bogorodičine crkve (sl. 1, levo). Časovna skala je polukrug radijusa r = 21 cm, podeljen na 12 približno jednakih časovnih sektora, od kojih poslednja tri nedostaju (sl. 1, desno, gore). Nema ni bacača senke, vodoravne šipke koja je nekada polazila iz centra polukruga.

Brojčanik čine slovne oznake, jer u staroslovenskom pismu nije bilo posebnih oznaka za brojeve. Slovne oznake, visine 20-27 mm, idu azbučnim redom, s tim da se preskaču slova B i Ž, a u ulozi šestice je ubačen znak u obliku preokrenutog latiničnog slova (sl. 1, desno, dole) koji je korišćen u XII/XIII veku (u to vreme, na primer, nastalo je Miroslavljevo jevanđelje u kome je ispisivana ista oznaka za šesticu).

Dok je sunčani časovnik bio kompletan (sa bacačem senke), senka vodoravnog štapa je prelazila preko sektora i svojim pravcem pokazivala doba dana. Sunčani časovnik Bogorodične crkve manastira Studenice, i svi časovnici toga tipa, karakteristični za evropski srednji vek, nisu pokazivali časove zvaničnog temporalnog časovnog sistema nego su sami sobom diktirali poseban časovni časovni sistem – likovno temporalni časovni sistem. Za ljude evropskog i srpskog srednjovekovlja ta nesaglasnot bila je nebitna.

Linije studeničkog časovnika su izubane, a brojke nedosledno usmerene (sl. 1, desno, dole): uklesao ga je amater, kako bi smo danas to rekli. A ko je to mogao biti?

Ceo članak videti na: http://www.manastirstudenica.rs/сунчани-часовник-манастира-студениц/

Image may be NSFW.
Clik here to view.Leila Samarrai mlada je književnica koja, reklo bi se, tek stasava na našoj književnoj sceni, iako iza sebe ima objavljenu zbirku poezije i zbirku kratkih priča. Kako se na književnoj sceni snalazi, kako prolazi, postoji li uopšte književna scena kod nas, ispričaće nam mlada autorka, stoga – pripremite se…

Kako doživljavaš poeziju?

Kao vrstu šamanske bajalice sposobne da razgrne mrak u nama.

„Poeziji je namenjena uloga spasavanja sveta, ponovno vraćanje u celinu svih razdrobljenih stvari.“ Da li se slažeš sa ovom Hamvaševom tvrdnjom i zašto?

Čovek ne može a da se ne složi sa Hamvaševom tvrdnjom da je novija istorija oduzela čoveku/čovečanstvu mnogo toga svetog, te umesto kraljeva i dostojanstvenika itd. imamo na njihovim mestima razne surogate, “sumnjiva lica”… Ostao je pesnik, i sam pod obrazinom sumnjivog lica, živi svoj život pod maskom (ne više dvorske) lude… Te ako je reč ono što odvaja čoveka od životinje, od poživotinjavanja u ovo varvarsko doba, ko je taj koji će reč(i) dovesti u sklad i iskupiti čoveka, ako ne pesnik? Ali je pitanje i: ima li među pesnicima ljudi dovoljno jakih, čiji je magijski jezik dovoljno gromak da bi se čuo u sveopštoj kakofoniji koja nad nama vlada?

Kako se poezija uklapa u (tvoj) svet? Ili se, možda, svet uklapa u (tvoju) poeziju?

Čovek je u svom mikrokosmosu kao u nekoj svojoj zasebnoj kutiji, čiji je poezija poklopac, kojim se od sveta može zaštititi; koji se može otvoriti u želji za upoznavanjem nečeg šireg nego što je lični domet.

Kako doživljavaš odluku mnogih izdavačkih kuća da ne objavljuju zbirke poezije?

Realno, to je samoubistvo.

Čemu nas uči poezija?

Razmišljanju, izražavanju. Samilosti. Ima kod Hajnea jedno mesto: “Čemu ta jedina suza? Samo mi pogledu smeta.” Poezija daje dublji uvid onome što bi nam možda u svakodnevnoj strci promaklo; verujem u čoveka, zato kažem možda onde gde bi sigurno trebalo da stoji: da.

Može li se bez poezije?

Ako možemo bez suza/smeha, dana/noći, zombirani pod neonom, ispred svog televizora, ili u dimu i buci, možemo i bez poezije, učenja i mišljenja, neka drugi misli za nas.

Šta je za tebe poezija?

Prilika da ostanem sama sa sobom i svojim mislima… Prilika da stvorim nešto što ću, jednom pozvana, moći da pokažem kao sopstveni doprinos svetu.

Kako bi definisala poeziju?

Kao staru mudru zmiju koja tek ponekad izađe da se osunča (i plaši ljude).

Koliko su korisni književni festivali i radionice, mogu li da opstanu danas, u vreme sveopšte nemaštine, i može li se na njima nešto naučiti?

Učenje je pre individualna stvar, želja zapravo…

Šta je pojava interneta donela a šta oduzela piscima?

Svakako, veću primećenost, u širim krugovima… koji ipak mogu da rasplinu suštinu. Internet je Vavilon kome svaki pisac može i da doda i da oduzme ciglu, zavisno od afiniteta.

Svesna si da u tvom poslu (pisanju) nema „hleba“ (ili ga sve manje ima), pa opet istrajavaš. Zašto?

Za poeziju je potrebno biti “zaluđenik”, to je van svake sumnje, i van svake isplate; da se od poezije živi nešto baš i ne može, a uspeh je, vidno, varljiva kategorija. Što se mene lično tiče, prirodno mi je da se izražavam u stihovima, a da sam daleko od svake vrste priznanja, jesam… S druge strane, u ovoj zemlji biti priznat znači pokupiti svu malograđanštinu iz sebe i oko sebe i objaviti je. Stoga, želim biti priznata van granica, jer to jeste priznanje – pravo.

Kakve su, po tebi, generacije pisaca koje dolaze?

Poetski i prozni svet podeljen je na raznorazne sekte koje jedna drugoj kvalitet i poetski pristup ne priznaju. Šta će od svih za sto godina da ostane, bojim se i da pomislim.

Kako izgleda današnja književna scena?

Kada pogleda čovek šta se sve objavljuje, bez ikakvog kriterijuma, onda je jasno da naša književna scena postoji samo zbog novca. Mi mrdnuli nismo iz komunizma. Gde smo bili u književnom smislu, tu smo i sada, samo što je tržište mnogo manje, a intelektualna i svaka druga beda mnogo veća. Ne postoji ni srpska književna scena, niti joj se dozvoljava da postoji. Kritičari na svojim pozicijama, etablirani pisci na svojim pozicijama, najpre političkim, potom i književnim, ili umetničkim. Ukratko, književnost u Srbiji postoji samo na nivou trača.

Kod nas je totalno rasulo, a bez poštovanja i autora i autorskih prava, neće biti boljitka i Srbija će ostati književna crna rupa, bez obzira na veliki broj ljudi koji imaju šta reći i napisati.

Pesničke knjige se ne objavljuju, jer su neisplative. Zna se: autor mora da plati da bi izdao knjigu, tu je početak i kraj. Izdavača dalje ne zanima. Ukoliko autor nekim čudom “stekne ime”, onda će ovi bespravno štampati autora, kršiti autorska prava i tvrditi da oni čine autoru uslugu time što ga objavljuju. Samo štampanje je jeftino. Nečija npr. zbirka aforizama ili priča može da se prodaje preko neta, ima je u knjižarama, a pisac o tome uopšte nije obavešten, niti ima bilo kakav uvid.

I samo izdavaštvo je svedeno na novac. Imaš kintu, izdaćeš knjigu. Ukoliko nekim čudom “stekneš ime“, objavljivaće ti knjige, ali sav “kajmak“ će kupiti oni, izdavači, i još će ti reći da si srećan što te objavljuju. Dakle, autorska prava su totalno nezaštićena ili ne postoje. Izdavače briga za kvalitet, pa oni to i ne čitaju, ili prelete očima. Sve se svede na novac, to jest, keš, i seks. Što je, opet, dobra tema za neku priču ili roman, pa i za publicistiku i kao sociološki fenomen, na kraju krajeva. Obeležava jedno vreme i jednu zemlju.

A šta reći na temu mizoginije, tretiranje žene, pametne, lepe i privlačne žene kod nas, koja usput, sjajno piše. Ukratko: tretman mesa u srpskoj književnosti. Jeftina trgovina i svođenje žene-autorke na komad mesa, seksualnog objekta koji nema pravo da misli, već da se pokorava. Možeš da budeš pametna koliko god želiš, ukoliko ne radiš ono što ljigavac želi, nema objavljivanja, nema karijere, nema života od onoga što najviše voliš i najbolje znaš da radiš. Kada smo se već dotakli raznoraznih šovinizama, zašto prećutati i ovaj. To su, po meni, kompleksaši koji ne mogu na normalan način da dođu do seksa ili ljubavi, ili šta im je već potrebno, i tu kreće ta bolest, ucenjivanje. U normalnim okolnostima, znaju da ne mogu doći do lepih, pametnih i talentovanih žena, i koriste prividnu moć da bi se dokazali pred sobom i sličnima. To jeste jeftina trgovina, i verujem da je ženama, u tom smislu, mnogo teže nego muškarcima. O tome se malo piše, malo pominje, a to jeste kancer života u ovoj i ovakvoj zemlji, u ovakvom sistemu bez sistema i kriminalizovanom društvu. Još uvek verujem da ne mora nužno biti tako, ali sada ukazujem da književni svet nije šareni i nežni leptirić u koji je posuta sva lepota sveta. Talentovani ljudi odlaze iz zemlje, gubimo intelekt, gubimo ljude koji bi mogli zemlju da pomere iz blata. A onda se čudimo kada Mrkonjić i Ilić postanu ministri. Jasna stvar: nasilje i seks, okosnica rijaliti šou programa, potpuno preneta i u sferu književnosti, što bi, trebalo da bude, bastion pred poplavom kiča i primitivizma.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Zdrav razum govori

da smo bolesno društvo.

Našu javu čine crni snovi.

Kod nas i sunce okleva.

Kasno nas budi.

Najteže je s lakima.

Hipokratova zakletva izražena u evrima,

nekima, danas najviše vredi!

Mi ne igramo.

Nama se poigravaju.

Da bi bilo mesta za pametnjakoviće,

neophodan je povremeni odliv mozgova.

Ko nosi glavu na ramenu,

nek ne zaboravlja da nosi i torbu.

Ne glupirajte se.

Niste u parlamentu!

Danas je čojstvo braniti druge

od sopstvenih gluposti,

a junaštvo – čista glupost.

Peko Laličić

Praštaćemo vam i narednih hiljadu godina

jer zločin ne sme da se zaboravi.

Kod nas svi kradu!

Ima se – može se!

Bod u gostima veliki je kao kuća.

Uostalom, toliko je i koštao.

Brak je dokaz da muškarac i žena mogu biti prijatelji.

Ne brine me što nisam bio,

već što neću biti.

Svaku pretnju nasiljem policija najozbiljnije shvata.

I interveniše čim se takva pretnja ostvari.

Mirotvorne organizacije čine sve da se masovni pogromi

svedu na jedan društveno podnošljiv nivo.

Pošto nema razloga za mržnju,

jedni drugima sve ovo radimo iz čiste ljubavi.

© Aleksandar Baljak
[Politika online – Pogledi sa strane]

Ni brige , ni pameti – rođeni lider!

Danko B. Marin

Ljudi mrze druge

Ne bi li sakrili

Da mrze sebe

Bez ljudi

Ne ide

S njima

Još teže

Princip:

Što počnem to i završim

Tako i život

Bebe plaču

Niko neće na ovaj svet

Život je kratak

Al’ za mržnju uvek ima vremena

Pod otvorenim nebom

Zatvoreni ljudi

Kao pijani plota

Držimo se uhodana života

U staroj Grčkoj su stavljali maske

Mi ih ne skidamo

Ne treba mi raj

Dovoljno je odsustvo pakla

Kad si već živ

Iskoristi priliku

Da ne budeš mrtav

Ceo život me je pratila sreća

Al’ me nikad nije stigla

Ko voli ne stari

Život je prilika za ljubav

Uglavnom propuštena

Dragoljub Jovičić

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto TL

Milan Blanuša, slikar snažnog, mračnog, potresnog izražaja, profesor emeritus na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, izlagao je u zemlji (Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Sombor, Leskovac, Kragujevac, Užice itd.) i inostranstvu (Nemačka, Poljska, Engleska, Amerika…) i osvojio mnoge nagrade (Nagrada „Sava Šumanović“, Nagrada ULUS za malu plastiku, 2011 itd.). Jedan od naših najznačajnijih savremenih umetnika trenutno priprema novu izložbu, ali je i pored toga uspeo da nađe vremena i porazgovara sa nama o umetnosti i svom stvaralaštvu.

Šta je za vas umetnost?

Da ne bude fraza, ali ja to zaista mislim: umetnost je sloboda, sloboda izražavanja, sloboda misli. To je moj moto još od mladosti, od kad sam kao student počeo da razmišljam o umetnosti.

Kako umetnik stiče tu slobodu?

Sloboda se ne stiče. Ona je jednostavno stanje duha, stanje svesti. Naravno, u ovo naše vreme i sistemu vrlo je teško imati slobodu svesti. Doduše, u ovom našem svetu i sistemu umetnicima nikad nije bilo lako.

Zašto je za vas kao autora, ali i za čoveka kao pojedinca, važna umetnost?

Retki su srećnici koji poseduju taj duh, afinitet, potrebu za stvaranjem. Nekada davno govorio sam da su umetnici uzvišena bića, pa su me kritikovali zbog toga, ali zaista mislim da su umetnici uzvišena bića. I ne samo umetnici, već i oni koji imaju potrebu za umetnošću.

Sećam se, družio sam se sa Vaskom Popom, velikim pesnikom, dolazio je u Vršac, Vrščanin je i on, i jedanput me je pitao: „Da li si neka čuo ujutro u pola šest korake na asfaltu?“ Ja mu kažem: „Jesam, koliko puta.“ On mi na to odgovara: „Korake i zviždukanje. E to je radnik koji ujutro ide na posao i oseća potrebu za umetnošću.“

Kakvo je stanje u kulturi u našoj zemlji danas?

Bojim se da bih se malo ponavljao… Toliko slušamo i čitamo o tome, ali stanje je grozno. Prosto nikoga ne zanima umetnost. Sa druge strane, smatram da je ovo stanje idealno za umetnike, jer u tome nalaze materijal za svoj rad.

Može li pojedinac, umetnik, da popravi stanje u kulturi i kako?

Mi popravljamo stanje time što radimo. Ali stanje u društvu – nemoguće. Umetnik ne može da promeni društvo, ne može da promeni ljude. Mislim da je to iluzija. Umetnik može da promeni pojedinca, samo ukoliko je on sam za to zainteresovan.

Iznad mene je svojevremeno stanovao neki Rade, radnik u „Naftagasu“. Kad god bi video otškrinuta vrata mog ateljea on bi kucnuo i pitao: „Milane, mogu li da uđem?“ A ja sam mu svaki put odgovarao: „Kako da ne.“ Tada bi često gledao slike i rekao: „Ne znam, ali osećam da tu ima nešto.“ E to je to menjanje. Kad je čovek radoznao i ima potrebu da nešto malo vidi, nauči – već to je promena.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto TL

Kakav je vaš stav prema angažovanoj umetnosti?

To je jedino moguće danas, biti u umetnosti angažovan i pokretati um na razmišljanje. Što se slikarstva tiče, slikarstvo je malo devalviralo, jer je slika svuda sada: sve su prisutniji kompjuter i televizija, digitalni aparati i mobilni telefoni… Slikarstvo se, odnosno slika, s druge strane, grana u više pravaca, počev od kritičkog realizma, metafizičkog, političkog itd. Angažovana umetnost je danas najprisutnija, ne samo kod nas nego i u svetu.

Jedna od prvih stvari koje sam naučila o vajarima je da pre svega moraju dobro da vladaju crtežom. Zašto?

Jeste. Crtež je jako bitan i za sliku i za grafiku i skulpturu, ali naročito za skultpuru, jer je crtež skulptura posmatrana sa svih strana. On pruža uvid u samu konstrukciju, pruža uvid u ono spolja, ali i ono što je iznutra, u unutrašnju konstrukciju. Bez crteža ne bi bilo ne samo skulpture, već je za crtež vezana i arhitektura – bez crteža ne bi bilo projekata – ali i dizajn. I kada neko kaže i misli da danas može sve da se radi na računaru, a da nije izučio crtež – nije u pravu.

Kako se mladi umetnici bore sa novim tehnologijama? Daju li im prednost ili i dalje rado koriste olovku, kredu, tuš…

Na akademijama se izučava taj klasičan sistem: studija, crtanje, slikanje, uči se o bojama, o podlogama, preparaturama itd. Mislim da niko ne može da sanja o nekom budućem radu, ako nema izučenu tu klasičnu pripremu. Danas mladi odmah uskaču u te nove tehnologije, bez prethodno izučenog klasičnog sistema rada. Opet se vraćamo na crtež. Mnogi misle da nije toliko bitno posedovati crtež, misle da će se sve u fotošopu srediti… E tu je greška, što se mladih umetnika tiče. Zapostavljaju taj klasičan sistem učenja disciplina: slikarske, vajarske, grafičke itd.

Sa crtežom je povezano ne samo slikarstvo, kojim se bavite, već i mala plastika…

Jeste. Mnogi vajari, moje kolege, primetili su da je moja terakota ustvari moja slika, poseduje i boju i materiju, ne samo vajarsku, nego i slikarsku. Ja nju tretiram kao sliku. Ona jeste diskretno bojena – sivo, belo, crno, a pečena glina je već sama po sebi topla – crvena – i to mi je dovoljno da napravim jednu bojenu situaciju na terakoti.

Zašto koristite samo crnu, belu i sivu?

Zato što su to engobe – crna i bela – koje se peku zajedno sa glinom. Naravno da pečena terakota može naknadno da se oboji, ali to za mene nije ono pravo.

A zašto na slikama koristite samo crnu, beli i sivu?

Naravno da smo svi mi učili o boji, poznajem sistem podslikavanja, slikanja, mešanja boje itd, ali to dublje uvođenje boje, odvlači po meni pažnju posmatrača na nešto drugo. Taj odnos crno-belo ustvari naglašava ideju koju hoću da saopštim. Mislim da bi se ideja rasplinula kada bi to bila bojena situacija. Ona osnovna ideja i poruka bi nestale.

Zašto je mala plastika važan vid likovnog stvaralaštva?

Ona možda i nije toliko popularna, sem kod keramičara. Kod vajara nije baš toliko zastupljena. Malo se vajara bavi terakotom, malom plastikom, bave se drugim materijalima, ne toliko terakotom. Glina kao materijal meni odgovara, zato što može da izrazi moju ekspresiju i neposrednost, brzo se suši i traži brz rad, brzu reakciju, a to mi odgovara.

Šta vas je privuklo terakoti?

Upravo to. Moj je crtež neposredan, brz, rad četkom takođe. Terakota je nastavak, odnosno trodimenzionalno predstavljanje moje slike u prostoru.

Koje vas teme okupiraju kao slikara?

Mislim da sam urbani slikar. I tačka. Motiv je ljudska figura. Oduvek me je zanimala ljudska figura. Mislim da kroz nju mogu da kažem nešto o svetu u kojem živim.

Šta vas pokreće, inspiriše, iritira?

Najbanalnije stvari. Prve stranice dnevne štampe, naslovi, fotografije. To mi je „duševna hrana“. Nikada nisam razmišljao o velikim događajima ili datumima, kao što je bio, recimo, Milanski edikt, i kao što će biti, na primer, godišnjica atentata koji je izvršio Gavrilo Princip. Nisu to moje teme. Moje teme su najbanalnije ljudske situacije. Moj junak se kreće iz kuhinje u kupatilo, kancelariju… Sad pravim seriju šalterskih službenica – zanima me šta se sve dešava iza šaltera.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto TL

Kao grafičar razbili ste esnafske norme i klišee…

Da, to je zanimljivo pitanje. Ja nisam grafičar, nisam ni javar. Dosta sam razgovarao sa grafičarima, nekima je smetalo što je moja grafika rustična, što nije ni pedantna – po rubovima ima ostataka boje – ali ja mislim da grafika ne treba da predstavlja samo savršenstvo tehnike i tehnologije. I grafika mora da ima ideju i mora da bude aktuelna danas, da bude savremena, na neki način. Grafika je za mene pre svega linija. Specifična linija, linija pravljena brusilicom, mašinom, i razlog što se bavim grafikom, je upravo taj, što specifičnom linijom, crtežom, želim da predstavim stvari. Znači nikako minuciozan rad, mene interesuje mehanička tehnika, nikako hemija i to me zadovoljava za sada. To je najneposrednija tehnika kojom se bavim – direktan rad na ploči i otisak.

Koliko je za umetnika važan kontakt sa kolegama u zemlji i inostranstvu, sa svetskom scenom?

Umetnik mora da prati svetsku scenu, naročito umetnik koji se bavi pedagoškim radom, kao što sam ja bio profesor na Akademiji u Novom Sadu. Vrlo je bitno za nastavu donositi monografije svetskih umetnika, razgovarati o njihovom radu, a naravno i za samog umetnika u ateljeu, da pogleda radove umetnika iz celog sveta. Danas su preko interneta lako dostupne te informacije. Umetnik, međutim, sve to treba da koristi u smislu informacije, ne imitacije, kopiranja. To se dešava mladim umetnicima koji još nisu sazreli i nemaju svoj kontinuitet, pa malo imitiraju ovog, malo onog umetnika, što je za njih veoma loše.

Kako je izgledao rad sa studentima?

Za sebe mogu da kažem da sam bio dobar profesor. Ne znam da li sam bio dobar slikar, ali za moje studente znam da su bili zadovoljni, jer sam se trudio da im dam slobodu – ali pre toga da otkrijem njihov afinitet. To se radi na prvoj godini, prvih nedelja, kad vidim crtež i prvu sliku. Oni mi govore o kakvom se tu temperamentu, afinitetu radi i onda ih prema tome i savetujem: ti čitaj ove knjige, ti idi u bioskop i gledaj ove filmove… Možda to nije baš bilo pošteno s moje strane, ali vidim da su studenti bili zadovoljni. Otkrio sam u njima želju, glad za znanjem. Nikad ih nisam ograničavao – u smislu: ovo je pravo, ovo nije – ja sam ih samo pratio i savetima pokušavao da ih učinim boljim.

Kako se organizuju samostalne (i grupne) izložbe kod nas a kako u svetu?

Kad je samostalna izložba u pitanju galerija sama odabere umetnikove radove i to je to. Ali kada se radi grupna izložba to je sasvim druga priča. U svetu je to sito gušće. Evo sad je bilo Trijenale grafike u Krakovu i od svih učesnika ja sam, sa tri grafike, bio jedini iz Srbije. Ta je velika izložba išla u Austriju, Nemačku i Švedsku. Fotografije dela se pošalju internetom i oni vas ili odaberu ili ne. Dok kod nas to ide po principu koga znaš. U tome je razlika.

U Nemačkoj, recimo, sve košta. Košta katalog, koktel, prostor na mesec dana, predgovor, tekst i to sve plaća galerija, koja kroz prodaju radova vraća uložen novac. Ovde kod nas se neke galerije plaćaju, dve nedelje u, recimo, Grafičkom kolektivu koštaju 40.000 dinara. O katalozima da ne govorimo. Galerije nemaju da plate kataloge, pa čak ni one skromne. A tek otkupa, naravno, da nema.

Kad smo kod toga, kako stojimo sa nagradama? Dobili ste, recimo, nagradu za crtež, a niste dobili plaketu, još manje novac…

Dobio sam jedne godine nagradu za crtež, dok povelju nisam dobio. Prošle godine dobio sam nagradu za malu plastiku – otkucan papir sa imenima žirija, bez potpisa. O parama da ne govorim.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto TL

Kako onda umetnik može da živi od svoje umetnosti?

Ne može. Nikako.

Uspete li bar nešto da prodate?

Desi se tu i tamo. Terakote najčešće. Kada bih živeo od toga… Najveća je sreća kod nas biti profesor na Akademiji, na Akademiji, ne u školi, jer to omogućava umetniku da radi u ateljeu. U svetu je potpuno drugačiji odnos, ali je i tamo teško. Postoji skoro robovlasnički odnos između galerije i umetnika: galeristi mogu da dođu u sred noći da vide dokle ste stigli sa radom, ne smete ništa bez njihove dozvole da prodate…

Da li se mi kao društvo krećemo u tom pravcu?

Ne. Mi smo potpuno van sveta. Mi smo druga planeta. Važno je da umetnik ima slobodu, a da bi živeo mora da se snalazi na drugi način. Nije dobro komercijalizovati svoj rad, jer se tad sve pretvori u štanceraj – rad zarad para. Kako naći sredinu? Najbolje je imati tri stana i izdavati ih, imati hacijendu, salaš, vinograd – ali neko drugi da radi, dok vi pravite skulpture J Mislim da je svuda sada u svetu teško. Iz Azije, recimo, na akademije dolazi masa ljudi na studiranje. Neki su moji studenti studirali u Berlinu i isto se žale na veliku konkurenciju.

Kakvo je stanje umetnika u Americi?

Ne znam kako je trenutno, ali znam da opstaju komercijalne galerije, visoka umetnost ne. Teško je i onima koji se bave konceptualnom umetnošću, performansom, video radovima, tek to ne ide. Marina Abramović je svojevremeno dobijala honorare za izvođenje performansa, a danas uglavnom prodaje fotografije sa izvođenja tih performansa. Teško je svuda. Nikada nije bilo više umetnika, nikada više akademija, i kod nas i u svetu. Koliko ljudi završi akademiju? Gde da se svi oni zaposle? Kome da prodaju svoje radove? U zemlji gde prosečna plata iznosi 300 evra, ko još razmišlja o tome hoće li originalnu sliku ili grafiku okačiti na svoj zid…

Vizuelnom umetnošću, slikarstvom, vajarstvom, grafikom, umetnik može da se bavi samo ako ima još neko zanimanje. Treba da ima posao koji mu donosi mesečnu zaradu, kako bi mogao da se posveti umetnosti. Drugu mogućnost ne vidim. Kad sam počinjao da se bavim ovim poslom, nije bilo toliko teško. Bila je isto velika konkurencija i teško si mogao da se probiješ do Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, ali nije bilo toliko umetnika, niti toliko akademija.

Kakav odnos imaju likovni kritičari prema poslu koji obavljaju ovde kod nas, a kakav imaju u svetu?

Velika je razlika između kritike u svetu i ovde. Kritika u svetu sve prati i zna. Kritika ovde samo osluškuje šta se dešava u svetu, kako ne bi bila provincijalna.

Za sebe kažete da stvarate na polju aktivne margine…

Da, to je bilo neko raspoloženje vezano za grupu „Manifest“, koju smo činili Tatjana Ilić, Selman Trtovac i ja. Iskreno rečeno, ne bih sebe mogao da svrstam baš u aktivnu marginu, jer sam dosta izlagao i dobijao dosta priznanja. Možda sam sada na nekoj margini, kada je slikarstvo kao disciplina u zapećku, što je naravno greška. To važi samo za nas, slikarstvo u svetu je jako bitno, ali se ovde kod nas ljudi, naročito kritičari i teoretičari, povode za modnim novitetima, koji mene ne interesuju. Eto zbog toga ta aktivna margina.

Koliko je za umetnika važno da bude slobodan?

Neobično je važno. Bez te slobode ne znam kako bi mogao da deluje. Umetnik ne sme da bude ni u jednoj partiji, ne sme da bude na državnim jaslama, jer ako dobije od države mora i da vrati. A opet, s druge strane, ako nije to, onda trpi, ali trpi trenutno, ne on, nego njegova umetnost, a njegova umetnost ako je vredna biće ponovo na površini, prepoznata.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto TL

Recite mi nešto više o vašoj monografiji „Milan Blanuša, crteži, slike, terakote, grafike“ (2009). Kako je i koliko dugo nastajala?

Ta knjiga mi je odnela pet godina života. To je bio mukotrpan posao. Moja greška je bila što sam bio i dizajner i fotograf… To je veliki i težak posao. Treba naći tekstopisca, srediti fotografije, hronološki napraviti reda, dizajnesrki osmisliti knjigu (danas je knjiga takođe umetničko delo). Ali imam iskustva za sledeću knjigu koja je u planu, knjigu crteža i terakota. Mislim da znam kako ću da se postavim i kako će da izgleda.

Za kad ste je planirali, za ovu ili sledeću godinu?

Dvojica kolekcionara su zaintresovana da mi naprave tu knjigu sledeće godine. Već sada sređujem crteže, terakote. Nadam se da će to biti bolje izdanje od prethodnog.

Da li biste danas promenili nešto u svom načinu izražavanja?

Gde me nađoste! J Sigurno bih promenio. U poslednje vreme često razmišljam: Bože, mnoge godine sam izgubio baveći se fotografskim realizmom u slikarstvu. To je mukotrpan rad, slika nastaje sporo, traje dugo. Nisam na vreme otkrio svoju prirodu, a ona je takva kakva postoji već unazad dvadesetak, tridesetak godina. To bih menjao i taj bih period nekako izbrisao. Tog perioda nema u ovoj monografiji i neki kritičari mi zameraju što nema slika iz tog perioda. Ne stidim se tog perioda i tog rada, ali mislim da bih mnogo više i bolje uradio da nisam prošao kroz njega. A opet možda je i bio dobar taj studiozniji rad, obuzdaniji postupak, da bih došao do ovoga sada.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno pravim veliku seriju crteža, kao pripremu za grafiku za izložbu u Grafičkom kolektivu (imam otvoren termin, verovatno će izložba biti krajem godine), i za neke nove terakote. I naravno, čista platna koja me čekaju.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Foto TL

Vaš savet mladim umetnicima?

Studentima sam često govorio, ali i sebi kada sam bio na početku, a to je: Šta ti želiš u slikarstvu? Ja slikarstvo delim na dve stvari, to je osnovna podela: figuracija i ne figuracija. Figuracija podrazumeva fabulu, literarni sadržaj. Ne figuracija podrazumeva bavljenje likovnom formom: boja, ritam, kompozicija, površina itd. Priklonio sam se figuraciji, jer mislim da kroz figuru mogu mnogo više da kažem o svetu, i na kraju o sebi. A mladima poručujem: budite svoji i razmislite odmah na početku šta želite, ko ste vi, šta ste, i trudite se da uticaj sa strane primate onoliko koliko vam je potrebno. Ne inovacije i novotarije po svaku cenu, već koliko je to moguće. Nove tehnologije samo koliko su vama potrebne, nikako tehnologija zbog tehnologije ili mediji zbog medija.

Više o Milanu Blanuši možete videti na: http://www.milanblanusa.com/

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Sve je moglo da bude i gore, ali toga dana, jednostavno, nije bio njegov dan.

Par sati pokušavao je da se izvuče iz trbuha ogromnog pitona. Mogao je u nekoliko poteza to da uradi, ali nije htio da povrijedi ovu rijetku vrstu koja je, uz to, i zakonom zaštićena.

Imao je kod sebe perorez kojim je namjeravao da oljušti crvenu jabuku i pojede je u slast, onako bez kore, kad – ćap. Iznenada se nađe u tijelu pitona!

Morao je da odloži posao sa jabukom za kasnije, a sada mu je valjalo misliti kako da izađe vani, jer je vrijeme za šetnju baš bilo lijepo.

I onda se desilo čudo: jabuka je bila otrovna, piton je stradao, a Adam se nekako iskobeljao.

Dobrog čoveka je lako prepoznati.

Odmah vidite da je budala.

Siti se slade masnim vicevima,

a gladni – političkim.

Mala preduzeća su dobra.

Lako se gase.

Ne treba nama kruna.

Treba nam mudra glava.

Ne kritikujem ja vlast džabe.

Platiću to jednoga dana.

Naše gladne je lako prepoznati.

Većina su.

I kad pritežemo,

mi se natežemo.

Ne vukovi.

Mi jedemo naše jariće.

Kod nas su vukovi siti,

a za ovce niko i ne pita.

Ne znam kako je to u svetu,

ali naši pacovi su neuništivi.

Najlakše se (p)očiste ljudi bez mrlje.

Peko Laličić

SUMNJA

Ta priča godi: Beograd na vodi. Priča k’o priča mnogo je fina, al’ šta će biti ako je prekrije prašina?

MIRAZ

Da nije toliko sumnjivih lica baš bi se lepo udao Ivica.

IVICA

Za istog bi se opet udala raspuštenica, ali joj je sumnjiva krštenica.

PALMA

Bolan bez vlasti pod palmom leži i Betoven sada od njega beži.

BRODOLOM

Potonula je Palmina barka na sred jagodinskog akva parka.

URS

Zbog sajamskog štanda uhapšena banda. Kakve će tek muke biti zbog jabuke?

URS 2

Pitanje: Kud plovi sada brod URS? Odgovor: Uz’o je Titanik kurs.

PROROČANSTVO

Znam kave mere čekaju penzionere. Zbog isplate penzija biće velikih tenzija.

SNS PORUKA

Ima li veće slasti od apsolutne vlasti?

PITANJE

Da li će Putinov krimski skok ugroziti srpki južni tok?

Ljubiša Spasojević

Obećali su da krađe više neće biti. Od sad samo grabljenje.

Srbija je jedina zemlja na svetu gde se možeš školovati da bi sedeo kući.

Mislim, dakle eror.

Sve su one nevine – dok se ne dokaže suprotno.

Doći će Hrist,

Ali neće nositi krst.

Miloš Ristić

Kad sam ja doktorirao,

škole nisu ni postojale.

Najzad smo se opasuljili,

dobićemo gas!

Zaigraće Nemečka

i pred tvojom kućom!

Nekad su vlast držali Nemanjići,

a danas Imanjići!

Kod nas i narod i pevači

kukaju za pare!

Upisao sam sina u poljoprivrednu školu.

Bar će da mlati praznu slamu!

Miodrag Lazarević

Image may be NSFW.
Clik here to view.Sve mi je tako sivo,
Ah, kad bih samo mogla suze da ronim.
Srce mi grobnu pustoš krije.
Takvu čežnju imam za onim
Kog, tačnije gledano, nikad ni bilo nije.

(prolog Ljubavnim pesmama)

Recept

Odagnaj strahove
I strah od strahova.
Biće svega dovoljno
Za još par godina.
I hleba u kutiji
I odela u ormanu.

Ne govori to je moje.
Sve ti je pozajmljeno.
Živi na odloženo i pogledaj
Koliko ti malo treba.
Skrasi se.
I neka ti kofer bude spreman.

Istina je to što kažu:
Ono što mora da dođe, doći će.
Ne hitaj u susret bolu.
A kad dođe,
Pogledaj mu mirno u oči.
Prolazan je kao i sreća.

Ne očekuj ništa.
I čuvaj brižljivo svoju tajnu.
Čak i brat će je odati
Ako mora da odluči ti ili on.
Neka ti senka bude saputnik.

Čisti svoju kuću.
I otpozdravljaj susedu.
Opravi ogradu
I zvono na vratima.
Pod krovom u međuvremenu
Čuvaj svoju ranu.

Pocepaj planove. Budi pametan
I drži se čuda.
Čuda su već ucrtana u veliki plan.
Odagnaj strahove
I strah od strahova.

Niko ne čeka

Svi moraju kući. Samo ja ne moram da moram.
Niko ne čeka da mu postavim jelo.
Niko ne kaže, dođi i sedi. Kako si samo umorna!
Niko mi ne seče hleb.

Niko ne zna kakva sam bila sa osamnaest.
Niko mi ne bere prvi jorgovan.
Niti čeka pod kišobranom na moj voz.

Nema nikog kome pod svetlošću lampe čitam
Šta Kinezi kažu o udovištvu:
„Onu koju voli Bog uzme k sebi
Radije nego da joj uzme voljenog“.

Po kiši…

Stojiš li i ti sad i tuguješ u jesen
Pred oknom koje magla rosi?
Prolaziš li i i ti sad napušten parkom
I puštaš da te vetar kao suvi list nosi…

Sediš li i ti dok lampa dugo gori
Pišeš duga pisma i bacaš ih u koš
Osluškuješ li kao ja napolju kad neko govori
I da pozvaće te neko nadaš li se još

Nema ni glasa. Sa prozora samo kaplje kiša.
Što se mene tiče: tako sama sam.
Kornjača koju čuvam najradije bih bila
I utonula u dubok zimski san.

Emigrantski monolog

Imadoh jednom lep zavičaj
Tako je pevao još izbeglica Hajne
Njegov beše pored Rajne
A moj je zapadnonemački kraj

Svi smo jednom imali zavičaj (vidi gore!)
Kog raznese oluja ili ubi mora
O ružice sa mojih polja
Snaga Kroz Radost* slomi te za kraj

Slavuji zamukli su u kraju mom
I potražili sebi drugi dom
I krici lešinara sad sve su bliže
Dok grob za grobom unedogled se niže

Nikad to više neće biti isto ono
Čak i ako promeni se stanje
Čak i ako bude zvonilo drago zvono
Čak i ako zveket noževa stane

Ponekad se osećam kao da
Krv u meni odavno je stala
Muči me ponekad nostalgija
Ali za čim – to ne bih znala…

*Snaga Kroz Radost – nacistička politička organizacija (1933-1945) osnovana u svrhu osmišljavanja, kontrole i nadgledanja zabave i slobodnog vremena nemačkog naroda. (prim.prev.)

Za jednog
Svi ostali su široko more.
Ali ti si luka.
Veruj mi i miran spavaj do zore,
Uvek ka tebi kormilari moja ruka.

I sve te bure i svaka muka
Ostaviše praznim jedra mog broda
Svi ostali su široka voda
Ali samo ti si luka.

Ti si svetionik. Krajnja postaja.
Svi drugi…To je talasa huka.
Zato, mili, spavaj mirno do kraja,

Jer ti si jedino luka.

Poslednji put

Ti ode. U mojoj sobi
Tvoja poslednja reč još zri.
Bledi sjaj blistavih časa
Osta tu. – Ali ode ti.

Dugo još čujem kako noga
Niz stepenik ti okleva da kroči
I dugo još osećam kako
Ka mom prozoru upireš oči.

Često još čujem nemuštu mi
Reč kako tone tupa,
Često još na vratima kako
Neko lupa. – Ali ode ti.

Moja najlepša pesma

Moja najlepša pesma?
Ne napisah ja nju.
Iz najdubljih ponora je pokuljala.
Oćutah je svu.

Rane godine

Napuštena
U barci noći
Bejah nošena
I nasukah se na obalu.
Štitih se od kiše naslonjena na oblake,
Od besnog vetra naslonjena na peščane dine.
Oslonca ne beše nigde
Osim u čudu.
Jedoh nedozrelo voće čežnje,
Pih vodu od koje se žedni
Strankinja, nemušta pred nepoznatim predelima
Smrzavah se kroz godine mraka.
Za zavičaj odabrah ljubav.

Mala razlika

Reče gospodinu Gudvilu
Jedan nemački emigrant:
„Naravno, isto je ako kažem
za zemlju land
i za zavičaj homeland
a i za pesmu poem, da znaš.
I naravno da vrlo sam happy
ali srećan i nisam baš.”

Poći ću u jesen

Poći ću u jesen
kad me suri oblaci žalosti
iz moje mladosti budu gonili.
Neće vijoriti zastave
niti se prolomiti fanfare
čuće se samo iz magle krik vrana
i ćutnja, ćutnja, ćutnja
uviće me kao skrama.
Poći ću kao što sam i došla.
Sama.

* prevela sa nemačkog jezika: Jelena Radovanović

Maša Kaleko – kratka biografija

Maša Kaleko je rođena kao Golda Malka Aufen 1907. u zapadnoj Galiciji, na tromeđi Rusije, Austrije i Pruske. Otac Rus i majka Austrijanka se venčavaju prema jevrejskom ritualu. Petnaest godina kasnije, nakon opštinskog venčanja svojih roditelja, već odrasla Golda dobija ima Maša Engel. 1928. se udaje za Saula Kaleka, učitelja hebrejskog, i počinje da se kreće u krugu berlinske umetničke avangarde. 1933.,  u vreme krajnje nepovoljno za objavljivanje jedne jevrejske pesnikinje, izlazi njena prva knjiga pesama, dve godine kasnije i druga. To su takoreći poslednji časovi Vajmarske Republike u atmosferi između dva svetska rata. Maša Kaleko je u to vreme poetski glas koji je nemoguće ne čuti – bez visokoparnih tonova, ležerna i realistična, duhovita, satirična i melanholična u isti mah.  Knjige doživaljavaju veliki uspeh, koji će se na žalost završiti i pre nego što je počeo. Maša Kaleko upoznaje jevrejskog muzikologa i dirigenta Šemja Vinavera, smrtno se zaljubljuje i razvodi se od prvog muža. Sa Šemjom dobija sina i par se venčava 1938. godine. Iste te godine porodica napušta Nemačku i seli se u Njujork. Emigracija je za Mašu Kaleko značila isto što i za mnoge druge pisce pre nje – gubitak tradicije, kulture, korena i pre svega jezika. U Americi, u ratnim godinama nemaštine i melanholije, njena poezija zauvek gubi drskost i lakoću izraza iz berlinskih godina. Maša više ne peva o ljubavi već pre svega o gubitku domovine i nostalgiji za zavičajem. U američkom egzilu objavljuje još jednu knjigu pesama, a 1956. prvi put dolazi u Nemačku nakon emigracije, povodom ponovnog objavljivanja svoje prve knjige pesama.

Bračni par Vinaver emigrira 1966. u Izrael. Maša to čini protiv svoje volje, iz ljubavi prema suprugu, aIzrael nikad neće postati njen stvarni zavičaj. Maša ne govori hebrejski, oseća se kao stranac, tavori u anonimnosti, za njenu poeziju se više niko ne zanima i ona se razboljeva i skoro prestaje da piše. Porodica uskoro preživljava teške udarce sudbine. Sin jedinac iznenada umire u Americi u trideset prvoj godini, od čega se bračni par Vinaver nikad neće oporaviti. Pet godina kasnije umire Mašin suprug. Neposredno pred smrt, teško obolela Maša Kaleko još jednom pokazuje iznenađujuću stvaralačku produktivnost. Pesme iz ovog perioda progovaraju o njenom bolu, samoći i gubitku. Maša Kaleko umire na svom poslednjem putovanju po Evropi, 1977. u Ženevi, gde je i sahranjena.

Poezija Maše Kaleko je često sa nipodaštavanjem karakterisana kao vešta i razigrana lirika svakodnevice, pesme iz novina za svakodnevnu upotrebu, lirski stenogrami takoreći, budući da su mnoge od njenih pesama zaista i pisane za novine.

Herman Hese je bio jedan od prvih koji je prepoznao jedinstvenost ove lirike. On poeziju Maše Kaleko opisuje kao velegradsku, samoironičnu, duhovitu i ćudljivu, kao način pevanja u romantičarskoj tradiciji pod neposrednim uticajem Hajnea, kakav je u novijem nemačkom pesništvu krajnje redak i skoro nestao nakon emigracije i progona Jevreja. To je mladalački glas istovremeno pun otrežnjenja i preranog razočarenja zbog gubitka domovine, glas pun emotivnosti i čežnje, koji se istovremeno svemu tome podsmeva sa satiričnom oštrinom.Ispod svih naslaga tuge u poeziji Maše Kaleko pomalja se stalna čežnja za jednim boljim i plemenitijim životom.

Literatura:

• Liebesgedichte. Ausgewählt von Elke Heidenreich, Insel Taschenbuch (it 3263), Frankfurt am Main 2007,
• Mein Lied geht weiter. Hundert Gedichte. Deutscher Taschenbuchverlag (dtv 13563), München 2007,
• Sämtliche Werke und Briefe in vier Bänden. Herausgegeben und kommentiert von Jutta Rosenkranz. Bd. 1: Werke. Bd. 2: Briefe 1932–1962. Bd. III: Briefe 1963–1975. Bd. IV: Kommentar. Deutscher Taschenbuch Verlag, München 2012,

Apstrakt

Ovaj rad se bavi istraživanjem dadaističkog pokreta čiji je doprinos u nastanku nadrealizma nesumnjiv. Dadaistička stremljenja – revolt i destrukcija, individualni anarhizam i  defetizam, protest protiv običaja i konformizma – izrazito izražena u posleratnoj atmosferi u Francuskoj i u Evropi, nalaze jaka uporišta u prednadrealističkom periodu (od 1919. do pojavljivanja Manifesta nadrealizma iz 1924. godine). Intelektualnoj revoluciji koju je započeo dadaizam, nadrealizam je pridodao i revolucionarno opredjeljenje tako da je prerastao u pravac koji će biti kasnije određen kao jedan filosofski stav koji objedinjuje poetiku, ezoterizam i politiku.

Ključne reči: dadaizam, prednadrealizam, Vaše, Cara, Breton

Nadrealizam je u svojoj prvoj fazi – prednadrealizmu (od 1919. do pojavljivanja Manifesta iz 1924. godine) ispoljio izrazit defetistički i antikulturalni stav, društveno-revolucionarno opredjeljenje i naslijedio dadaističku destrukciju. Doprinos dadaističkog pokreta nastanku nadrealizma je nesumnjiv, međutim glavne osobine – stalna negacija i destruktivni revolt, veoma naglašene u dadaizmu dovele su pravac do iscrpljenosti i postepenog nestajanja. Opšte osporavanje političkih struktura, sagledavanje novih sadržaja i smjelije traženje izražaja za njih, podstakli su i kritiku zvanične umjetnosti, akademizma, nihilizam, protest protiv svake dogme u stvaralačkim i u književnim postupcima dadaizma.

Pored osnivača dadaističkog pokreta, stvorenog 1916. godine iz ciriškog kabarea „Volter“ Riharda Hilsenbeka (Richard Huelsenbeck), Huga Bala (Hugo Ball) i Samuela Rozenštoka (Samuel Rosenstock) poznatijeg kao Tristan Cara (Tristan Tzara) treba uzeti u obzir i druge koji su skoro istovremeno manifestovali to stanje duha: ikonoklasni pokreti organizovani oko ključnih figura Marsela Dišana (Marcel Duchamp) i Fransisa Pikabije (Francis Picabia) koji su se  pojavili u Njujorku od 1913 do 1915. godine i Žak Vaše (Jacques Vaché) koji je to „dada-stanje duha“ (Bor i Ristić 1932, 21) najbolje izrazio u svojim Pismima iz rata [Lettres de guerre, 1919] i kroz jedno novo poimanje humora čije je glavno obilježje bila rušilačko-negatorska snaga.

„ …A zatim tražite od mene definiciju humora — tek tako !

‘U SUŠTINI JE SIMBOLA DA BUDU SIMBOLIČNI’ dugo mi se činilo dostojnim da to bude pošto je sposobno da obuhvati gomilu živih stvari; PRIMJER: poznat vam je užasni život budilnika — to je čudovište  koje me je uvijek zastrašivalo zbog mnoštva stvari koje njegove oči izražavaju, i načina na koji me taj poštenjačina fiksira, kada uđem u sobu — zašto dakle u njemu ima toliko humora, zašto ? […] Mislim da je to osjećanje — gotovo da bih rekao neki SMISAO — isto tako — teatralne (i nevesele) uzaludnosti svega.

Kad čovjek zna“ (Breton 1940-1950-1966, 1130).[1]

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Žak Vaše, Autoportret

Upravo će ovo destruktivno obilježje humora[2], njegova subverzivna moć i ironični nihilizam koje je Vaše spretno koristio da razruši sve dotadašnje forme razmišljanja i da preispita odnos poezije i humora, uveliko privući nadrealiste; pa iako će Breton u tekstu „Prezriva ispovijest“ istaći da je teško odrediti šta je Vaše podrazumjevao pod „humorom“, napominje da će doći vrijeme „da se humor suoči sa poezijom, po potrebi bez pjesama: poezijom kako je mi [nadrealisti] shvatamo“ (Breton 1924, 198). Breton pronalazi izraz humora i u samoj Vašeovoj smrt[3] koja je mogla izgledati slučajna – pretjerana doza opijuma, a moguće da je mogla biti i želja samog Vašea da time priredi „poslednju smiješnu podvalu“ (Ibid., 202).

Žak Vaše, „teoretičar i praktičar Umora (pisano bez H)“ (Audoin 1973, 16)[4] sa kojim se Andre Breton upoznao u Nantu 1916. godine i koga je uvrstio pored Remboa, Žarija, Apolinera, Nuvoa i Lotreamona u svoje literarne uzore ostaje simbol duhovnog stanja posleratne generacije a svojim neobičnim načinom života je najviše uticao da se u književnoj atmosferi ostvari ono stanje koje će kasnije biti okarakterisano kao dadaizam.

Nastojanja dadaizma, ove osobene proteiformne tvorevine našla su, u početku jaka uporišta u individualnom anarhizmu, u neprihvatanju i ukidanju pseudo-realnosti koju je rat ostavio kao bijedni produkt svog djelovanja.

„Apsolutno nesposoban da se pomirim sa sudbinom koja mi je dodijeljena, pogođen u svojoj najdubljoj svijesti odricanjem pravde koju, u mojim očima, nikako ne pravda prvobitni grijeh, ne želim da prilagodim svoje postojanje smiješnim uslovima, na ovom svijetu, svakog postojanja“ (Breton 1924, 193).

Prateći avangardna istraživanja, Breton je imao priliku da se, zahvaljujući Apolineru upozna sa prva dva broja časopisa Dada[5]; u trećem broju časopisa, tek dostupnom početkom 1919. godine će biti objavljen Carin Manifest dada iz 1918. Taj „čudesni manifest Dada 3“[6] kako će ga nazvati Breton, je u Parizu izazvao pravu pometnju.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

Tristan Cara, fotografija iz 1920. godine

U trenutku kada je Tristan Cara lansirao Manifest dada 1918, posleratna atmosfera u Francuskoj i u Evropi je bila takva da je lako omogućila naglo širenje defetističkih stavova koje je dadaizam ispoljavao, otvoreno pozivajući na odricanja od svake literature i poricanja opštih realnosti.

„[…] mladi ljudi, osobito oni koji su učestvovali u ratu, imali su prilike da vide to društvo brutalno razgolićeno i u sasvim drugoj svetlosti nego što je ono prikazivano kroz propovedi političara, umetnika, sveštenika, roditelja, vaspitača, publicista i drugih zvučnika organizovane društvene hipokrizije“ (Bor i Ristić 1932, 21).

Dadaizam, kao stanje duha i njegove najznačajnije komponente – revolt i destrukcija, bili su odgovori te mlade generacije koja se u novonastaloj društvenoj klimi nije više zadovoljavala utvrđenim vrijednostima i principima društva od kojeg nije ostalo ništa do ruševina.

„Princip: ‘voli bližnjeg svog’ je licemjerstvo. ‘Spoznaj samog sebe’ utopija koja je prihvatljivija jer u sebi sadrži zlobu. Bez milosti. Posle krvoprolića nam preostaje nada u pročišćeno čovječanstvo“ (Cara 1918, 1).

Tekst Manifesta dada od 23. marta 1918. godine, ustremljen na „fabrike filozofske misli“ (Ibid., 3) najbolje oslikava taj posleratni period i svjedoči o dubokoj moralnoj krizi i velikoj intelektualnoj praznini šireći antigrađanski stav prema svakom vidu imperijalizma u ratu. Principijelno protiv bilo kakvih manifestâ kao što je bio uostalom i protiv principa, Tristan Cara već sledećom rečenicom potire prethodno saopšteno i izjavljuje :

„Pišem ovaj manifest da bih pokazao kako se mogu suprotna djelovanja ostvariti zajedno, u jednom jedinom svježem udisaju, ja sam protiv delovanja ; za neprekidnu kontradikciju, za afirmaciju takođe, nisam ni za ni protiv i ništa ne tumačim jer mrzim zdrav razum. […] Ja sam protiv sistema, od kojih je najprihvatljiviji načelno nemati nikakav sistem“ (Ibid., 1).

Primjetno odsustvo koherentnosti a prisutno prosto nizanje rečenica, veliki slijed nelogičnosti su osnovne karakteristike ovog manifesta koji je razorno širio nihilistički stav, ponudio destrukciju i prezir, sistematski skepticizam, omalovažavanje svake logike. Poistovjećujući red i nered ; ja i ne-ja ; afirmaciju i negaciju, dadaističkom pokretu je još samo preostalo da izvrši proces destrukcije i dekompozicije.

„[…] Bez cilja i bez svrhe, bez organizacije : neukrotiva ludost, dekompozicija. […] Proklamujem da se sve kosmičke sile usprotive toj gonoreji kužnog sunca koje izlazi iz fabrika filozofske misli, ogorčenu borbu, sa svim sredstvima DADAISTIČKOG PREZIRA“ (Ibid., 3)

Stvoren iz potrebe da se bude nezavisan, nepovjerljiv prema zajednici, dadaistički pokret nije prihvatao nijednu postojeću teoriju nazivajući kubiste i futuriste „laboratorijama formalnih ideja“ (Ibid., 1). Naglašavajući subjektivizam bespotrebne kritike i odbacivanje logike koja je komplikacija i uvijek lažna, dadaizam nudi aboliranje i demoralisanje.

Namjera ovog avangardnog pokreta XX stoljeća sastojala se prvenstveno u tome da se u ime slobode i života poruše remetilačke institucije i sistemi (porodica, logika, moral, religija): „Sloboda: DADA DADA, DADA, urlik zgrčenih tugâ, isprepletenost sastavljena od suprotnosti i svih protivrečnosti, groteski, nedoslednosti: ŽIVOT“ (Cara 1918, 3). O pravom porijeklu naziva dada je izneseno dosta protivrječnih informacija, pa su se kao pravi izvori ovog avangardnog pokreta navodili: francuski rečnik Larus, Hugo Bal ili Rumuni Cara i slikar Marsel Janko.

U početku dadaizam nije želio formiranje nove literarne škole već odbijanje svake prethodne, sadašnje i buduće, podstičući pobunu protiv logike, morala, vjere. „ Ničemu se dada ne posvećuje, ni ljubavi, ni poslu. Neprihvatljivo je da neki čovjek ostavi trag o svom prolasku na zemlji“ (Breton 1924, 230) reći će Breton u članku „Dva dada-manifesta“ [„Deux manifestes dada“] a Tristan Cara: „mjereno razmjerima Vječnosti, svaka akcija je uzaludna“ (Breton 1924, 238).

Vođeni idejom revolta koja je ujedno bila prihvaćena kao mjerna jedinica filozofsko-estetskog sistema mnogi pjesnici i mislioci u Francuskoj toga doba su postavljali sebi zadatak da se preispitaju sva literarna sredstva, postupci i sve tradicionalne vrijednosti književnosti  pa ne čude uopšte apokaliptične rečenice (e.g. Valerija, Žida, Reverdija).

Mladi pjesnici koje je njihova nemoć (da prihvataju predloženu i nametnutu poeziju kakva im se do tada predlagala i nametala) i njihov duh opšte pobune već bila približila i spojila publikuju u martu 1919. godine časopis Literatura [Littérature][7]. Okupljeni oko ključne figure – Andre Bretona, bili su pod uticajem Gijoma Apolinera (Guillaume Apollinaire), Maksa Žakoba (Max Jacob), Bleza Sandrara (Blaise Cendrars) i Pjera Reverdija (Pierre Reverdy). Uređivači časopisa odmah prihvataju Valerija i Žida i živo se interesuju za sve oblike novog senzibiliteta i duhovne smjelosti : iskustva ikonoklaste Marsela Dišana iz Amerike, Artura Kravana (Arthur Cravan)[8], dadaističke aktivnosti u Cirihu. U tom prednadrealističkom časopisu Breton publikuje Remboovu neobjavljenu pjesmu Ruke Žane-Marije [Les Mains de Jeanne-Marie], Lotreamonove Pjesme [Poésies][9], Vašeova Pisma iz rata [Lettres de guerre] i fragmente još neobjavljenog djela napisanog zajedno sa Filipom Supoom Magnetna polja [Les Champs magnétiques]. Urednici časopisa Literatura pišu i za časopis Pjera Albera-Biroa (Pierre Albert-Birot) Sic[10], Reverdijev Nord-Sud[11], Pikabijev 391[12], za La Nouvelle Revue française, svi ti časopisi pored nadrealističkih tekstova izdaju i tekstove Žida, Farga (Fargue), Valerija, Koktoa (Cocteau), Salmona (André Salmon), Žakoba, Sandrara, Radigea (Radiguet Raymond), Romena (Jules Romains), Morana (Paul Morand), Žirodua (Giraudoux), Drije La Rošela (Drieu La Rochelle). Pored ovih časopisa iz prednadrealističkog perioda pojavljuju se i dadaistički kao što su: Bulletin dada i Dadaphone koje uređuje Cara i časopis Cannibale čiji je uređivač Pikabija.

Dolazak Tristana Care, početkom 1920. godine u Pariz izaziva različite manifestacije prihvatanja dadaističkih stremljenja: prve pariske pristalice, uključujući i Bretona, organizovanje prve dadaističke seanse tokom Salona nezavisnih [Salon des Indépendants], 5. februara i saradnja u okviru časopisa Literatura. Literarni izraz časopisa postaje dadaizovan ali će se ubrzo i sam dadaistički pokret završiti. Belgijski časopis Ça ira ! najavljuje i zvaničnu smrt dadaizmu novembra 1921 da bi sledeće godine Breton i prekinuo odnos sa pokretom smatrajući da se pokret zamorio i da se vrti u krug.

Poema Tristana Care Manifest Gospodina Aa Antifilozofa [Monsieur Aa l’antiphilosophe nous envoie ce manifeste, in 391, N°13, 1920] izaziva polemiku sa Bretonom koja se pooštrava godinu dana kasnije tokom „suđenja Morisu Baresu“ koje su osmislili dadaisti. Marta 1922. godine Breton je, organizovanjem „Međunarodnog kongresa za određivanje direktiva i odbranu modernog duha“ [„Congrès internationnal pour la détermination des directives et la défense de l’esprit moderne“] želio konstruktivniji i aktivniji pristup u domenu književnosti što će opet produbiti polemiku sa Carom i dovesti do fizičkog obračuna za dada i protiv dada, jula 1923, na pozornici „Pozorišta Mišel“. Posle 1924.godine većina članova okrenula se nadrealizmu u čijem su stvaranju i sami učestvovali. Iako Cara potpisuje i publikuje 1924. godine Sedam dada-manifesta [Sept manifestes dada, 1924] on je već i prije tog datuma zvanično postao nadrealista.

Image may be NSFW.
Clik here to view.

„Proces Bares“ iz 1921. godine

Tako se i dadaistička avantura koja se uključila u strujanja radikalnih preobražaja polako završila, ostavljajući u nasljeđe bogate literarne sadržaje i manifestacije ovog snažnog antiumjetničkog pokreta iz kojih će nastaviti da crpe mnogi. Nove mogućnosti za drugačiji razvoj književnosti, koje se u dadaizmu otvaraju su bile izuzetno stvaralački stimulativne. Nadrealistička potraga nastavlja intelektualnu revoluciju koju je započeo dadaistički pravac i, počev od psihoanalitičke metode automatskog pisanja, istražuje razne oblasti: ezoteričku misao proizašlu iz metafizičke, religiozne i kabalističke tradicije Hermesa Trismegista, problematiku poetske kreacije, naročito teoriju poetske slike, rehabilitaciju zaboravljenih i odbačenih pisaca, posebno onih „inspirisanih“ i vidovitih i dolazi do političkog opredjeljenje pravca. Političko angažovanje pokreta i prihvatanja ideja dijalektičkog materijalizma s jedne strane i sa druge tretiranje problema poezije i problema bića, poezije i revolucije uvešće nadrealizam u red najradikalnijih pravaca koji su zahtijevali ne samo društvenu i političku revoluciju već metafizičku i literarnu koja će dovesti do potpunog oslobađanja čovječanstva.

Beleške:

1. Citati su prevedeni od strane autora ovoga rada. Vašeovo pismo od 29. aprila 1917. godine upućeno Bretonu. Živo interesovanje za Vašea i njegovo poimanje humora Breton će pokazati kroz tekstove: „Prezriva ispovijest“ [„La Confession dédaigneuse“] i „Žak Vaše“ [„Jacques Vaché“] objavljene u knjizi Izgubljeni koraci [Les Pas perdus, 1924]; u tekstu „Trideset godina posle“ [„Trente ans après“], Ključ polja [La Clé des champs, 1953]; odrednica o humoru u Bretonovom i Elijarovom Skraćenom rečniku nadrealizma [Dictionnaire abrégé du surréalisme, 1938] pored Hegelove i Frojdove definicije humora sadrži i Vašeovu a u Antologiji crnog humora [Anthologie de l’humour noir, 1940-1950-1966] posvećeno mu je jedno poglavlje.
2. Riječ humour Vaše piše bez početnog h.
3. Žak Vaše se ubio početkom 1919. godine ne upoznavši se sa osnovama dadaizma.
4. Théoricien et practicien de l’Umour (sans H)
5. Časopis Dada koji je uređivao Tristan Cara je izlazio u Cirihu u periodu od jula 1917. do septembra 1921. godine i imao je ukupno osam brojeva.
6. Bretonovo pismo od 30. januara 1919. godine upućeno Teodoru Frenkelu.
7. Naziv časopisa je izabran antifrazom, prvu seriju su uređivali Luj Aragon (Louis Aragon), Andre Breton i Filip Supo (Philippe Soupault) od marta 1919 do avgusta 1921. godine (N° 20); drugu seriju nazvanu „nova serija“ su nastavili da uređuju bez Aragona (N°3) da bi kasnije sâm Breton nastavio sa radom u periodu od marta 1922 do juna 1924. godine (N° 13).
8. Urednik časopisa Sada (Maintenant) koji je izlazio u Parizu od 1913 do 1915. godine i imao ukupno pet brojeva.
9. Marta 1918. godine, Aragon slučajno kupuje svesku Vers et prose u kojem je Pol For izdao dio Maldorovih pjevanja (Les Chants de Maldoror), otkriće je bilo više nego neočekivano. Oduševljenje kod Bretona išlo je dotle da u simbolističkom časopisu Falanga (La Phalange) iz 1914. godine pronalazi članak Valerija Larboa (Valéry Larbaud) o Lotreamonu i u Nacionalnoj Biblioteci u Parizu pronalazi jedini primjerak Pjesama, prepisuje ih i jedan dio objavljuje aprila 1919. godine u Littérature n°2 i maja iste godine drugi dio u Littérature n°3.
10. Časopis Sic uređuje Pjer Alber-Biro, od januara do decembra 1919. godine izašlo je 54 broja; časopis izlazi u Parizu a u njemu se mogu naći tekstovi Apolinera, Bretona, Aragona, Elijara, Bilija, Sandrara, Koktoa, Drije La Rošela, Žakoba, Pikabije.
11. Časopis Podzemna željeznica – Sjever-Jug (Nord-Sud) uređivao je Pjer Reverdi i izlazio je u periodu od 15. marta 1917 (N°1) do oktobra 1918. godine (N° 16); naziv je dobio po kompaniji podzemne željeznice koja je 1910. godine otvorila metro liniju koja je povezivala Monmartr sa Monparnasom a Reverdijeva želja je bila da spoji ta dva umjetnička fokusa kreacije.
12. Časopis 391 je uređivao Fransis Pikabija a od 1917 do 1924. godine izlazila je u različitim gradovima (Barselona, Njujork, Cirih, Pariz).

Literatura:

Abastado, Claude. 1975. Le Surréalisme. Paris: Hachette.

Audoin, Philippe.1973. Les surréalistes. Paris: Seuil.

Bor, Vane i Ristić Marko. 1932. Anti-zid. Beograd:Nadrealistička izdanja.

Breton, André. 1988. Œuvres complètes I. Paris: Gallimard.

Breton, André. 1992. Œuvres complètes II. Paris: Gallimard.

Breton, André. 1999. Œuvres complètes III. Paris: Gallimard.

Tzara, Tristan. 1963. Sept Manifestes dada. Paris: Pauvert.

Abstract

Dadaism

This work examines the Dadaistic movement whose contribution in the creation of Surrealism is beyond doubt. Dadaistic aspirations – revolt and destruction, individual anarchism and defeatism, a protest against conventions and conformism – particularly expressed in the post-war atmosphere in France and Europe, found strong bases in the Pre-Surrealist period (from 1919 to the release of Surrealism Manifesto in 1924). To the intellectual revolution started by Dadaism, Surrealism added revolutionary orientation, so it grew into the movement which was to be determined later as a philosophical attitude combining poetics, esotericism and politics.

Key Words: Dadaism, Pre-Surrealism, Vaché, Tzara, Breton

Image may be NSFW.
Clik here to view.(Jelena Radovanović, Otvoreni prelomi, biblioteka Razbor, Bor, 2012.)

I: Tvoja zbirka pesama počinje prologom u vidu pesme naslovljene Pakao poezije. Formalno, to je pesma-katalog, i sastoji se od vrlo duhovitih stihova (nabrajanja) šta se sve moglo uraditi (od protezanja nogu, do spremanja slatkog od opalih trešanja) a završava se stihovima: i sve bi bilo bolje/ osim da u ovom pustom ćošku/ okapavam nad dve reči/ danima. U ovoj pesmi nazire se tvoj kredo: pre svega, velika posvećenost (naravno da ne nasedam na tezu da je za pesnikinju obavljanje bilo kog posla uporedivo i zamenjivo sa pisanjem :), bez obzira na muke koje na tom putu čekaju) koja rezultuje britkim i preciznim jezikom i jezičkim slikama bilo da je u pitanju tvoja poezija ili prevedena (kasnije ćemo razgovarati i o jednoj pesnikinji koja je za mene bila pravo otkrovenje a čiji si prevedeni izbor pesama nedavno priredila – Maši Kaleko) ali takođe demonstrira i jedno, rekla bih, učestalo pesničko sredstvo a to je upravo katalog (u ovoj zbirci ima još pesama-kataloga). Da li bi mi mogla reći nešto više o tvom odnosu prema jeziku u poeziji i inače, budući da si i prevoditeljka (završila studije anglistike), ali i s obzirom na specifične okolnosti i tvoj život u Nemačkoj a to uvek znači i izvesnu promenu odnosa sa samim maternjim jezikom. Kada se govori o „domovini“ i „iseljenicima“ nema se uvek u vidu upravo taj odnos sa jezikom i prema jeziku, ma koliko ovo delovalo banalno, svesni smo da za osobu koja se bavi pisanjem i nije (bez obzira na učestalu komunikaciju i kontakt sa maternjim jezikom omogućen savremenim tehnologijama). Da li pišeš i na nemačkom jeziku? Šta se u tvom odnosu prema srpskohrvatskom jeziku promenilo, odnosno jesi li svesna tog odmaka u trenutku kada sedneš i počneš da pišeš/ prevodiš? Ne mislim pri tom da taj odmak spotiče, verujem upravo da ume da nagradi jednom novom vizijom i doživljajem, možda katkad obojenom i izvesnom „nostalgijom“…

J: Neću reći, verujem, ništa originalno, ako kažem da je jezik emigrantima jedini stabilan zavičaj. Jezik je onaj destilat identiteta koji preostaje onda kad država, zemlja ili nacija to iz raznih razloga prestanu da budu. Slučaj postjugoslovenske dijaspore je dodatno specifičan i sigurno obojen tom nostalgijom koju pominješ. Naša dijaspora su ljudi konfuznih identiteta, zbunjeni apatridi. Ta jugonostalgija nije samo neko cmoljavo–sentimentalno čuvanje Jugoslavije kroz muziku, filmove i sve njene artefakte i ambleme već se očituje kao potreba da se u inostranstvu sačuva najbolji deo našeg ličnog identiteta, mladost u Jugoslaviji, duh tog vremena. To bi možda bilo i jedno moguće objašnjenje zašto se ljudi sa prostora bivše Jugoslavije u inostranstvu tako lako umrežavaju bez obzira na teritorijalno ili nacionalno poreklo. Mislim da je jezik tu ključan. U inostranstvu shvatimo da je jezik cement koji nas je uvek povezivao bez obzira na sitne razlike u običajima, religiji i mentalitetu i taj čuveni narcizam malih razlika. Primetila sam da se većina onih koji su odlazili u jeku ratova devedesetih ili pre toga još uvek nose u sebi Jugoslaviju kao zavičajni entitet i imaju problem da se identifikuju sa svojim nacionalnim identitetom, bilo da nisu vaspitavani u nacionalnom duhu, bilo da zbog svega što nam se dešavalo imaju otpor prema naciji kao detonatoru nacionalizma koji je zakotrljao svo zlo. Ili se prosto nađu u oba polja, pa su deklarativno Srbi, Hrvati, Bosanci, ali se ne odriču ni šireg jugoslovenskog identiteta, koliko on prividno bio jalov. To je kao neka zabetonirana, nekrofilska nostalgija za zemljom koja u političkom smislu više ne postoji, ali vi se svejedno još uvek niste odrekli pripadnosti tom duhu vremena, jer je to ono što vas je obeležilo u godinama detinjstva i mladosti i bespovratno (da ne kažem beznadežno) oformilo. U tom smislu ja jugoslovenski identitet doživljavam kao progresivnu preteču one nadnacionalnosti ili transnacionalnosti na kojoj insistriraju pisci postkolonijalne anglosaksonske književnosti, koji u ovako složenom svetu više ne mogu da se identifikuju (samo) sa etničkim poreklom svojih roditelja ili zemljom svog rođenja. Ti nacionalni identiteti Balkana se posle klanice devedesetih među emigrantima često doživljavaju kao nešto klaustrofobično, neki korset uma. U tom smislu i bekstvo u jezik kao jedini mogući azil. Zato ne pišem ni na engleskom ni na nemačkom već isključivo na srpskom, pa onda eventualno prevodim svoju pesmu. Oduvek mi se činilo da treba pisati samo na onom jeziku na kome smo u stanju da se najbolje emotivno izrazimo. To je uvek maternji jezik, koliko god da dobro vladamo nekim stranim jezikom. Ukoliko neko ima dva maternja jezika, to je neslućeno unutrašnje bogatstvo. Možda je i to nabrajanje i katalogizacija koju pominješ u mojim pesmama nekakav podsvesni pokušaj sistematizacije reči u privatnom mentalnom rečniku, potrebe da se iz sećanja prizovu i sačuvaju sve reči maternjeg jezika koje su mi potrebne da bih artikulisala ono što hoću. To je primarna potreba da nešto pohranjujemo da bismo ga sačuvali kao deo sebe. Kao što pohranjujemo artefakte identiteta u lične riznice, u male «sisteme» – fotografije, dnevnike, suvenire sa putovanja, kuvarske recepte, knjige.

I: Prvi ciklus pesama simboločno i nosi naziv Apatria. Od pesme Emigrant koja govori o „odlasku kući na istok“ i povratku u staru sobu kao „u zaštićenu matericu“: „U popodne u septembru/ spusti žaluzine tek/ da sunce nacrta rešetke po zidu/ u toj ćeliji sreće/ gleda ples paukova/ sluša krckanje plakara/ tišinu prašine/ sklupča se u muk/ rasprostre te mirise po sećanju/ kao šarenu ponjavu“, preko pesme Mediteran, mediteran, te obraćanja prijateljima (Prijateljima, iz emigracije) čija svaka strofa počinje invokativnim gde (ste bili) koja vrvi efektnim slikama i metaforama („sa bunarom u grudnom košu, „gazila sam strancima senke“, „seckale su me sitno/ makaze straha na tanke rese) a čiji završetak neodoljivo podseća na pesmu En Sekston Ana koja je bila luda, sve vreme vešto uspevaš da balansiraš baratajući snažnim slikama ali nikad ne skliznuvšti u patos za šta smatram da je najveća opasnost kada je pesma obojena melanholijom i nostalgijom. Da li to dolazi vremenom uz zrelost koju evidentno poseduješ?

J: Ne mislim da je to došlo vremenom sa takozvanom zrelošću nego mi je to od početka bila neka vrsta programa ili zadatka – kako kroz reči artikulisati duh i osećajnost, a ne srozati se u patetiku i artizam. Jedna od prvih knjiga pesama koja mi je još u detinjstvu došla u ruke bile su Preverove Pesme i mislim da me ta poezija trajno obeležila. Nije bilo velike tajne – to je u to vreme bila poezija koja mi je bila razumljiva i duhovita. Bilo je to za mene otkrovenje vrhunskog stila koji se čak ni ne trudi da to bude. Kako to, pitala sam se kasnije, takva zapanjujuća jednostavnost bez suvišne upotrebe prideva, ta prividna običnost koja otkriva enigmu u prostim stvarima života, taj antielitizam, revolucionarnost, pevanje o neprivilegovanima, pikasovsko oneobičavanje svakodnevnih stvari, pevanje o čulnosti i osećajnosti krajnje svedenim verbalnim sredstvima – sav taj njegov poetski imaginarijum mi je u trenutku bio fascinantan. Svesti poeziju na jednostavnost, na suštinu, skinuti je sa akademskog trona elitizma, osloboditi je fraziranja, intelektualiziranja i snobovske hermetičnosti i učiniti je razumljivom za svakog, na način na koji sve proste istine, u maniru Biblije, treba da budu razumljive svakom. I pored sve te jednostavnosti postići taj eros stiha, čulnost i zavodljivost koju u našem pesništvu poseduje možda jedino Drainac, a koja retko ili nikad sklizne u patetiku.

I: Pesma Apatria u kojoj svaka strofa počinje pitanjem Dokle predstavlja tvoj dijalog sa „domovinom“ i ona donosi još jednu osobenost tvoje poezije a to je izvestan „svađalački“ ton, lucidan poziv na verbalni duel. Posebno je upečatljiva druga strofa i personifikacija zemlje kroz koju provejava i asocijacija na svađu majke i kći: „Dokle drčna zemljo/ klošarko dronjava/ majko prgavog plemena nerazumnog/ ofucala si se do rita/ deca tvoja su te zapustila/ ili napustila/ baro jadna i prljava/ u mulju ratova/ pirane odgojila si krvožedne/ da mesom ih svojim hraniš“. U pesmi kojom se završava ciklus Veče u Vankuveru, 29. novembra pominju se „u perfektu krišom živi zakopani/ neko i u prezentu“, kao i „opelo mrtvoj zemlji“, „i svi su ovde/ a niko ovde nije“. Možeš li mi reći nešto više o tom paradoksu? Šta se u Srbiji (i na Balkanu) promenilo od kada si ti otišla? Kakav je tvoj pogled danas, šta jasnije vidiš kao neko ko ima privilegiju ali i teret pogleda „izvan“?

J: Taj pogled je, kako si lepo rekla, i privilegija i teret, uvek neizbežno ambivalentan kao prokletstvo tamnog vilajeta. Ne mislim da ja iz inostranstva stvari na Balkanu posmatram drugačije, možda samo malo izoštrenije, jer imam fizičku distancu i mogućnost poređenja. Kao što sedenje u prvim redovima u bioskopu možda nudi pogled na najsitnije mane na licu glumaca, ali tek kad se fizički izmaknete otvori se jasan pogled na celo platno. Na Balkanu  u proteklih četvrt veka postoji u društveno-istorijskom, što znači neminovno i u političkom smislu, jedna kontinuirana iluzija promene, kolektivno opsenarstvo kao u mađioničarskom varijeteu koji obećava čuda neviđena, a nudi samo jeftine vašarske trikove. U kosmičkim dimenzijama je tih četvrt veka možda tek treptaj oka, iz naše bedne ljudske perspektive to je cela jedna istorijom uzburkana mladost i smena generacija koja se u međuvremenu desila. Pola nečijeg života čak. Ono što mi se stalno nameće kad je Balkan u pitanju je ona Hegelova opaska da je sve što od istorije učimo to da nas istorija ničemu ne uči. Otud valjda i taj svađalački ton, to je neka životna frustracija i nestrpljenje da stvari tamo konačno krenu na bolje.

I: U ciklusu Balkanoid ima jedne neobične pesme posvećene afinitetu prema afrikatima koja podseća na brzalice i razbrajalice nagomilane glasovima đ, č, ć, dž, ž, baš onim koji strancima predstavljaju pravu muku prilikom učenja srpskohrvatskog jezika a koja se zove Uzaludnost provincijskkog bunta; no, u pesmi Balkanoid poigravaš se prepoznatljivim sintagmama koje opisuju „prirodne lepote domovine“ (šljive i njive blatnjave, suve klisurine, crne šume, guste gudure, obale nostalgije pune meduza mržnje, smeće istorije, blatište prošlosti i slično). Međutim, odmah iza nje ide pesma Pauna sija decembrom koja je živopisan portret-omaž Pauni Janošević, „carici pijace“ koja je iznela sir „kakvog nema u širokoj Vlaškoj“. „dok ti mraz kroz mozak zviždi/ razdrlji Pauna grudi/ zaroza dokolenice/ od crne vune na ruže crvene/ Pauni vazda vruće/ gola joj kolena vire kvrgava kao tikve“; tako se odnos prema zemlji iz koje potičeš, ali i oblasti, dodatno usložnjava i biva uverljiviji, ne trpeći robovanje stereotipima ali se poigravajući njima, kao ni glorifikacije niti doslednost u nipodaštavanju i pasivnoagresivnoj mržnji. Druga zanimljiva pesma-portret jeste Miro od Hercegovine gde se govori i o jednom nestalom netaknutom svetu i prirodi. Ipak, odnos prema gradovima i toposima zemlje u kojoj si rođena i kojoj se vraćaš ostaju opsesivna tema. Da li grešim? S druge strane, ovaj odnos ne beži od konteksta, datih geopolitičkih i tranzicijskih koordinata, što je posebno bitno istaći, jer time dobija na dinamici, aktuelnosti i višeznačnosti čitanja i tumačenja. Posebno je jaka pesma u kojoj parodiraš tekst himne Hej Sloveni (Himna za mrtvu zemlju).

J: To će uvek ostati opsesivna tema, to je slučaj sa svima koji pišu u emigraciji. Uronjena sam svakodnevno u nemačku svakodnevicu i kulturu, ali dobro shvatam da je Balkan i sve što nam se dešava «kod kuće» moja glavna tema. Džejms Džojs (bez namere da se poredim sa dotičnom veličinom) je možda najbolja paradigma te emigrantske raspolućenosti i opsesivnosti jedne teme. On se gnušao irske malograđanštine i katoličke zatucanosti, hteo je po svaku cenu da se otrgne iz te sputavajuće sredine, pa ipak je u emigraciji samo o Irskoj i Ircima mogao da piše. Jedno vreme se batrgate i hoćete da iskočite po svaku cenu iz tog nacionalno-geografskog rodnog korseta i tražite tzv. univerzalne teme, dok godinama ne shvatite da je u tome najveća veština, naći univerzalno u lokalnom iz kog ste potekli. Ne znam da li mi to uspeva, nisam baš sigurna. Naročito kad pokušavam takve pesme čiji je istorijski ili kulturološki kontekst samo nama razumljiv da prevedem na engleski ili nemački, čini mi se da je to neprevodivo. Mada, nekad mi se u trenucima prevodilačkog malodušja čini da je poezija uopšte neprevodiva, da je ili treba čitati u originalu ako se može ili nikako. Kako prevesti gorku parodiju na tekst himne Hej Sloveni, kom strancu bez poznavanja jugoslovenske prošlosti i njenih amblema, tih datih koordinata, to može da bude shvatljivo? I te pesme koje pominješ, Miro od Hercegovine i Pauna sija decembrom su omaž jednom ruralnom balkanskom svetu u nestajanju koji je zapadu stran. Pauna Janošević je moja stvarna prababa, o kojoj u porodici kruže razne legende, a ja sam htela da joj podignem spomenik kao nekom paganskom vlaškom arhetipu majke prirode. I Miro od Hercegovine je moj stvarni stric, mada takođe može da bude junak prošlog veka i sveta. To su autentični ljudi koji su živeli život u ritmu prirode i nosili se sa nedaćama života sa stoicizmom i smirenošću koju mi u hiperdigitalizovanom, konzumentskom i u svakom pogledu prezasićenom urbanom svetu više ne posedujemo. Nekad se pitam da li je to neka moja naivna pastorala, ali teško će me iko ubediti da tehnološke promene koje su tako rapidno promenile i ubrzale naš život u poslednjih dvadeset godina nisu previše za ljudsku svest i telo. To su zato male ode toj starinskoj jednostavnosti života, apel da se vratimo suštini življenja. Nekad mi se čini da je taj svet udaljen eonima od ovog sadašnjeg, i doslovce je smešten u prethodni milenijum. Svoju mentalnu starost stoga procenjujem na otprilike sto pedeset godina, osećam se kao hodajući anahronizam kad potenciram te stvari.

I: U pesmi Razglednica (jednoj od pesama posvećenih Beogradu) pamti se jedna uverljiva „deja vu“ slika i završni stihovi „grad je tako uspešno postao/ uniformni globalni kotao/ dok pod golim mesecom/ na bronzanom konju/ sedi ciganče/ maše nogama/ i lubenicu jede“. Vrlo verodostojan prikaz prestonice koja voli da se oseća metropolom, a zapravo to jeste jedino „u odnosu na“ manje centre i gradove u Srbiji koje voli da naziva „unutrašnjost“. Možda upravo spoj suprotnosti koji bi trebalo da se slavi nestaje: u pupku evrope gde lažni glamur bujno cveta. Beograd je, uostalom, simboličko mesto gde se najbolje očituje simptom i sindrom pozicije između periferije i centra i tog histeričnog gesta postojanja za „drugog“ i „pred drugim“, bolujući tiho ali neskriveno od palanačkih (sveto)nazora u večnom raskoraku između želja i mogućnosti, želje za reprezentacijom i reprezentacijom koja izneverava. U pesmi Beogradu opet sledi imaginarni dijalog, svojevrsni autoanalitički osvrt koji se mestimično pretvara u poplavu frustracija ali i jednu provalu iskrenih emocija: „u lice si se smejao/ provinciji od provincije živeo i žderao divna pomijaro/ jadna mi ti metropolo svetsko selo bućkurišu dođoša šta se/ u tebi kuvalo mrtvo puvalo arogantna bedna spodobo/ špajzu balkanski/ … dunavska pokondirena provincijo ohola večita ruševino… Iako je tek sujetna maćeha i loš ljubavnik ipak je i tvoja „teška čežnja među gradovima“. Šta je to vredno žrtve po „zapišanim podrumima“, „trulim tramvajima“ i kako tumačiš palanački prezir prema palanačkom kao svojevrsni „narcizam malih razlika“? Kako ti danas izgleda Beograd? Nalaziš li ono što te nitima čežnje vezuje za taj grad i danas prisutno, opstalo, preživelo?

J: Bez ikakvog palanačkog foliranja ili lažne skromnosti, tu sam dvostruku perspektivu koju pružaju i provincija i velegrad uvek smatrala privilegijom, nikad hendikepom. Provincijski pogled na svet nije isto što i provincijalni pogled na svet. Više provincijalnosti ima u toj umišljenosti i lažnom kosmopolitizmu glavnog grada nego u autentičnom životu jedne srpske palanke. Studijama u Beogradu mnogi od nas steknu dvostruki pogled na Srbiju, znaš to i sama, a to mnogi koji su se rodili i živeli u Beogradu nemaju. Još uvek me beskrajno zabavlja kako mnogi Beograđani koje poznajem dožive «drugu» Srbiju kad prvi put u životu otputuju u unutrašnjost svoje zemlje. Otvara se jedan potpuno drugačiji svet, država u državi, druga galaksija takoreći, jedan drugi, ne samo fizički, već i mentalni prostor. Mnogi od tih «ukotvljenih» Beograđana nemaju u stvari predstavu u kakvoj državi žive niti poznaju svoju zemlju. Pitam se opravdano ko je tu privilegovan i ko više propušta. Sigurno je i to da su provincijski kompleksi neizbežni, naročito mladom čoveku koji potiče iz neke od naših mnogobrojnih čemernih i siromašnih provincija i naročito u državi koja je tako beznadežno beogradocentrična. Po meni je paradoks u tome da toliki jaz između tzv. unutrašnjosti i Beograda nije postojao u vreme socijalističke Jugoslavije dok je Beograd bio glavni grad jedne velike i otvorene zemlje, a danas, kad smo usitnjeni i rasparčani i kad je Srbija i sama provincijalna država, insistira se još više na podelama i na toj dihotomiji Beograd-unutrašnjost. Kao da smo sa sve većim produbljivanjem siromaštva i podelom društva na one koji imaju i one koji nemaju morali još da uvedemo i geografsku klasnu podelu. U krajnjoj liniji je meni ta (malo)građanska uobraženost uvek prilično nušićevski komična u zemlji kao što je Srbija. Otud i moj ambivalentan odnos prema Beogradu kao provincijalnoj metropoli. Treba stalno da se podsećamo da smo oduvek bili pre svega agrarna, seljačka zemlja, da je većina izašla iz opanaka i gunja, da su mnogi od nas prva generacija u gradu da se toga ne treba stideti. Možemo onda da govorimo prevashodno o preovlađujućem «rurbanom» identitetu, koji može da bude i vrlo pozitivan gemišt ako ga tako shvatite. Mislim da su za moj pogled na svet i sve iole dobro što mogu da napabirčim u sebi najzaslužnija dva sela u koja sam stalno odlazila u detinjstvu, jedno hercegovačko i jedno vlaško u istočnoj Srbiji. Svako dete bi trebalo da ima selo, a ako ga nema treba makar da ga upozna. Taj pogled iz kamene kuće na kraška polja u jutarnjoj izmaglici, ukus jegulje na žaru i krompira ispod sača, tada još nezagađene reke sa divljim pastrmkama u njima, ukus kišnice iz čatrnje, ukus povrća tek ubranog iz bašte, domaćeg sira, jela spremljenih na šporetu na drva, miris štale, konja i sena, pa to je čudesno, nešto što vas oformi za ceo život, a mi se ispada eto baš toga stidimo i insistiramo po svaku cenu na toj lažnoj urbanosti. I te današnje pojave kao što su seljačizam, seljoberstvo, seljana su u stvari devijacija na temu sela i seljaka, a desile su nam se zato što se odričemo tog identiteta, zato što seljaci po svaku cenu hrle u grad, a građani se odriču svog seljačkog porekla.

Beograd mi danas izgleda onako kako izgledaju svi glavni gradovi bivših republika. Osakaćen u duhu. Promenjen. Vulgaran. Demoralisan. Materijalno i duhovno devalviran. Ali svejedno, ja nepokolebljivo verujem u vitalnost tog grada i njegovu istorijsku sposobnost za samoregeneraciju. Tu sam, razume se, krajnje subjektivna. Ako tražiš neku  hiperemotivnu i patetičnu izjavu ljubavi prema Beogradu, oslobođenu tog gneva, skepse, socijalne kritike i podsmeha, onda neka to bude ovo – Beograd, kao još retko koji grad u Evropi u kom sam bila, ima svoj miris. Ne znam da li je moguće miris jednog grada razložiti na sastavne komponente, ali to bi možda bio amalgam mirisa magle sa reka, smoga, beogradskih buseva, dorćolske čađi, Dunava, lipa i kafana. I dok god nešto ima miris znači da je živo, diše, pulsira i da ima nade. Treba instistirati na tom ličnom pečatu grada i braniti ga po svaku cenu. Čovečanstvu se već duže vreme nameće model globalizacijske jednoobraznosti kao nešto poželjno. Treba da se oblačimo u istim radnjama svuda na globusu, da slušamo istu muziku, čitamo iste knjige, gledamo iste stvari, jedemo isto, mislimo isto. Mislim da bi baš zato trebalo sačuvati tu individualnost gradova po svaku cenu. To što na potezu od Terazija do Kalemegdana postoji deset knjižara je bogatstvo, naša hrana i naše kafane su bogatstvo, reke i ade, naša vanserijska pozorišta, to treba da se održi i da se od toga ne odstupa, jer šta će inače ostati od nas. Sigurno ne šanelovi butici, mekdonaldsi, zare i h&m-ovi koji niču kao pečurke u svakom većem gradu i zbog kojih sve pešačke zone u evropskim prestonicama počinju da liče jedne na druge.

I: Pesma Pokušaj opisa jedne tranzicione zabave poštapa se otkinutim frazama koje su i na prvu loptu prepoznatljive, „familijarne“ i tragikomične. Ove rečenice koje podsećaju na reklamu ipak su sastavni deo „ćaskanja“, „kafenisanja“ i svakog susreta sa rodbinom i prijateljima (makar bili indirektno prisutni, kao glasovi iz dekora/ pozadine). Koliko je bitno da se pesnički jezik otvori za ovakav jezik kao histerični, poznokapitalistički, prazan gest i da ga inkorporira, dajući mu pri tom, u podtekstu i određenu prećutnu ironijsku ogledalnu notu. Zanimljivo je da se to postiže upravo kroz odsustvo svake intervencije, samo nanošenjem čistih, „neobrađenih“ rečeničnih „bisera“: „mi ove godine ipak u grčku, pojeftinilo je sve“/ „meni su diorovi parfemi ipak bolji“/ „mi u italiju“/ „ma da, jednom italija uvek italija“/ „kaže i moja kuma“/ „novim autom“/ „pa bolje je“/ „više mesta za decu“/ „to je tek posebna priča“/ „inače u deset rata“/ „šta ćeš bolje“/ „isti su kupili i petrovići“/ „mislili smo kredit ili letovanje“/ „ali šta sad, treba nam odmor“/ „tačno“/ „čula si da je umro doktor mihajlović“/ „da, ni sebi nije mogao da pomogne“/ „velika je bila sahrana“/ „ovaj mi je koktel nešto presladak“/ „čujem da imate novu trpezariju“/ „jeste, privatnik je radio“/ „mi smo uzeli kredit“/ „i treba“/ „videla sam isti takav mantil“/ „ol inklusiv je meni najbolji“/ „hotel tik uz obalu“/ „četiri zvezdice, ali ima sve“/ „na fejsbuku je i ona, gledala sam slike“/ „čujem da se razvela, ali je dobro prošla“ „videla sam i njega na maturi, dosta je propao“/ „a cipele su ti bile divne“/ „njihovog malog su dali u internacionalno obdanište“/ „a ja gledam da sve kupujem organsko“/ „u ikeinom katalogu smo našli u stvari sve“/ „sve baš sve baš sve“. Meni je kao čitateljki zanimljivo poređenje ove pesme sa pesmom Stereo hotel, Dragana Krsnika, koja je objavljena u zborniku Do zuba u vremenu, a koja sprovodi identičan postupak. To je, naposletku, dokaz kako je nasilan i agresivan jezik reklama i ispraznog samodovoljnog monologa u održavanju privida razgovora ili razgovor ni o čemu prodro u poeziju i da je bitno da ga i tu ima jer na taj način postaje vidljiv, može da se raskrinka.

J: Da, nije to nikakav nov postupak, ali je u ovom slučaju svrsishodan. Taj jezik mora da prodre u poeziju ako ne želimo da ignorišemo svoju stvarnost, ako hoćemo da poezija bude iole kritičko ogledalo vremena u kome živimo. Ako hoćemo da poezija bude do zuba u vremenu, a da pritom ne sklizne u estradizaciju, neko povlađivanje masama i dnevno-politički diskurs. Pitanje poetske tehnike je samo kako verbalno uobličiti tu u svim segmentima banalizovanu svakodnevicu novokomponovane Srbije. Meni se učiilo da je to jedini način, pustiti taj jezik i taj svet da ironijski raskrinka samog sebe, prosto napraviti kolaž-pesmu od autentičnih tipskih rečenica koje čujem na svakom koraku, bez mog ubacivanja sa strane ili, još gore, moralisanja. Ima pesnika koji će grčevito braniti hermetičnost poezije kao uslov njenog elitizma, to je okej, ali to nije moj način. U tom slučaju ne smemo da se žalimo zašto poeziju malo ljudi čita ili je ne razume.

I: Žudnja verbalne žene zaseban je ciklus u ovoj zbirci. On otkriva poseban odnos prema erotici, mestu žene, polu kao takvom, ali u nekim pesmama i ironijske otklone uz nagomilavanje stereotipnih pretpostavki koje su u mizoginom društvenom poretku uveliko prihvaćene i od samih žena. To je posebno izraženo u pesmi Sumnjive žene – treba bežati redom od usedelice, (neće da te pusti iz čvora svojih nogu/ isisaće te kao bogomoljka do smrti), udovice (ta je gledala smrti i strasti u oči jednako), device, raspuštenice, onih sa decom i onih bez dece, udatih naročito, nerotkinja obavezno, klimakteričnih svakako, uspešnih itekako, od divljakuša i aljkavuša, seljanki i gospoja, pedantnih i podatnih, maljavih i obrijanih, kao i od onih što pišu. Ima li neke kategorije žena koja je pošteđena ili i dalje važi ona „krilatica“ da je „idealna žena – mrtva žena“? Ženu često prikazuješ kao furiju ali joj pri tom ne oduzimaš ništa od ženstvenosti, naprotiv: gledaj tvoju finu furiju kako reži/ ko kuja kroz mrak/ u svom supstratu prkosa/ sa šumovima na srcu/ sa nabreklim sisama i koferima/ sita od besa, nabubrela kao babura/ puna krvi, ocvala i sočna/ duše smršale, spakovanog jeda/ vidi tvoju nežnu vešticu/ kako baza sama kroz prazan grad (Tihi užasi ženstvenosti). U istoj pesmi pominje se „teško breme pola“ – kako bi ga definisala? Koliko ti je bitna artikulacija ženskog glasa budući da si pesnikinja a svesni smo da uvek ima prećutnog prezira prema „ženskim temama“, dok se muške teme bez pardona proglašavaju za „univerzalne“? Kako se boriti protiv esencijalizacija?

J: To je dobra opaska, a ujedno i odgovor na to šta je breme pola (osim u pukom fiziološkom smislu). Kako se boriti protiv esencijalizacija? Pa jedino tako što ćemo klišee da okrenemo tumbe, ne pomaže tu neki deplasirani feministički žar. Kad sam pre šesnaest godina objavila svoju prvu zbirku pesama desilo mi se da me u više navrata potapšu i kažu – e pa bravo, pišeš kao muško. U početku sam to shvatala kao priznanje, onda rekoh sebi, čekaj pa gde je tu kompliment. Onda se okrenem i kažem dotičnoj gospodi – ma svaka i vama čast, pišete kao žensko. Tu međutim već prestaje zezanje, jer to očigledno nije nikakav kompliment. I uopšte uzevši, da li neko muškarcima koji pišu ikad kaže – svaka čast, pišeš kao muško. Pa normalno da ne, podrazumeva se da treba da piše kao muško ako je muškarac. Cela književnost vrvi od muških opisa ljubavi i osećajnosti. Ali kad žena piše «ženski» i ispovedno i bavi se tzv. ženskim temama to uvek nosi određenu stigmu. Breme pola je i to što je pesnik manje-više uvek ostvaren čak i kad sve ostalo nije ostvareno, može ili ne mora da ima porodicu, može ili ne mora da se bavi nečim drugim pride, jer se već bavi nečim uzvišenim. Pesnikinje su uvek pod sumnjom da pišu zato što sigurno imaju neki deficit u životu. Mislim da je ipak naše samo da pišemo, da ne kukumavčimo i ne prenemažemo se i ne obaziremo se na predrasude. Samo tako će i tzv. ženske teme postati univerzalne koliko i muške.

I: Pesma Nerotkinjama govori o ženama koje su „zgrčene u znak pitanja/ u svojim nokturnalijama/ u krevetu kao u humci“ ali tako brzo dolazi kontrapunkt da nema mesta sažaljenju jer su one „lepe i mutantne/ retke kao krvave narandže“ iako „gube razum u taktu/ ovulacije menstruacije penetracije/ dižu glavu iz bureta tuge/ hvataju se za ruke/ prave krug oko ovog prenatrpanog sveta… U pesmama gde su akteri „dvoje“ odnosno gde je prisutan „dragi“ prisutni su kulinarski i kanibalistički motivi u tesnoj sprezi sa telesnim poimanjem ljubavi. Tematika nekolicine je žudnja, kao u pesmi Posle tog sna gde se opisuje sudar sa gungulom jave nakon erotskog sna – „a moja strast počne da se odmotava/ grlim tuđu decu hvatam mačke/…čekam da prođe rok trajanja tog sećanja/ da ispariš iz sinapsi/ otćarlijaš iz mojih ćelija/ čudovište veličanstveno/ jezgru moje sreće osovino mog očaja/ čekam te u zasedi jedne noći/ samo li mi još jednom pretumbaš anatomiju/…“ U „ispovednoj“ Ako hoćeš istinu kazuje se brutalno iskreno: ovo sam ja/ u duši iskreno poligamična/ urođeno usamljena/ volim te volim/ i još dvojicu oduvek/ svima sam vam vazda verna/ moje srce nije nikad tesno/ ja sam to dragi/ tvoja fina tiha jedra glatka/ tempirana bomba/ ako baš hoćeš/ istinu. Volela bih da pomenemo i tvoj prevod poezije Maše Kaleko. Imala je zaista živopisan i tragičan život. Šta bi iz njene biografije izdvojila i kako bi je predstavila čitaocima koji se prvi put sreću sa njenim pesmama i imenom? Šta te je privuklo u toj poeziji? Znam i da je bila izuzetno zahtevna za prevod zbog metrike i rime…

J: Ženski i muški princip se meni čine toliko različiti da je još uvek najveće čudo nad čudima kako se ta biopolja uopšte poklapaju i dešava se ljubav između dva strana bića sa suprotnih pozicija svemira. To je neprolazno fascinantno i o ljubavi treba da se piše u svim njenim modalitetima, to treba da bude ta univerzalnost koja spaja muško i žensko pismo.

Što se Maše tiče, najpre me Maši privuklo, kao u pravoj igri zavođenja, moram da budem iskrena, to nesvakidašnje lepo lice i te prodorne oči, pre nego što sam se udubila u njenu poeziju. Videla sam njenu prvu fotografiju i onda sam opsesivno morala da saznam i nešto o njenom životu. Ko je ova žena, pomislila sam, kakvu li to tek poeziju piše ako ima ovakve oči i ovakav prkosan stav na fotografijama? U prvi mah mi se učinilo da je to laka poezija, čak banalna, rime i ritmika su bile slične onoj u dečijoj poeziji. Ona piše o ljubavi, čežnji, nedostajanju, promašenim vezama i samoći otvoreno, bez ikakve suzdržanosti ili možda bojazni da će ispasti plitka jer su to “ženske teme”. Maša uglavnom piše vezanim stihom i to me, priznajem, dosta preznojavalo prilikom prevođenja, premda je bilo i veliki izazov. Međutim, što sam se više udubljivala i više pesama čitala, shvatila sam da ispod te igrarije i prividne frivolnosti stiha leži duboka melanholija, vrcavi duh i ironijski otklon prema tragičnoj stvarnosti i prema sopstvenom životu, koji su obeležili rat, gubitak domovine, emigracija, lutanja, nesnalaženja, tragična smrt jedinog deteta, bolest, samoća.

I: Iz poslednjeg ciklusa Kraj maskenbala izdvojila bih pesmu Šta te ne ubije, posebno stihove: „zato veruj mi/ šta te ne ubije/ učinilo je ipak svoje…sakati te na sitno/ kao tupe makazice/ ubija te na ratice/ …ali šta te ne ubije/ računaj na to/ ubilo te jednom/ krišom tiho već.“

Za kraj imaš li nešto ti mene da pitaš? Evo dve pesme koje sam odabrala (jedna tvoja, druga Mašina) i volela bih tvoj komentar na izbor/ novo čitanje.

J: Da, to je ključna Mašina pesma koja me privukla njenoj poeziji. To nas opet vraća na ono pitanje sa početka o dvostrukim identitetima i njihovoj međusobnoj suprotstavljenosti. Ona pokušava da pruži odgovor na pitanje šta čoveku ostaje od identiteta kad se silom prilika apstrahuju takve stvari kao što je domovina. Maša u emigraciji  svodi svoj život na suštinske jednostavne stvari, jer je iskusila da život ne može da se planira i da u stihiji istorije ceo život može da se nenadano promeni iz korena. Da se treba izdići i iznad osećanja straha i bola, smanjiti svoje lično breme. Taj stih – «Skrasi se. I neka ti kofer bude spreman» je eliptična suma jednog dubokog emigrantskog bola zbog trajnog gubitka zavičaja i života osuđenog na lutanje. Mislim da je bilo kome od nas jako teško da shvati šta je za nemačke Jevreje koji su uspeli da emigriraju značilo to da nikad više ne smeju da smatraju Nemačku svojim zavičajem, jer to više nije moralno opravdano. Kako racionalizovati takvu nostalgiju? Tu se onda nameće i ono ključno pitanje – šta se dešava sa nemačkim koji im je maternji jezik i uvek će to ostati? Da li je legitimno ikad više govoriti jezikom izvršilaca holokausta? Da li sme više ikad da piše na tom jeziku? Da li je opravdano to što joj Berlin, grad njene mladosti i prvih pesničkih uspeha, stalno nedostaje? Da li je opravdano i to što se u Izraelu ne snalazi i oseća tuđincem iako to mora i treba da smatra svojom drugom, pravom domovinom? To sve nužno stvara veliku raspolućenost u njenom životu, osećaj suštinskog nepripadanja bilo gde. Ona se u Americi ne nalazi i ne snalazi, američki konzumerizam i opsedutnost materijalnim su joj strani, što provejava i kroz ovu pesmu. U jednom pismu Maša opisuje svoje utiske dok se kreće kroz jednu američku robnu kuću rečima: «koliko samo stvari koje mi uopšte ne trebaju». Pa i pored svih tih nedaća i teških udaraca sudbine, Maša se ispod tog sedimenta melanholije ne odriče ironije ni humora i to je ono što je istinski zadivljujuće i čini ovu poeziju svedočanstvom jednog hrabrog i dostojanstvenog života u grotlu dvadesetog veka.

A za kraj, htela bih tebe da pitam – čija i kakva poezija je tebe obeležila ili te danas pomera i uzbuđuje? Znam da si isto anglista i prevodilac, pa me kopka da znam i da li imaš svoje favorite u anglo-saksonskoj poeziji i književnosti. I kako tvoj drugi talenat i velika ljubav, slikarstvo, živi u simbiozi sa tvojim pisanjem i da li se i kako preklapaju?

I: To bi svakako bili Oskar Davičo, Gvendolin Bruks, Silvija Plat, Mirjana Stefanović, Nikanor Para, Vladimir Majakovski, Milan Milišić, Antun Branko Šimić, Ivan Goran Kovačić… Ali i „manje poznati“ pesnici čija poezija i odnos prema jeziku zaista uspevaju da me pomere: Gerasim Luka, Judita Šalgo, Sju Li Dž (kineski pesnik koji je izvršio samoubistvo u 24. godini); ili oni koje obično ne smatraju „prvenstveno i samo“ pesnicima, kakav je Pjer Paolo Pazolini. Jedna pesma pomera svet, pa sam mišljenja sam da tu opus nije bitan. Volim da otkrivam, ne da se „vraćam klasicima“, kao što se to obično čini. Možda je to pitanje moje čitalačke žeđi. Što se tiče anglosaksonske književnosti, pored pomenute S. Plat, volim mnoge afroameričke pesnikinje ali i nedavno otkrivenog britanskog pesnika kojeg prevodim – Es Džej Faulera. Pomenula bih i Nika Drejka (iako pripada tzv. „pop“ kulturi). Slikarstvo (i vizuelne umetnosti) jeste moja velika ljubav, mada izgleda da sam je trajno prevarila sa pisanjem. Slikarstvo me je naučilo mnogim stvarima koje su bitne i za proces pisanja, ali i čitanja. U poeziji volim slike, to je ono što me provocira i pokreće. Velike ljubavi i jesu velike jer im se vraćamo, slutim da će tako biti i sa slikarstvom.

HIMNA ZA MRTVU ZEMLJU

.
hej sloveni
južni naročito
koga briga
jošte li živi
duh naših dedova
ili je srce njihovih sinova
odavno za narod
prestalo da bije
a ponorom pakla
i vatrom groma
spržili smo se sami
hej sloveni beslovesni
kud se dede silan san
čime su mozgove muljali decenijama
šta je naša jadna baština
zdravko i brena pioniri maleni
sletske vežbe možda brozove kuće
ove laži veka bratstvo krvavo
kainova kob
dokle kosti i gene da prevrćemo
dokle grobovima da licitiramo
zar pokopali smo sve radosti
i sećanja
amnezijom da se hranimo kao paučinom
hej sloveni
da li postojano kano klisurine
stajali smo ikad
ili su kisele kiše mržnje
odronile i sprale sve u sitan krš
i ko je proklet izdajica domovine
ako ne svi mi iz plemena ukletih
što u gnjilu stvarnost gadno se srozasmo
u ove klaustrofobične državice
mržnje i blata
ovo li su naši vladari
ove njuške gramzive
seme bezočnih džukela
hej sloveni onda
bratstvo južno i kužno
pogledajmo sebi u oči krvave
mutni taj paprikaš
sami smo skuvali
sami ga i lapćemo
kao bedni psi

.
RECEPT

Odagnaj strahove
I strah od strahova.
Biće svega dovoljno
Za još par godina.
I hleba u kutiji
I odela u ormanu.

Ne govori to je moje.
Sve ti je pozajmljeno.
Živi na odloženo i pogledaj
Koliko ti malo treba.
Skrasi se.
I neka ti kofer bude spreman.

Istina je to što kažu:
Ono što mora da dođe, doći će.
Ne hitaj u susret bolu.
A kad dođe,
Pogledaj mu mirno u oči.
Prolazan je kao i sreća.

Ne očekuj ništa.
I čuvaj brižljivo svoju tajnu.
Čak i brat će je odati
Ako mora da odluči ti ili on.
Neka ti senka bude saputnik.

Čisti svoju kuću.
I otpozdravljaj susedu.
Opravi ogradu
I zvono na vratima.
Pod krovom u međuvremenu
Čuvaj svoju ranu.

Pocepaj planove. Budi pametan
I drži se čuda.
Čuda su već ucrtana u veliki plan.
Odagnaj strahove
I strah od strahova.

Image may be NSFW.
Clik here to view.Zovem se Jelena Radovanović. Rođena sam 1972. godine u Boru. Diplomirala sam na odseku za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Živim u Nemačkoj od 2002. godine i bavim se predavaštvom i prevođenjem sa engleskog i nemačkog.

Moje objavljene knjige poezije:

–   Povremeni prekidi sa zujanjem, Gradska bibilioteka „Vladislav Petković Dis“, Čačak, 2000.

–    Sitne iznutrice, Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2002.

–    Džibra, Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2006.

–   Otvoreni prelomi, Narodna bilbioteka Bor, 2012.

Nagrade:

–     Disova nagrada 1999. godine za prvu knjigu pesama

–     Brankova nagrada Društva književnika Vojvodine 2001. godine

–     nagrada za knjigu godine Narodne bibilioteke u Boru 2003. godine

–     dve prve nagrade Univerziteta u Braunšvajgu, Nemačka, za poeziju i prozu pisanu na engleskom jeziku itd.

Pesme i prevodi su mi objavljivani u Politici, Poljima, Večernjim novostima, Letopisu Matice srpske, Povelji, Zlatnoj gredi, Liparu, Beležnici, Bdenju, Književnom magazinu, francuskom elektronskom časopisu za poeziju Recours au Poeme, zbornicima poezije na engleskom jeziku itd.)

* INTERVIEW REVIEW vodi Ivana Maksić

Image may be NSFW.
Clik here to view.Piše: Dušan Opačić

Branka Ćopića u današnje vreme nešto nema. Stasavaju nove generacije, sa drugačijim pogledima na svet, drugačijih interesovanja, falange nemaštovitih dečaka i devojčica koje se svakodnevno svrstavaju u jednoličnu kolonu koju proždire brzina današnjeg života. Nisu krivi ti dečaci i te devojčice, bio bi zločin osuditi ih zato što su sve dalje i dalje od knjige. Roditelji? …Možda.

Kako god, veliki Bosanci i mnogi književni poslenici sa naših prostora su umrli na vreme. Teško da bi se u ovom vremenu snašli, još teže preživeli kolektivnu tragediju kroz koju prolazimo evo već pune tri decenije Ne mogu ni da zamislim kako bi podneli na svojim leđima taj preteški olovni plašt našeg vremena jedan Selimović ili Andrić? Ćopić bi verovatno vaskrsnuo nekog Nikoletinu Bursaća da objavi rat i suprostavi se novom vremenu, ali i to bi bilo samo uzalud. Ponavljam, umrli su na vreme. Spasili su se.

Ako odlutam u svoja sećanja, Branko Ćopić je tragično okončao svoj život skokom sa mosta u godini kada sam krenuo u prvi razred osnovne škole, sad već daleke 1984. godine.Bio je to tragičan kraj po mom ukusu najvedrijeg i duhovno najzdravijeg pisca sa ovih naših prostora. Šta je na taj čin nateralo uvek vedrog i šaljivog Ćopića koji siguran sam sudeći po njegovim delima nije rođen sa nagonom smrti koji bi bio jači od nagona života i radosti. Ako pođemo od činjenice da pobednik piše istoriju i da je jedan Veljko Bulajić malo više preterivao u svojim ostvarenjima na filmskom platnu, da jedan partizan može ubiti i stotine Nemaca i da je svaki pripadnik NOVJ savršen i od posebnog kova, Branko je bio taj možda i jedini naš pisac koji u ratu nije video samo strahote, smrt i jad, već i ono smešno, živopisno, ismevajući ljudsku glupost, trapavost, uveseljavajući i sebe i saborce. Branku je bilo normalno da se partizan uplaši u borbi, i da bude i ostane samo čovek.

Branko Ćopić je bio progresivni pisac, levičar i sledbenik revolucionarne ideologije, i kao takav ratnički i sa velikom dozom humora je podneo i izašao iz jednog od najstrahovitijih ratova u istoriji čovečanstva. Međutim, nije mu se smešio srećan mir. Ako je bio jak da podnese rat, nije imao dovoljno snage ni talenta da postane poslušnik i da se izbori sa jednim celim birokratskim aparatom ili jednostavno vlastima u miru. Kao čoveku slobodoljubivih shvatanja gadila mu se bahatost, primitivizam, poslušnička navika ljudi koji su preuzeli poluge vlasti. Ratna pravila više nisu važila, nije bilo prostora za humor, a i glave su nekako lakše padale, pa je Branko jedno vreme bio suzdržan, ali nije dugo izdržao. Već pete godine nakon oslobođenja, Ćopić je napisao satiru pod nazivom „Jeretička priča“. Ta satira je ismevala partijske aparatčike i kompletnu birokratiju, njihov stil življenja, vlastoljublje i pohlepu. Branko je vešto opisao revolucionarne idealiste koji su se transformisali u površne ljude ili prosto karikature moralne izopačenosti, ujedno najavljujući naš kolektivni idejni i društveni poraz, nesaglednih razmera pod vođstvom istih tih ljudi. Tim delom, Branko Ćopić je postao prvi srpski i jugoslovenski disident ako uzmemo u obzir da je u petoj deceniji prošlog veka književna hrabrost bila najveći rizik i da je govor istine o vlastodršcima bio tretiran kao izdaja države i socijalizma. Tom satirom je Branko Ćopić dokazao svoju partizansku hrabrost ali i otvorio novo poglavlje svog života. Njegova hrabrost nije se završila i ostala na toj objavljenoj satiri. Te 1950.godine bila mu je potrebnija još veća čvrstina i zdrav duh da podnese reakcije vlasti na njegovu „Jeretičku priču“. Na nogama i stojički je podneo najteži udarac u vidu javnog napada od samog Broza, ličnosti broj jedan u novoj državi, čoveka koga je ranijih godina opevao i slavio. Njegova satira objavljena u „Ježu“ je dobila etiketu kao „neprijateljska kleveta“ i „sitnoburžoaska laž“ direktno od vladara, pa je logično bilo da usledi i javna haranga na njegov lik i tek objavljeno delo u kome je prednjačio dnevni list „Borba“ naravno sa nepotpisanim člancima, i javno šamaranje najoštrijih pera samog vrha Partije i „Književnih novina“. Samo onaj ko je doživeo udarce svojih bližnjih zna da više bole od prijateljske ruke nego od samog neprijatelja. Juče borac i rodoljub, danas „osuđeni“ izdajnik i neprijatelj naroda. Od takve patnje sama priroda čoveka pruža najmanju odbranu, a najčešće ta odbrana i ne postoji. Ćopić je na oltar jugoslovenske varijante socijalizma žrtvovao svoj dar i ostvarenje svog ideala, dao je sve što je imao, i teško mu je bilo da shvati dubinu besmisla koje može da obuzme jednog pisca kada se njegovo delo proglašava „neprijateljskom propagandom“.

Ranjene i osakaćene duše Branko nastavlja sa radom. Ipak tadašnji režim nije uspeo da slomi ono pozitivno ludilo jednog Bosanca tvrde glave. Sanjara u njemu nisu uspeli da ubiju, pa je 1954.godine objavljena nova satira „Izbor druga Sokrata“, koju će javno kamenovati ponovo pisci i novinari po zadatku. Dolaze godine mnogih neprilika sa raznoraznim sekretarima komiteta, komisijama, i ostalim idiotima, što će rezultirati zabranom Ćopićevog komada „Odumiranje međeda“. Godine 1963. Branko Ćopić daje intervju u Moskvi o književnim (ne) prilikama u Jugoslaviji, naše vlasti su tražile od njega pokajanje, priznanje krivice, i ostale budalaštine u vidu samokritike, forma Brankovog odgovora vlastima bila obložena šalom, sprdnjom i podsmehom, te konačno biva isključen iz Saveza komunista Jugoslavije. Te iste godine, Branko Ćopić sa grupom istaknutih pisaca među kojima su bili Desanka Maksimović, Mihajlo Lalić i Branko Kitanović, planira da osnuje nedeljni list pod nazivom „Glas epohe“, koji bi širio realistički pristup u književnosti. Međutim uplašen, da je reč o „sovjetskoj propagandi“, režim organizuje javni napad na utemeljivače lista koje visoki funkcioner Partije, Đuro Pucar označava kao „ždanovljevce“.

Godine su prolazile, Branko je radio i stvarao, uveseljavao i radovao, ali ga je stigao i umor. Ožiljci koji nikada nisu zarasli, prokrvarili su. Razbolela mu se duša. Pokušavao je na razne načine da je izleči, nije uspeo. U knjizi „Bašta sljezove boje“, pismom svom mrtvom prijatelju Ziji Dizdareviću otkriva svoje zlokobne slutnje o budućnosti koja nas čeka. U par priča iz „Dana crvenog sljeza“ jasno se vidi da se smračilo nad Brankovim svetom, razdiru ga sećanja, ponegde i raduju ali samo na one njemu bližnje, žal i bol za detinjstvom i mladošću.

Branko je tragično završio. Svojim skokom i lokvom krvi na betonu ispod mosta, je obeležio jedno doba i jedno društvo. Naša revolucija nije uspela da otkloni onaj česti nesporazim između vlasti i slobodnoumnog pisca, tako da je Branka zadesila sudbina pesnika. Pesnici se ubijaju i pesnike ubijaju. Našeg Ćopića je snašlo ono prvo.

Zaista Branko Ćopić zauzima posebno mesto u našoj književnosti, prosto bio je pisac koji se smeje. Mnoge generacije su rasle uz njega, tako i moja. Generacija kojoj pripadam upoznala ga je preko njegovih dela, na slepo, jer nije bio više među živima. I oni polu pismeni su pročitali najmanje dve Brankove knjige.

Svaki čovek nešto ostane „dužan“ svom sopstvenom detinjstvu. Tako i ja. Da zahvalim Branku Ćopiću što je obojio moju mladost smehom i što zaista ništa nije bolelo. Hvala!

Prevrnuo se autobus

„Poginula žena”

Paklena jesen

“Novo dizanje cena”

“Dvadeset godina

Od kad je stradao Sena”

Turisti u panici

“U moru opasna pena”

Sociolozi za dnevnik

“Najezda kretena”

Prvi put u ovom veku

“Trajna Mesečeva mena”

“Optužbe na račun firmi

Za bolje dobijanje tena”

Sve lošiji kvalitet

“Bejbi-pelena”

Protestno pismo Grcima

Makedonci kažu:

“Postojimo od Helena!”

Mladi a već bore se za život

“Igla, ćošak i vena”

Veliki koncert na pomolu

“Ponovo puna Arena”

Iz studija dva

Ekskluzivno

Ekstra-Nena

“Može li Srbija

Unaprediti proizvodnju šargarepe i rena”

Naš mladi glumac

“U ulozi Džeki Čena”

Rafael Nadal

“Tri meseca van terena”

Radnici traže dodatak

“Smeta im treća smena”

Skok evra

Pad dolara i jena

U nastavku dnevnika saznajte

“Od čega pati svaka četvrta žena”

Pomoć za poplavljene

“Građani kažu ima problema”

“Letnja televizijska šema”

“Džihadisti i revolucija”

“Noćas sednica UN-a”

Jedan pljačkaš ranjen

“Ispao im deo plena”

Sledeće ročište

Dvaesdrugog septembra

Stari zanati

“Izrada goblena”

Situacija u Ukrajini

“Rusija na jedno oko drema”

“Marihuanu krio

U plastovima sena”

Obesila se glumica

Eksperti utvrdili

“Oproštajna poruka nije njena”

“Kako se osloboditi stresa?”

“Bolest 21. veka”

Gužva na prelazima

“I do tri sata se čeka”

Ne proizvode zamenu

A odrekli se leka

Miševi i pacovi

Širom biblioteka

I ove Nove godine

“Beograd – turistička Meka”

Posle reklama

“Šta je Vučiću Merkelova rekla?”

Neispravne paštete

“Bata i Seka”

Hauard poručio preko tvitera:

“Bolji sam od Šeka”

Poseta predsednika Rakijadi

“Kakva šljiva se pekla?”

“Umetnici i andergraund”

“Nova muzička scena”

“Utopilo se dvesta ljudi

U blizini Menhetna”

Niko nije nastradao u požaru

“Sprečena veća šteta”

“Pijan usmrtio biciklistu

Kod Zaječara”

“Nova svadba na pomolu”

“Razvodi se Dara Bubamara”

“Razvio veliki biznis

Na samo dva ara!”

“Humanitarna pomoć nije dovoljna”

“Priština neće da pregovara”

Život u Srbiji

“Sve je manje para”

“Oseća se ko mlada

A sto dve godine je stara”

Pobegli iz zatvora

“Panika na ulicama Mostara”

Brisel rekao „Da“

“Poglavlje petnaest se otvara”

“Kakva nas zima čeka?”

“Ima li kupusa i ajvara?”

Miloš Ristić

Image may be NSFW.
Clik here to view.Članovi porodice Bijelski bili su mlinari i trgovci iz Stankijevice (u blizini Novogrudeka). Navedeno područje je početkom II svetskog rata bilo u sastavu Druge poljske republike, koje je 1939. godine pripojeno SSSR-u, u skladu sa nacističko-sovjetskim dogovorom o međusobnom nenapadanju.

Četvoro braće Bijelski: Tuvija, Aleksander (Zus), Asael i Aron uspeli su da pobegnu u obližnje šume kada su im 1941, u getu, ubijeni roditelji. Zajedno sa još 13 suseda iz geta, tokom proljeća 1942. formirali su jezgro buduće grupe koja se borila protiv Nemaca.

Najstariji brat, Tuvija, zapovednik grupe, poslao je izaslanike da se tajno ubace u geta kako bi tako dovodio nove članove u grupu u šumi Naliboki. Kako je stotine muškaraca, žena i dece sledilo izaslanike do kampa, grupa je na svom vrhuncu brojala 1.236 ljudi, od čega su 70% bile žene, deca i starci. Niko nije odbijen, bez obzira na poteškoće. Oko 150 članova sudelovalo je u oružanim akcijama. Braća Bijelski za svoj pothvat nikada nisu tražili nikakvo priznanje.

Partizani su živjeli u zemunicama ili bunkerima. U kampu se nalazilo i nekoliko posebno izgrađenih objekata, poput kuhinje, mlina, pekare, prostorije za kupanje i higijenu, bolnice te kolibe za karantin (za one koji su patili od prenosivih bolesti i tifusa). Stada krava opskrbljivala su ih mlekom. Grupa je vršila popravke oružja i odeće i tako logistički pomagala sovjetske partizane. Više od 120 ljudi radilo je na tim poslovima. Mnoga deca u kampu pohađala su improvizovanu školu, a postojao je i zatvor i sud.

Borbene aktivnosti bile su usmjerene protiv nacista i beloruskih policajaca i lokalnog stanovništva koje je prokazivalo i ubijalo Jevreje. Nacisti su nudili nagradu od 100.000 maraka za pomoć u hvatanju Tuvije Bijelskog, a 1943. godine sproveli su niz operacija čišćenja s ciljem da unište grupu. Delovi grupe pretrpeli su gubitke tokom tih sukoba, ali je glavnina ipak uspela da pobegne i sagraditi novi kamp. I tako nekoliko puta.

Grupa je često vršila upade, kako bi se iz obližnjih sela opskrbila hranom. Seljaci koji bi se odupirali davanju hrane bili bi zlostavljani, pa čak i ubijani. Ovo je uzrokovalo negodovanje, ali je uvek bilo lokalnih seljaka koji su im pomagali.

Bijelski partizani na području šume Naliboki delomično su bili pod zapovedništvom sovjetskih partizana, kojima je zapovijedao Vasil Jefimović Černišev. Bijelski su nekoliko puta odbili da se u potpunosti stave pod sovjetsko zapovedništvo. Onaj deo koji je sudelovao u sklopu sovjetskih partizana borio se u sukobima ruskih i poljskih snaga. Najznačajniji poduhvat u spomenutim sukobima dogodio se 1943. godine kada su razoružali neke grupe poljskih partizana.

Vremenom se vođstvo nad grupom podelilo na dva dela, jedan deo vodio je Zus, dok je drugi vodio Tuvija. Prema partizanskoj dokumentaciji, obe su grupe zajedno ubile 381 neprijateljskog vojnika (akcije su povremeno izvodili zajedno sa sovjetskim snagama). Poginulo je 50 članova.

Tokom leta 1944, kada je počela delovati sovjetska protivofanziva na području Belorusije, Tuvijin odred napustio je šumu i zaputio se prema Novogrodeku. Ukupno su brojali 1.230 muškaraca, žena, dece i staraca.

Uprkos saradnji sa sovjetskim partizanima, odnos sa Rusima ubrzo se pogoršao. NKVD je ispitao braću Bijelski o glasinama koje su tvrdile da su tokom rata počinili pljačke, ali i o propasti njihove ideje „da uspostave socijalističku vladavinu u svom kampu“. Asael Bijelski regrutovan je u Crvenu armiju i kasnije je poginuo u bici kod Kenigsberga 1945. godine. Ostala braća napustila su države koje su bile pod sovjetskom kontrolom i otišla na Zapad. Jehudu Bijelskog, Tuvijinog rođaka tražio je NKVD, zato što je imao čin u predratnoj poljskoj vojsci. Ipak, on i Tuvija uspeli su da pobegnu u Mađarsku, a zatim u Izrael. Kasnije su otišli u Njujork, gde su vodili uspešan posao s kamionima.

Aron Bijelski došao je u SAD 1951. godine i promenio ime u Aron Bel. Godine 2007. uhapšen je na Floridi zbog sumnje na prevaru od 250.000 dolara vezanu za ušteđevinu njegove susetke, Dženi Zanievske, Poljakinje. Nakon smrti, 1987. godine, Tuvija je prvo sahranjen na Long Ajlendu, ali je godinu dana kasnije posthumno pokopan u Jerusalimu, na groblju Har Hamenučot, nakon svečanosti u njegovu čast. Njegova supruga Lilka umrla je 2001. godine i sahranjena zajedno s njim. Aron je ostao da živi na Floridi. Niko od braće nije primio posebna priznanja za svoj poduhvat. Jehuda Bijelski ostao je da živi u Izraelu.

Nakon rata neki od članova grupe partizana Bijelski (ne i članovi porodice Bijelski), optuženi su za ratne zločine nad lokalnim stanovništvom, posebno za umešanost u Naliboškom masakru 1943. godine, kada su sovjetski partizani masakrirali 129 ljudi. Iako neki svedoci i istoričari tvrde da su i braća Bijelski bila umješana, bivši članovi grupe to opovrgavaju, tvrdeći da je grupa na te prostore došla nekoliko meseci kasnije. Poljski institut za sećanja na rat započeo je početkom dvehiljaditih istraživanja s ciljem razjašnjavanja nastalih pitanja. Nisu pronašli nikakve službene dokaze.

Priredila

Tamara Lujak

Dok krave luduju,

volovi nas vode.

Sve smo promenili.

Ostao je samo znak jednakosti.

Meke stolice imaju jednu manu.

Najčešće dovode do zatvora.

Kad se zao duh useli u narod,

svako može biti vampir.

Malo njih se nakralo.

Mnogi su se natenderisali.

Mi smo jedini narod koji ima državu –

koja to nije.

Jedino mi idemo u svetliju budućnost –

s vampirima prošlosti.

Nema više hajdučije.

Sada se transparentno pljačka.

Evropa je za nas mačji kašalj,

nego to još ne može da shvati.

Selo nam je opustelo.

A šta nije?!

Sin mi je optimista.

Teško njemu.

Peko Laličić

Vlast ne čita šta pišu satiričari.
Njih istina nikada nije interesovala.

Ustavom je zagarantovana sloboda govora.
Sloboda posle govora nije.

Cenzura?! Ostali smo bez teksta!

Pavica Veljović

Nećemo se otvarati prema svijetu.

Okrenućemo se nekom drugom.

Za nas nema bezizlazne situacije.

Pogrešan put nam je uvijek na raspolaganju.

Psihijatar djeluje na mene.

Sad i sam vidim da je lud.

Oslonili smo se na sopstvene snage.

To je samo ubrzalo našu propast.

Perica Jokić

Rano su nas naučili da jedemo pa sad odvikavanje ide teško.

Do podneva maštam o ručku,

posle mi ponestane mašte.

Naš narod nije gladan.

Sit je svega.

U blizini velike vaške uvek je puno gnjida.

Dragana Đukić

Image may be NSFW.
Clik here to view.* Prevela sa engleskog Ivana Maksić

Stidljiv, miran, povučen, usamljen

godine, Šu Lidži napustio svoj dom u jednom seoskom kraju zbog posla u Fokskonu [fabrika elektronskih delova u Šendženu], gde je počeo da radi na pokretnoj traci. Od 2012. do februara 2014, preko 30 njegovih tekstova bilo je objavljeno u novinama Foksona  Ljudi Foksona, uključujući pesme, eseje, prikaze fimova, kao i komentare na vesti. Šu je naslove ovih tekstova postavio na svom blogu pod nazivom Sazrevanje koje su mi pružile novine, odajući zahvalnost za ovu “govornicu” na kojoj su došle do izražaja njegove književne aspiracije. Prvi put kada je njegov prijatelj Džang (pseudonim) pročitao Šuovu poeziju, bio je zapanjen talentom ovog mladića. Od tada, Džang je uvek tražio Šuove tekstove u novinama.

Džang je imao utisak da je Šu stidljiv mladić, “koji govori malo, ali nije sasvim tih.” Kada je Džang čuo za Šuovo samoubistvo, njegov nedeljni odmor za Dan državnosti Kine bio je obavijen tugom. Danima nije izlazio iz kuće.

Svoja osećanja pretočio je u pesme; plašio se da će ih čitati porodica

Većina Šuovih ranih pesama bili su opisi života na pokretnoj traci. U pesmi “Fabrika, moja je mladost ovde nasukana,” opisao je uslove rada u tom periodu: “Pored pokretne trake, desetine hiljada radnika nižu se kao reči na papiru/ “Brže, požurite!’/ Dok stojim kao jedan u nizu, čujem lavež supervizora.” Osećao je da “Kada jednom uđeš u fabriku/ Jedini izbor je potčinjavanje,” kao i da mu se mladost hladno iskradala, pa je mogao samo da “je posmatra kako biva samlevena dan noć/ Zgnječena, uglačana, oblikovana/ U nekolicinu sićušnih računa, takozvanih nadnica.”

U početku Šu Lidži se teško privikavao na konstantno uskakanje iz dnevne u noćnu smenu. U drugoj pesmi, opisuje sebe na pokretnoj traci kako “stoji uspravan kao gvožđe, sa rukama poput leta,” “Koliko dana, koliko noći/ sam – tek tako – stajao, zadremao?” Svoj posao i život opisivao je kao iscrpljujući, “Teće mi kroz vene, dok konačno ne dotakne vrh olovke/ Ukoreni se u papiru/ Ove reči mogu čitaju samo srca radnika migranata.“

Šu je jednom izjavio da nikada nije pokazivao svoju poeziju roditeljima ili rođacima, „jer je to nešto bolno; ne želim da oni to vide.“

Uzaludni napori da nađe posao koji ima veze sa knjigama

Iako je Šu živeo u Šendženu samo nekoliko godina, imao je duboku vezu sa tim gradom. „Svako želi da pusti korene u gradu,“ objasnio je, ali većina radnika migranata [dagong] pesnika pišu nekoliko godina a onda se vrate na selo, ožene se i imaju decu; Šu se nadao da će izbeći tu sudbinu. Pokušao je sa prijateljem da postavi uličnu tezgu na kojoj će prodavati, ali to nije išlo. Takođe je pokušao da promeni mesto sa pokretne trake na neku poziciju u logistici, gde bi imao više slobode. Shvatio je da je samo malo pesnika moglo da se spasi: „moramo neprestano da se borimo za naše živote; teško je ići dalje od toga.“

U februaru 2014., Šu je dao otkaz u Fokskonu i preselio se u drugi grad. Njegov prijatelj je pojasnio da je razlog za to bio što je Šuova devojka tamo radila, ali očigledno se stvari nisu odvijale dobro za njega. Rekao je Džangu da je imao poteškoća da nađe posao, ali nije podrobnije govorio šta se tačno dogodilo.

Pola godine kasnije, preselio se u Šendžen. U jednom ranijem intervjuu, Šu je rekao da je voleo taj grad, da mu je najveće zadovoljstvo pričinjavao Glavni centar za prodaju knjiga kao i gradske biblioteke. Ako je trebalo da se vrati kući [u ruralni kraj iz kog je potekao], tamo je bilo samo nekoliko radnji sa knjigama, i po njegovim rečima „čak i ako bih pokušao da naručim knjige putem interneta, nisu mi mogle biti dostavljene“ [zbog zabačene adrese].

Zbog ljubavi prema knjigama, prvo je po povratku u Šendžen početkom septembra pokušao da nađe posao u Glavnom centru za prodaju knjiga. Džang se seća da mu je Xu rekao, dok je radio u Fokskonu, da je njegov san bio da postane bibliotekar. Nažalost, nije dobio posao, i Džang misli da je to za njega bilo veliko razočaranje. Dve godine ranije, Šu je konkurisao za posao bibliotekara u Fokskonovoj biblioteci za zaposlene, međutim i ovde su ga odbili. {…}

Povratak u fabriku dan pre nesretnog događaja

Šu je ostao bez novca, pa se nakon ovih razočaranja, vratio u Fokskon, i počeo da radi 29. septembra, u istom odeljku gde je radio ranije. Ovo je trebalo da bude nov početak, ali nije bilo tako. Te je večeri pomenuo Džangu na četu da mu je neko našao drugi posao, pa će možda ponovo napustiti Fokskon, ali Džang to nije smatrao nekom posebnom vešću, misleći da Šu neće otići tako skoro, jer se tek vratio poslu u Fokskonu.

Ponovo se “čuo” sa Šuom nakon dva dana, kada su ljudi prenosili vesti njegovom samoubistvu. Džang nije mogao da veruje: „Zar nismo četovali pre dve večeri?“ Kasnije je Džang otkrio da je Šu izvršio samoubistvo baš tog jutra nakog što su njih dvojica četovali, a ne dva dana kasnije kako su to preneli mediji.

Pobijanje online glasina da je Šu bio siroče

Iako je prošlo tek 10 dana od vesti o Šuovoj smrti, kada bi se to pomenulo, Džang još uvek nije mogao da se nosi sa tugom. On smatra da su na Šuovo samoubistvo uticali unutrašnji i spoljašnji faktori: ne samo razočaranja kroz koja je prošao, već još više usamljenički pesnički duh u njegovim kostima.

Nakon njegovog odlaska, u nekim onlajn čituljama pisalo je da je kao dečak ostao siroče, koje je bilo zanemarivano i vređano dok ga jedna starica nije usvojila i podigla, kao i da je ova baka usvojiteljka umrla pre nekoliko godina, ostavivši Šua samog na svetu.

Zheng je opovrgao ove glasine istakavši da je Šu u svojim tekstovima često pominjao svoju majku i nostalgiju za domom. Njegova druga po redu objavljena pesma za Ljude Fokskona, zvala se „Letnja nostalgija za domom.“

Šuova poezija je hladna i misaona, i ona se direktno suočava sa životom u bedi. Njegove pesme idu tragom putanje u kojoj se sve više ističe ukus smrti. On je već isprobao smrt stotine puta u svojoj poeziji, tako da je krajnji čin bio puki iskorak preko granice.

Sledi oproštajna pesma a onda izbor pesama 2011-2014. Ovim prevodom želimo da skrenemo pažnju na njegovu poeziju i upamtimo je ali i da ukažemo na surove uslove, borbe i težnje kineskih radnika migranata. Tokom 2010. među radnicima Fokskona bilo je 18 pokušaja samoubistva od kojih se 14 i okončalo smrću. Od 2010. prijavljeno je još 8 slučajeva samoubistva a broj se smanjio samo zahvaljujući postavljanju mreže koja onemogućava skok sa prozora spavaonica. Smatra se da se tačan broj samoubistava krije od javnosti. Nadamo se da će se u budućnosti stvari malo promeniti i da ćemo zajedničkom borbom kapitalističku stazu smrti pretvoriti u svet gde je život vredan življenja. Nemojmo se predati.

Na mom odru

.
Želim još jednom da pogledam okean, posmatram prostranstvo suza na pola života
Želim da se popnem na još jednu planinu, da pokušam da dozovem dušu koju sam izgubio
Želim da dodirnem nebo, da osetim tu laku plavet

Ali ne mogu da uradim ništa od ovoga, stoga ovaj svet napuštam

Svako ko je za mene čuo

Ne bi trebalo da se iznenadi mojim odlaskom

Čak bi trebalo manje da uzdiše i žali

Bio sam dobro kad sam došao, i dobro kad sam otišao.

— Xu Lizhi, 30 September 2014

.
Sukob

.
Svi kažu

Da sam dečko koji malo priča

Ja to ne poričem

Istina je

Pričao ili ćutao

Ipak ću se sa ovim društvom

Sukobljavati

7. 7. 2013.

.
Zaspim, tako stojeći

.
Papir koji mi je pred očima žuti

Čeličnim penkalom urezujem po njemu neujednačeno crnilo

Prepuno reči koje rade

Tvornica, pokretna traka, mašina, kartica, prekovremeno, nadnice…

Obučili su me da postanem poslušan

Ne znam kako da vičem ili se pobunim

Požalim ili potkažem

Samo kako tiho da patim iscrpljeno

Kada sam kročio u ovo mesto

Nadao sam se samo toj sivoj platnoj listi svako desetog u mesecu

Da mi podari malo okasnele utehe

Za to sam morao da smrvim svoje ćoškove, smrvim svoje reči

Odbijem da preskočim posao, odreknem se bolovanja, odreknem se odsustva zbog privatnih razloga

Odreknem se kašnjenja, ranijih odlazaka

Pored pokretne trake stajao sam uspravan kao gvožđe, sa rukama poput leta,

Koliko dana, koliko noći

sam – tek tako – stajući zaspao?

20. 8. 2011.

.
Šraf je pao na zemlju

Šraf je pao na zemlju

U ovoj mračnoj noći prekovremenog rada

Strmoglavio se vertikalno, lagano odjeknuo

Neće privući ničiju pažnju

Baš kao i poslednji put

U noći nalik ovoj

Kada se neko tako strmoglavio na zemlju.

9. 1. 2014.

Predskazanje

Stari seljani su rekli

Da ličim na dedu kad je bio mlad

Nisam to uočavao

Ali slušajući iste priče vremenom

Ubedili su me

Moj deda i ja delimo

Izraze lica

temperament, hobije
Skoro kao da smo izašli iz iste utrobe

Njemu su nadenuli nadimak “bambusov štap”

A meni, “vešalica za odelo”

Često je u sebi gutao osećanja

Ja sam često povladljiv

On je voleo da pogađa zagonetke

Ja volim slutnje

U jesen 1943, japanski đavoli su napali

Mog dedu, spalili ga živog

Imao je 23 godine.

Ove godine punim

23. 6. 2013

Poslednje groblje

Čak i mašina klima glavom

Zapečaćene fabrike skladište bolesno gvožđe

Nadnice skrivene iza zavesa

Kao ljubav koju mladi radnici sahrane na dnu srca
Pošto nema vremena da se izrazi, osećanje se mrvi u prah

Oni imaju stomake kovane od gvožđa
Pune guste kiseline, sumporne i azotne
Industrija im zarobi suze pre no što imaju šanse da padnu

Vreme teče, glave im se gube u magli
Učinak preteže njihovu starost, bol radi prekovremeno dan noć

U njihovim životima, vrtoglavica pre nego što im je vreme sakriveno

Uređaj za bušenje ljušti im kožu
I dok je tamo, na tanjirima na podlozi aluminijumske legure

Neki su izdržali, dok je druge odnela bolest

Ja dremam između njih, kao čuvar

Na poslednjem groblju naše mladosti.

21. 12. 2011.

Moj život je putovanje koje je još uvek daleko od kraja

Ovo je nešto što niko nije očekivao

Moj život je putovanje

Daleko od kraja

Ali sada je u zastoju na pola puta

Nije da sličnih poteškoća

Nije bilo ranije

Ali one nisu dolazile

Tako naglo

Tako svirepo
Ponavljanje borbe

Ali sve je uzalud

Hoću da ustanem više nego iko

Ali moje noge neće da sarađuju

Moj stomak neće da sarađuje

Sve kosti mog tela ne žele da sarađuju

Mogu samo da ležim ravno

U ovoj tami, ispostavljajući

Nečujne znake nemaštine, iznova i iznova

Samo da bih čuo, iznova i iznova

Taj odjek očajanja.

13. 7. 2014.

Progutao sam mesec načinjen od gvožđa

.
Progutao sam mesec načinjen od gvožđa

Koji nazivaju ekserom

Progutao sam ovaj industrijski otpad, ove dokumente nezaposlenosti
Mladost se savila pred mašinama, umire pre vremena

Progutao sam prostituisanje i bedu
Progutao nadvožnjake, život prekriven rđom

Ne mogu više da gutam

Sve što sam progutao pokuljalo mi je iz grla
Odmotalo se po zemlji mojih predaka

U sramnu pesmu.

19. 12. 2013

Iznajmljena soba

U deset metara kvadratnih
U skučenosti i vlazi, bez svetlosti sunca cele godine

Tu ja jedem, spavam, serem, i mislim

kašljem, dobijam glavobolje, starim, razboljevam se ali ne uspevam da umrem

Pod tupim žutim svetlom ponovo zurim belo, cerekam se kao idiot

Hodam tamo amo, tiho pevam, čitam, pišem pesme

Svaki put kad otvorim prozor ili kapiju od pruća

Podsećam na mrtvaca
Koji polako otvara poklopac svog sanduka.

2. 12. 2013.

* Prevela sa engleskog Ivana Maksić